Poledica: Psi lutalice zaštićeniji od igrača

Slučaj Radživa van La Pare nije prvi a verovatno ni poslednji slučaj brukanja ovdašnjih klubova pred svetom i, još gore, nepoštovanja ugovorenih obaveza, ali jeste vrlo skupocen podsetnik na ovdašnju tradiciju megalomanskog trošenja na tuđu štetu.

– Veliki klubovi, kao što je Crvena zvezda, ne bi smeli sebi da dozvoljavaju ovakve stvari. To im kvari međunarodni imidž i šalje lošu poruku potencijalnim pojačanjima iz inostranstva. No, priča i problem su daleko širi, Srbija je na fudbalskoj mapi targetirana kao zemlja čiji Arbitražni sud pri državnom Savezu ne ispunjava minimum nezavisnosti, u vidu sastava članstva, predviđenog od strane Međunarodne fudbalske federacije.

– Da ovaj sud, dok je postojao, nije važio za organ pritiskan i kontrolisan od trećih lica, sporovi kao La Parin bi bili vođeni u Srbiji. Ovako je Holanđanin samo iskoristio mogućnost da, kao strani fudbaler, svoja prava zaštiti pred FIFA – počinje priču za Danas predsednik srpskog Sindikata profesionalnih fudbalera Nezavisnost i član Evropskog borda Međunardone asocijacije profesionalnih fudbalera.

Da je La Para nekim slučajem fudbaler sa srpskim pasošem pitanje je da li bi i kada video novac na čiju se isplatu klub sa „Rajka Mitića“ obavezao overenim papirima.

– Nismo kao Turci, sa nekih 30-ak sporova pred FIFA po sezoni, svetski rekorderi u arbitražama pod okriljem krovne organizacije. Nemamo ih puno, iz prostog razloga što ovde nema puno stranaca u klupskom fudbalu. Zato se možemo „pohvaliti“ sa nula slučajeva pred FSS.

– Nema ih, jer nema Arbitražnog suda, a to je još strašniji podatak od onog da je Zvezda na razne načine prolongirala i(li) pokušavala da izvrda ispunjavanje obaveza prema jednom od svojih bivših stranaca. Od 1. februara ove godine, fudbaleri sa pasošem Srbije nemaju gde i kome da se žale ako ih klub ne plaća.

Diplomac Fakulteta za sport i međunardoni specijalizant za fudbalsko-sportsko pravo u Internacionalnom centru za sportske studije (CIES) u Švajcarskoj, posebno je ogorčen zbog aktuelnog položaja domaćih „loptaša“.

– Možda samo još u Africi ili negde u Latinskoj Americi domaće igrače tretiraju kao robove, prepuštene na milost i nemilost svojih gazda, u ovom slučaju klupskih uprava. U svojoj rođenoj zemlji su diskriminisani, jer malo ko od njih ima para za razvlačenje pred redovnim sudovima, a FIFA nema nadležnosti u tim slučajevima. Psi lutalice, kada ih išutiraju na ulici a neko to vidi, snimi i prijavi, ima zaštitu Udruženja za zaštitu životinja a naši igrači su prepušteni sami sebi.

– Puno njih bavi se fudbalom za siću, živi od vrlo neredovnih uplata i ćuti neformalnim gazdama, jer su ovde privatni klubovi ekcesni slučajevi, a ako progovore rizikuju da im kabadahije unište karijere. U najboljem slučaju odu u inostranstvo, pošto pre toga, zarad čistih papira, oproste dug.

Mučna praksa, kaže naš sagovornik, nije stvar slučaja.

– Sve je to zaostavština predsednika FSS Slaviše Kokeze, kom nikako da bude izabran „pravi“ naslednik. I posle njega je nastavio da egzistira Upravni odbor sa devetoricom ljudi blisko povezanih sa klubovima. Takvima nije u interesu da postoji Arbitražni sud i štiti prava radničke fudbalske klase.

Namerno opstruiranu njegovo formiranje. Ne biste verovali kakve sve priče, svaki dan, slušam od igrača, pogotovo od roditelja mlađarije. Da Asano nije Japanac mogao bi da se „obesi“, ovako čeka rasplet spora sa Partizanom pred FIFA – zaključuje neveselu priču Poledica, sa finom karijerom defanzivca, delom provedenom u Poljskoj, gde se iz prve ruke uverio kako stvari funkcionišu na uređenom Zapadu.