Poligon za dizanje cene

Poslednjih godina svedoci smo transfera koji se graniče sa zdravim razumom i iznose na desetine, pa i stotine miliona dolara. Javnost uvek opravdano postavlja pitanje, kakva je ekonomska računica klubova?

Savremeni fudbal u najjačim ligama sveta stvara velike prihode samo u slučaju ostvarivanja velikih rezultata. Da bi bilo koji klub napravio velike rezultate potrebni su mu vrhunski fudbaleri koji se moraju kupiti ili u retkim slučajevima, proizvesti u sopstvenim školama.

Vrhunski fudbaler, prefiks „vrhunski“ dobija tek kada na velikim takmičenjima sa svojim nacionalnim selekcijama, ostvari veliki rezultat. Tako smo kroz istoriju fudbala dobili Maradonu, Bekenbauera, Krojfa, Mateusa, Stoičkova, Ronaldinja itd… Postoje i primeri gde se kroz klupske rezultate pojave vrhunski fudbaleri ali to je retkost.

Fudbalska industrija čini dva odsto BDP-a u svetu, dakle radi se o industriji koja raspolaže sa milijardama zelenih novčanica. Veliki ali i manji klubovi imaju interes da kupuju vrhunske fudbalere, da bi kroz ostvarene rezultate zaradili više nego što su uložili kupovinom igrača. U praksi gotovo svi veliki klubovi, pa i drugi, prilikom zaključivanja ugovora sa igračima ugovaraju i takozvanu „izlaznu klauzulu“, kojom se štite od prevremenih odlazaka igrača i eventualnih finansijskih gubitaka.

Zbog toga su velika takmičenja magnet za publiku ali i borba svakog pojedinca da bude njen akter na terenu. Svako novo takmičenje izbaci pojedince koji u kratkom vremenskom periodu svoju „relativnu“ tržišnu vrednost podignu do neslućenih visina. Nažalost, postoji i ona druga strana medalje, gde pojedinci izgube vrednost ili zbog povrede čak i završe svoje karijere.

Zbog svega navedenog, tržišna vrednost igrača koji igraju na velikim takmičenjima formalno ne postoji, igrač vredi onoliko koliko se za njega ponudi u datom trenutku i ni jedan dolar više, čak i u slučajevima kada postanu evropski ili svetski prvaci.

Autor je predsednik sindikata profi fudbalera (SPFN)