Poraz od Nemačke sa dva lica

Konačan rezultat duela sa Nemačkom (34:33) ne prikazuje tok meča u kojem su rukometaši Srbije bili u konstantnom zaostatku, koji je iznosio i pet golova razlike.

Ne tako davno, možda samo pre godinu ili dve, pomenuta razilka predstavljala bi ujedno i sigurnu kapitulaciju naše reprezentacije. Činjenica da smo u Katavocama uspeli da se vratimo, da u poslednjih deset minuta budemo svo vreme u igri, i da u više navrata budemo u prilici da smanjimo zaostatak na samo gol pokazuje da smo pod vođstvom Tonija Đerone napredovali, ali i da još uvek nismo deo najelitnije konkurencije.

Ponovo su nam u opservacijama mogućeg, pred odlazak na Svetsko prvenstvo, dominirale nedovoljno utemeljene konstatacije da možemo, imamo znanja i kvaliteta da budemo bolji od Nemačke, u drugom krugu Norveške i Holandije (uslovi za plasman u četvrtfinale).

Prečesto su u analizama kvaliteta „pancera“ isticana odsustva vedeta poput Vinčeka, Vajnholta… kao da su svesno prenebregavane činjenice da svi igrači, osim sjajnog golmana Volfa, nastupaju u kvalitativno ubedljivo najboljem klupskom prvenstvu – Bundesligi i da su, uglavnom, svi nosioci igre.

Bilo je dovoljno samo nekih uvodnih pet minuta pa da uočljivo postane da nam je odbrana toliko porozna da Nemcima čvrstinom i sinhoronizacijom nismo mogli da poremetimo nijedan napad u prvom poluvremenu.

Ilija Abutović je dokazano odličan defanzivac, svetskog formata, međutim zajedno sa korpulentnima, ali nedovoljno pokretnima Marsenićem na tri i Pešmalbekom na pet, kao i Orbovićem na dva nije mogao da se odupre sjajnom srednjem beku Julijanu Knoru.

Sa 23 godine, rukometaš Rajn-Nekar Levena personifikacija je modernog srednjeg beka: visok, snažan, stamen, odlične tehnike i pregleda igre imao je, maltene, perfektnu konekciju sa korpulentnim pivotmenima Golom i Kolbaherom, sa kojim je, pritom, i saigrač u klubu.

Svako kašnjenje ili preusko skupljanje u centralnom delu naše odbrane, iskažnjavao je asistencijama ka pivotu ili prema bekovima, među kojima se Hefner posebno istakao.

Upravo je mesto desnog beka, i to godinama unazad, najupitnije u našem napadu, a Hefner je pokazao šta nam to nedostaje – brzina, eksplozivnost i način prolaska između petice i šestice u odbrani.

Nažalost, povreda Vejina u ranoj fazi utakmice, kao i odluka da Jovica Nikolić bude van protokola, još više su usložili porblematiku na navedenoj poziciji.

Orbović je odigrao sasvim korektno, međutim, opterećen u oba pravca, uz svoju korpulenciju, nedovoljnu eksplozivnost i skočnost, nije mogao da bude konstantan.

S tim u vezi, pokušavao je Toni Đerona i sa desnorukim Milosavljevićem ali to nije bilo produktivno rešenje.

Takođe, za meč sa vrhunskom reprezentacijom, kao što je Nemačka, videlo se da još uvek nemamo dubinu ni na jednoj poziciji, osim na pivotmenu i srednjem beku.

Uroš Borzaž je dobar, ali ne i vrhunski levi bek, barem ne još uvek. Kada se Petar Đorđić umorio, odnosno bio pročitan, selektor je pokušavao i da pomeranjem Kukuća na levog beka, u paru sa Dodićem na srednjem barem iskoristi eksplozivnost i kombinatoriku obojice sa pivotmenima, jer Borzaž nije mogao da se podigne na šut preko ruku odbrambenih igrača.

Nažalost, ni krila nam nisu bila efikasna i produktivna kada se „lomilo“. Nemanja Ilić je pogađao iz sedmerca (izuzetno važno) ali ga u pozicionim napadima nije bilo, dok je Bogdan Radivojević posustao kada je bilo najpotrebnije.

Možda je i njegovo neigranje u Segedinu uslovilo nemanje rutine u odsutnim trenucima meča. Naime, kod rezultata 32:29 i još važnije 33:31 na četiri minuta pre kraja, promašio je, tačnije, golman Birlem lako je pročitao njegovu nameru da šutira u bliži ugao.

Iako smo defanzivno bili katastrofalni; do 40. minuta primili smo nedopustivih 28 golova, imali smo realne šanse da utakmicu dovedemo u egal završnicu u poslednjih deset minuta.

Kod 32:30, kada je Nemačka imala igrača manje, Borzaž je promašio zicer sa šest metara; ponovo, pri rezultatu 33:31 Pešmalbek nije iskoristio šansu, iako je bio usamljen ispred Birlema na šest metara…

Takva tri zicera, u periodima dominaicje na terenu i bolje igre nikako nismo smeli da neiskoristimo.

Za pohvalu i nadu u bolje sutra, bila je naša igra u napadu, tačnije produktivnost iz pozicionih napada. Protok lopte je bio fin, saradnja sa pivotmenima dobra, rešenja bekova solidna, jedino je falilo više kooperativnosti sa krilima kao i daleko veći broj golova iz kontranapada, kojih, gotovo da i nije bilo.

Igre preko brzog centra bilo je tek u obrisima, i u tom segmentu moramo još puno da napredujemo.

Sutrašnji meč sa Katarom (20.30) predstavljaće izazov u smislu koncentracije, motivacije i prevazilaženja umora, ali bi svest naših pulena trebalo da bude usmerena ka činjenici da su bodovi neophodni.

Rukometaši Srbije će naspram sebe imati najbolju azijsku reprezentaciju koju sa klupe predvodi vrhunski španski stručnjak Valero Rivera.

U prethodnom kolu su manirski preslišali Alžir, reprezentaciju koja nam je parirala u prvom poluvremenu, na startu šampionata, što bi trebalo da predstavlja najbolji poziv na oprez.