Posle borbe na terenu usledila borba za „bogati sendvič“: Šta stoji iza masovnih učlanjenja bivših sportista u SNS?

Za razliku od Dejana Tomaševića i Janka Tipsarevića, koje je u maju vladajuća partija dočekala porukom u kojoj su nazvani „legendom“, odnosno „majstorom“, Rebračin potpis pozdravljen je rutinskom, pomalo hladnom informacijom: „Košarkaška legenda Željko Rebrača od danas je član SNS porodice. Dobro nam došao“.

I dok su Tomašević i Tipsarević pristupili SNS-u posle tragedije u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, Rebračin ulazak u političke vode deo je kampanje posle događaja u Banjskoj, a pred predstojeće izbore.

– Koliko znam, Rebrača razvija neki biznis u Apatinu i to mu pomaže da taj biznis sačuva. Većina sportista ima zarađen „čist“ novac, ali ako nemaju političku zaleđinu taj novac ne mogu da ulože u normalan posao jer imaju probleme koje im rešava članstvo u SNS – kaže za Danas politikolog Cvijetin Milivojević.

On dodaje da postoje tri najmnogoljudnije i najsigurnije baze glasača SNS – penzioneri, žene i navijači Crvene zvezde. Potez sa Rebračom je važna poruka i predstavlja način da se obuhvati i deo pristalica Partizana.

– Pred prošle izbore sam pisao da onaj slogan „Mir, stabilnost, Aleksandar Vučić“, zapravo treba da glasi „Mir, stabilnost, Zvezda šampion“, jer dok god je Zvezda šampion nećete imati navijače kao neku vrstu nukleusa opozicionih gibanja. Još od vremena Slobodana Miloševića, skandiranje sa tribina predstavljao je vid naznake političkih promena. Možda ovaj ulazak Rebrače u SNS predstavlja jednu vrstu obraćanja navijačima Partizana. Ljudi u SNS to fantastično hendluju, jer znaju po istraživanjima da je prepoznat problem sa navijačima Partizana, koji iz čiste fudbalske strasti mogu glasati protiv te stranke – kaže Milivojević za Danas.

Poznati advokat Božo Prelević rekao je da su poznati sportisti koji se učlanjuju učlanjuju u SNS „jadni u moralnom smislu, jer to rade zbog „bogatog sendviča“, odnosno prilike da to unovče, a Milivojević smatra da neki zaista imaju želju da se dokazuju u politici.

– Neki od njih imaju želju da nastave da se dokazuju i takmiče i po završetku sportske karijere, a politika je nešto čime se može baviti svako, bez obzira na školu, iskustvo ili znanje. Ima i druga grupa koja smatra da nakon što su završili karijere, ulazak u politiku predstavlja način da sačuvaju „poznatost“ u javnosti i da će to iskoristiti da postanu funkcioneri, u najvažnijim klubovima ili savezima, a kasnije u ministarstvima. Takav primer je Vanja Udovičić, koji je prekinuo sportsku karijeru da bi postao ministar sporta. Uspešni sportisti nose nešto što političari nemaju, harizmu, imidž ili rejting pozitivnih asocijacija koje ako pametno iskoristi donose veliku korist stranci – kaže Milivojević za Danas.