Posle Olimpijskih igara raste interesovanje za tekvondo i odbojku u Srbiji

“U Srbiji je tekvondo postao prepoznatljiv posle Olimpijskih igara u Londonu, a postoji od 80ih godina prošlog veka. Ako na Olimpijskim igrama dođe do osvajanja medalja onda je to i najveća šansa da se popularizacija sporta podigne, a samim tim i da više mladih vežba ovaj sport”, počinje priču Dragan Jović Gale, glavni trener i osnivač Tekvondo kluba ,,Galeb”.

Tekvondo klub ,,Galeb” je osnovan 1991. godine i od tada niže uspehe u ovom sportu među istim uključujući i uspeh Milice Mandić i Tijane Bogdanović na Olimpijskim igrama, čiji je trener naš sagovornik.

Na pitanje zašto roditelji upisuju decu na tekvondo, on odgovara: “Decu najviše upisuju roditelji zbog uzrasnih potreba koje su vezane i za motoriku, zdravlje ali i zbog drugih veština kao što su socijalizacija i komunikacija”, a kao razlog za upis odraslih navodi održavanje kondicije, rekreaciju, samoodbranu i otklanjanje stresa koji se nakupi tokom dana.

U klubu ,,Galeb” deca predškolskog uzrasta treniraju dva puta nedeljno, i kako kaže Jović, treninzi za taj uzrast su ukombinovani tako da se deca osećaju srećno, zadovoljno i da se lepo izigraju, a da kroz igru nauče osnove tekvonda.

Za školski uzrast, tinejdžere i rekreativce podrazumevaju se tri treninga nedeljno, a za takmičare kadetskog, juniorskog uzrasta do osam treninga nedeljno. Seniori takmičari imaju 10 do 12 treninga nedeljno.

Cene su različite od grada do grada. U Beogradu su cene od 2.000 do 4.000 dinara za dva treninga nedeljno, a za tri termina nedeljno cena je od 3.000 do 5.000 dinara.

Na pitanje da li je za ovaj sport potrebno izdvojiti određena novčana sredstva za opremu, takmičenja i samo treniranje, kaže da skoro svi klubovi u Srbiji imaju opremu za trening.

Što se tiče takmičara koji su deo Olimpijskog komiteta Srbije, njima su plaćena takmičenja predviđena programom, a reprezentativcima u svim uzrastima i najboljim takmičarima pored već besplatnog prevoza za turnire od strane Tekvondo asocijacije Srbije, često se plaća i kotizacija.

“Klubovi takođe nalaze načine da maksimalno pomognu takmičare koji nisu u programima i olakšaju im putovanja i učestvovanje na turnirima i kampovima”, priča Jović.

Oprema koja ide direktno na telo vežbača (štitnici za ruke, noge, genitalije, guma za zube) je oprema koju vežbači kupuju sami.

Jović ističe i pomoć države u vreme najveće krize za klubove: “Ministarstvo za sport i omladinu je u vreme kovida pomoglo mnoge klubove i sve saveze da ostanu na vrhunskom nivou i da im kovid ne poremeti rad. Zato su rezultati u Tokiju i bili takvi kakvi su bili. Država je imala sluha za sport u vreme najveće krize za klubove”.

U Tekvondo klubu Imperium interesovanje za ovaj sport je oduvek veliko, a od 1. septembra ima više upisanih, kako kaže osnivač kluba i glavni trener Jugoslav Nastasić. U ovom klubu početnici treniraju tri puta nedeljno, a broj treninga zavisi od uzrasta. Cena je 4.500 dinara.

“Ako upoređujemo sa tenisom, tekvondo iziskiva znatno manje troškova, ali u poređenju sa nekim drugim sportovima je skuplji. U našem klubu je oprema za početnike besplatna sve dok ne stignu do takmičarskog nivoa”, kaže Nastasić.

U odbojci ženska dominacija

“Na 10 devojčica upiše se jedan dečak, možda je i veći odnos. Devojčice već duže vremena dolaze na odbojku i postoji veliko interesovanje za žensku odbojku već dugi niz godina”, tvrdi Nikola Biberović iz Odbojkaškog kluba ,,Radnički”.

Popularnost odbojke kod devojčica veća je posebno posle Olimpijskih igara i uspeha ženske reprezentacije. Ova činjenica podstiče mnoge devojčice da baš odbojku izaberu kao sport.

“Naša ženska reprezentacija stalno pravi sjajne rezultate, i kada to traje bude veće interesovanje. Odbojka je zadnjih desetak godine zauzela prvo mesto ženskog sporta. Drugi sportovi ne mogu ni da se porede što se tiče broja ženske populacije koji upisuje odbojku”, ističe Biberović.

Istog mišljenja je i Marko Radojičić iz Odbojkaškog kluba ,,Vizura” čije su članice u jednom momentu bile i poznate srpske odbojkašice i šampionke poput Maje Aleksić, Tijane Bošković, Bianke Buše i Katarine Lazović.

U oba kluba interesovanje za odbojku je opalo u toku korone, ali od septembra se stanje popravilo i kapaciteti su popunjeni.

U Vizuri treninzi su tri puta nedeljno za najmlađi uzrast (početnici), dok su za starije do četiri ili pet puta nedeljno uz utakmice.

“Cena mesečne članarine se razlikuje po selekcijama, trudimo se da iznos mesečne članarine bude pristupačan svim roditeljima čija deca zele da treniraju u našoj školi”, kaže Radojičić.

Kao i u Vizuri, i u Radničkom su treninzi tri puta nedeljno za najmlađe. Broj treninga se povećava sa uzrastom, kao i cena. Za početnike je članarina 3.800 dinara. Seniori treniraju i do osam puta nedeljno uz utakmice, a najveća cena članarine u Radničkom je 5.000 dinara.

Biberović zaključuje da je cena za timske sportove pristupačnija nego za individualne, ali da nije sve besplatno jer su nekim klubovima jedini izvor prihoda članarine.

Karateom do jačeg karaktera i boljeg samopouzdanja           

Da je za karate interesovanje nepromenjeno, mišljenja su kako Tanja Petrović, trener Karate kluba ,,Nippon” iz Beograda, tako i glavni sekretar Karate kluba ,,Partizan” Goran Čomagić. Oni smatraju da je karate i dalje najpopularnija borilačka veština.

Na pitanje da li je veće interesovanje za ovaj sport posle uspeha karatiskinje Jovane Preković, Tanja Petrović smatra da njen uspeh nije dovoljno medijski eksploatisan.

U klubu ,,Nippon”, koji je počeo kao sportska škola dok još uvek nisu postojale školice i privatne škole za karate, deca predškolskog uzrasta treniraju dva puta nedeljno po sat i članarina je 3.500 dinara, dok karate škola 1 i 2 (stariji uzrast), treniraju dva do tri puta nedeljno po sat i za njih je cena 4.000 dinara.

U školi talenata ovog kluba, gde su deca koja su dostigla takmičarski nivo, trenira se četiri puta nedeljno po sat ili sat i 15 min što je, kako kaže Tanja Petrović, minimum za postizanje rezultata. Juniori i starija deca treniraju od četiri do pet puta nedeljno i članarina za ovaj uzrast je 4.500 dinara.

Iz kluba ,,Partizan” smatraju da karate nije skup sport jer se trenira  u trenerkama, a za takmičenje se koristi kimono (cena kimona je od 30 do 100 evra). Ovaj klub finansira svoje seniore za takmičenja (ne plaćaju članarinu, kotizaciju i troškove putovanja).

“Karate jesu manje skup sport u odnosu na sportove kao što je skijanje, ali u poređenju sa džudoom, kao borilačkom veštinom, onda je drugačije. Kotizacija za takmičenja u karateu je znatno skuplja nego za džudo”, kaže Tanja Petrović.

Najčešći razlozi zbog kojih deca i roditelji koji svoju decu upisuju i dalje teže ka ovom sportu jesu očvršćavanje karaktera, dobijanje samopouzdanja i borba protiv vršnjačkog nasilja.

Kako kaže Petrović karate je motiv da deca vežbaju jer se u jednom periodu života žele dokazati, ali to nije presudno. Neki dolaze i po savetu lekara da kontrolišu svoju agresiju, kao i zbog korekcije kičme i stopala.

Zaključak je da ova tri sporta, posebno tekvondo i odbojka, uvek dobijaju na popularnosti posebno u vreme velikih takmičenja. Izuzetno su popularni kod devojčica koje i same vide dominaciju svog pola u ženskoj konkurenciji na velikim svetskim takmičenjima.

U pomenutim sportovima na Olimpijskim igrama u Tokiju zlatnu medalju je osvojila Milica Mandić (tekvondo), Jovana Preković (karate), a bronzu su osvojile odbojkašice i Tijana Bogdanović (tekvondo).