Potpuni restart, pa šta bude

Ono što su pokazali na parketu dvorane „Leon Štukelj“ posledica je svog nemara, neznanja i (ne)činjenja u klubu velike istorije, velikih imena, i brutalno sumorne sadašnjosti.

Partizan definitivno nema upravu koja je u bilo kom segmentu u stanju da se nosi sa teretom imena kluba, koja je i finansijski, i stručnosportski, i logistički nedorasla i vremenu, i izazovu. Rekao je pre nekoliko dana predsednik kluba Ostoja Mijailović da navijači nisu svesni koliko je ovo teško vreme za funkcionisanje kluba i da, parafrazirano, svi mogu da budu srećni da se ova sezona uopšte „preživi“.

Nije precizirao na šta je tačno mislio, da li je to izbegavanje bankrota, sredina tabele u ABA ligi, životarenje u Evrokupu, ali je onima koji su to hteli da čuju jasno rekao da od ambicija koje taj klub po definiciji ima, istim koje je povrđivao iz sezone u sezonu od kad je na čelu, jednostavno nema – ništa.

Nije Mijailović ni rečju pomenuo zašto je to Partizanu teže nego drugima, i u ABA, i u Evropi, kako to, zbog čega i koga, ekipa ove godine izgleda kao karikatura prošlogodišnje iako su akteri na terenu uglavnom isti. Ili najprostije, da misli da se povuče, jer su on i rukovodstvo koje je on izabrao, najmanje po komandnoj odgovornosti, direktni krivci za svo takmičarsko brukanje kluba.

Da naravno najpre objasni zašto je otišao trener Andrea Trinkijeri koji je prošle sezone postavio temelje za renesansu kluba, da li je uprava htela i pokušala da ga zadrži, i zašto nije? Ko je doveo za trenera Vlada Šćepanovića i po kojim kriterijumima, ko je sklapao tim za ovu sezonu i sa kojim ambicijama, ko je potpisivao sulude ugovore sa igračima koji papreno koštaju, a ništa ne pokazuju, koliki je uopšte bio budžet koji je, ma koliko bio umanjen, i ovako i onako protraćen.

Morao bi Mijailović da objasni i zašto se nije više bavio klubom koji vodi i za koji bi trebalo da bude odgovoran, nego administrativnim, manje više ličnim ratovima sa Nebojšom Čovićem, ma koliko bio u pravu. I zašto se iz aviona vidi nedisciplina na treninzima, nezalaganje na parketu, odsustvo bilo kakvog autoriteta, pa i trenerskog.

Morao bi Mijailović da objasni još puno toga, kad bi našao vremena u samohvalisanju o „podvizima“ koje je učinio da bi klub postavio na noge, očigledno „bez ijednog eksera“. I kad bi osećao odgovornost pred tim hiljadama ljudi kojima se ranije redovno zahvaljivao zbog kupovine godišnjih ulaznica i bezrezervne podrške. Koji sada, kao i novinari koji bi sve ovo hteli da pitaju, nemaju za to priliku zbog „epidemiološke situacije“.

I da obelodani ko je odlučivao o visini ugovora i izboru igrača koji nisu za klub nekad velikog renomea, ali nisu ni glupi da se odreknu para koje im je neko „poklonio“.

Neće naravno ni Mijailović ni njegova uprava javno polagati račune, kao što je to u Srbiji praksa kod klubova koji su mešavina javnog i burazerskog dobra, a takvih je 99 odsto.

To će se možda desiti samo na onom mestu sa kog su izabrani na sportske funkcije, i to ne zbog rezultatskog neuspeha, jer običnim smrtnicima uvek ostaje skriveno koji su, čiji i kakvi ciljevi zacrtani, već zbog „prsta u oko“ jednom dobrom delu javnosti koji, s vremena na vreme, treba da izađe na birališta.

Zato je, sportski gledano, jedino rešenje za KK Partizan potpuni restart. Depresija koja traje bezmalo deceniju se neće sama od sebe zaustaviti, i preostaje da se odradi ova bačena sezona kako-tako, ali sa potpuno novom upravom, a ako treba i rosterom.

A onda da se krene potpuno ispočetka s novim ljudima. Koji će zbog svog imena, znanja i reputacije biti potrebni Partizanu. A ne da Partizan u stvaranju imena, proveri znanja i stvaranju reputacije, bude potreban njima.