Simanićeva zlehuda sudbina i Rađin nesrećni peh zbog kojeg je završio sa štakama: Povrede koje su košarkaše odvajale od šampionskog podijuma

Pošao je na drugi kraj sveta s kolektivnom potajnom željoom o medalji, verujući da će u ulozi drugopozivca svojski da zalegne za neočekivani uspeh reprezentacije, a u Manili ga je nesmotreni, ali mučki udarac protivničkog igrača pod rebra, kakvi se u borbi pod košem najčešće završe bezazleno, ostavio bez bubrega.

To nije peh. To je zlehuda sudbina, koja mu karijeru besomučno šalje pod znak pitanja.

A pehova je bilo onoliko. Kad se usput prebacimo s košarkaškog igrališta na fudbalsko, naći ćemo tamo na Mundijalu u Engleskoj 1966. skrušenog Džimija Grivsa, jednog od najubitačnijih golgetera svog doba, veliku nadu za osvajanje Zlatne boginje pred domaćom publikom.

U poslednjoj utakmici u takmičenju po grupama, a Gordi Albion je rutinski savladao Francusku s 2:0, vezista „galskih petlova“ Žozef Bonel ga je presekao kramponima kao sečivom po levoj potkolenici. Grivs je izdržao na nogama do kraja, ali su posledice bile nesagledive po njega. Stavljeno mu je 14 šavova.

Nije mogao da pomogne u četvrtfinalu i polufinalu. Iako se oporavio za odsudni meč, selektor Alf Remzi je stekao novog aduta u napadu. I nije pogrešio što mu je dao i sledeću priliku.

Džef Harst je na Vembliju učestvovao s tri pogotka u mreži Zapadne Nemačke za najvredniju pobedu u istoriji engleskog fudbala. Zaslužio je titulu viteza.

Grivs više nikada nije bio onaj stari. A ni vitez nije postao. Medalja za trijumf, koja mu je uskaraćena 1966, uručena mu je u Dauning stritu 10 tek 2009.

I u analima košarke jedan je peh zbog povrede ostavio bez zlatnog odličja igrača koji bi sasvim sigurno velikim doprinosom ugradio sebe u titulu svetskog prvaka. Na Mundobasketu u Argentini 1990. u jugoslovenskoj reprezentaciji nije bilo Dina Rađe, jednog od najboljih centara koje je naše područje ikada dalo.

Nije ga bilo u timu kojeg ništa nije moglo da zaustavi ka košarkaškom Mont Everestu, ali jeste pored terena – sa štakama.

Rađa je krenuo na put s ostalim izabranicima selektora Dušana Ivkovića. Pre stupanja na tlo Južne Amerike „plavi“ su učestvovali na Igrama dobre volje u Sijetlu. U finalu su sa 85:79 pobedili američku selekciju, u kojoj tada još nisu igrali NBA starovi, ali jesu zvezde u rađanju kao što je bio Alonzo Morning  (Amerikanci savladani i u polufinalu u Buenos Ajresu – 99:91).

U tom finalu, recimo, zebnja se uvukla u državni tim Jugoslavije jer je u drugom poluvremenu na štakama i s kesom leda na skočnom zglobu završio Žarko Paspalj. On se, međutim, oporavio za Mundijal, koji je počeo devet dana kasnije, ali je Rađa slomio nogu u njegovo predvečerje. Za zamenu je pozvan Zoran Jovanović, koji ga je uspešno odmenio.

Pošto Rađa nije mogao da pređe iz Jugoplastike u Boston 1990, načinio je međukorak. Uzeo ga je Virtus iz Rima, a zbog povrede je morao it SAD na pregled u Italiju. U novom klubu su mu zbog frakture stavili nogu u gips.

Iz KJS su tražili da se onako s gipsom i na štakama vrati u Buenos Ajres da bi doneo Virtusove nalaze. Bilo je podozrenja da su u Rimu nešto smuvali da bi ga oslobodili napora u reprezentaciji. Kroz dva dana – nazad. Šampionat je pratio na televiziji.

Na Evropskom prvenstvu u Francuskoj 1999. našu reprezentaciju su snašli pehovi kao nikada ranije. Em ih je sumorna situacija u zemlji zbog NATO bombardovanja primorala da pripreme umesto na Kopaoniku, u tradicionalnoj bazi tih godina, obave u Grčkoj, em zdravstveni bilten nije bio ohrabrujući.

Vlado Šćepanović je propustio jednu utakmicu. Saši Obradoviću je stradala ahilova tetiva, jer se oglušio o preporuke lekara da ne učestvuje na šampionatu, pa nije igrao nijednom kad su od četvrtfinala krenuli mečevi na ispadanje. S rovitim stanjem se patio i Dragan Lukovski, koga nije bilo ni u duelu za treće mesto, u kojem je još jednom savladan domaćin.

Na Svetskom prvenstvu u Manili 1978. iz stroja je ispao Mirza Delibašić, uz Dragana Kićanovića i Dražena Dalipagića najveća šuterska uzdanica jugoslovenskog tima.

Povreda kičmenog pršljena ga je prikovala za krevet, s jastucima ispod leđa. Da bi koliko-toliko bio oporavljen za finale, u pomoć je pozvan lekar kineske reprezentacije, specijalista za akupunkturu. Našao je da treba umrtviti živac u potkolenici, zabadajući iglice i tu, ali i u stomak, leđa i bokove.

Bio je ljubazan i neprestano se smeškao. Samouvereno je potvrdio da će Delibašić sigurno igrati na meču za zlato, dajući mu i delotvorne lekove. I Kinđe je zaista zaigrao protiv SSSR. Pobedi, koja je izvojevana na produžetak (82:81), doprineo je sa osam poena.

Slobodan Janković (1963-2006) nije, iako je bio nemilosrdni šuter, ostvario zapaženu karijeru u reprezentaciji, ali je svakako najveći tragičar naše košarke. Život mu je visio o koncu zbog nepromišljenosti u treptaj oka. Na meču grčke lige između Panioniosa, u kojem je igrao, i Panatinaikosa, 28. aprila 1993, iz nezadrživog besa zbog dosuđenog mu prekršaja u napadu, glavom je svom silinom udario o konstrukciju koša, koja u to vreme nije bila obložena zaštitom.

Operacija je trajala više od tri sata. U komi je bio 14 dana. Preživeo je, ali je ostao nepokretan, u invalidskim kolicima. Preminuo je na Rodosu u 43. godini.