Uspeh srpskog sporta neretko nije vezan za neki sistem, kontinuitet i dugoročan plan. Osvojeno srebro košarkaša Srbije na Mundobasketu možda je i najbolji pokazatelj toga. O jednom vidu fenomena govorio je i Svetislav Pešić, selektor naše košarkaške reprezentacije.
Iako problemi polako nagizaju našu reprezentativnu odbojku, pogotovo mušku, a evidentni su u vaterpolu i rukometu, o fudbalu je bespredmetno i govoriti, seniorska košarkaška reprezentacija još uvek uspeva da prkosi logici.
Da kojim slučajem u Manili nije osvojeno odličje, pisalo bi se i govorilo o postojećim problemima koji nisu niti mali niti jednostavni a pozicionirani su u radu sa mlađim kategorijama.
Ipak, osvojeno zlato sa Evropskog prvenstva u juniorskoj konkurenciji, koje je prošlog leta organizovano u Nišu, nadograđeno srebrom Bogdana Bogdanovića i saigrača, poslužilo je kao odličan argument Predragu Daniloviću, predsedniku Košarkaškog saveza Srbije, da u razgovoru za španski Relevo, perspektivu srpske košarke okarakteriše kao berićetnu, uprkos tome što na svim ostalim takmičenjima, u mlađim kategorijama, koja su organizovana takođe pre samo par meseci, naši talentovani dečaci nisu bili ni blizu odličja.
– Ne samo zato što smo osvojili srebro na Svetskom prvenstvu i to sa timom bez igrača poput Micića, Jokića ili Kalinića, već i zbog generaicje talenata iz mlađih kategorija koje isplivavaju na površinu i čine nas optimističnim. Zbog igrača kao što je Topić, koji imaju veliki potencijal – tvrdi Danilović, ne želeći da se osvrne na činjenicu da na prvenstvima U16, U19 i U20 „orlovi“ nisu osvojili nijednu medalju, naprotiv, bili su predaleko od odličja, u odnosu na recimo Španiju koja je gotovo na svakom takmičenju igrala makar finale.
Srpski basketaši, iako samouki, do samog svetskog vrha stigli su na svojim plećima, bez neke sistemske podrške od strane Saveza. Odbojkašice jesu evropske vicešampionske, dok je Novak Đoković osvojio tri od moguća četiri grend slema ove sezone. Španci na osnovu navedenih činjenica misle da je u našem sportu sve potaman i da nije reč o izuzecima koji potvrđuju pravilo da je sve manje sistema u srpskom sportu.
– Tajna ne postoji. Mnogi ljudi me to pitaju i zaista ne znam. Možda je stvar u karakteru, da je sve život ili smrt. Nema sredine. Idemo na sve ili ništa. To je možda jedini način da se opiše naš takmičarski duh.
Danilović je potvrdio reči Božidara Maljkovića, predsednika Olimpijskog komiteta Srbije, da će Nikola Jokić narednog leta nastupiti za reprezentaciju na Olimpijskim igrama u Parizu.
– Da, očekujemo ga kao i sve ostale. Mislim da imamo sjajnu priliku.
Novinara Releva zanimalo je i zbog čega Danilović nikada nije zaigrao za neki klub u Španiji.
– Nisam nikada imao priliku. Bolonja mi je ponudila sve što mi je u tom trenutku bilo potrebno, a tamo je bio i jedan od mojih idola Roberto Brunamonti. Nikada nisam imao ponudu iz Španije.
U jednom delu odlične igračke karijere, Danilović je nastupao u NBA ligi. U dve sezone, okušao se u dresovima Dalasa i Majamija.
– Sjajno iskustvo. Odigrao sam dve sezone i postizao više od 12 poena u proseku. Volim NBA. Tamo mi je bilo lakše da igram nego u Evropi. Divno iskustvo, igrao sam protiv velikana poput Majkla Džordana. Zaista sam uživao, ali način život koji se tamo vodio nije bio za mene. Majami je bio pun života, ali više mi se sviđao evropski način.
I danas kada samo kao gledalac uživa u košarci, prvi čovek našeg saveza smatra da je jednostavnije i lakše igrati u NBA ligi, u odnosu na košarku u Evropi.
– Bilo je i meni lakše u NBA nego u Evropi. U Evroligi bi me čuvala po dva-tri igrača. Ne i u NBA. Tamo te brani jedan igrač i samo moraš da odeš u ugao i šutiraš. Bilo je prostije. Nije se tako čvrsto branilo kao u Evropi. Možda samo u plej-ofu – stava je Danilović koji je ponovio da mu je Majkl Džordan bio najteži protivnik u NBA ligi.
– U NBA, Majkl Džordan, a u Evropi, Isma Santos. Bio je strašan defanzivac.
U Partizan je došao kao dečkić sa 16 godina. U fazi razvoja, najveći uticaj imao je Duško Vujošević, mada za najveće trenere smatra neke druge stručnjake.
– Veliki uticaj na mene je imao Duško Vujošević, ali igrao sam i za najveće: Željka Obradovića, Etorea Mesinu i Peta Rajlija. Pomogli su mi da se razvijem kao osoba i da sazrim.
Prisetio se i odluke da svega sa 31 godinom igrački penzioniše.
– Igrao sam za samo četiri tima i povukao se kao jedan od najboljih igrača u to vreme. Bilo mi je važno da vas ljudi pamte kao velikog, po dobru, a ne kada počnete da nazadujete. Nikada nisam zažalio zbog te odluke. Imao sam sjajnu karijeru.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
