Prekid na vezama u „centrali“

U njemu mogu potražiti i sve alibije za probleme, koji ni protokom vremena nisu prevaziđeni i očigledno su plod određenih previda napravljenih tokom leta, ali i kasnijom doselekcijom tima koji je projektovan da ove sezone napravi značajan iskorak u Evroligi.

Iako u značajnoj meri oslabljen, turski tim je u Hali „Aleksandar Nikolić“ potvrdio svu limitiranost i napadačku prosečnost Zvezdinih centara, koji, uprkos činjenici da je Efes u postavi imao samo jednu klasičnu peticu, nisu „opepelili“ za 40 minuta.

Velika je šteta, ne samo za Crvenu zvezdu već i srpsku reprezentativnu košarku, što Ognjen Kuzmić od povratka na Mali Kalemegdan 2019. jednostavno ne pokazuje nikakve znake napretka u ofanzivnim segmentima igre.

Njegova pokretljivost i motorika u odnosu na 214 centimetra visine sasvim su zadovoljavajući, s tim u vezi, nekadašnji član Golden Stejta, o čijim igračkim kvalitetima i bivši selektor Srbije Aleksandar Đorđević ima visoko mišljenje, morao bi, čak i mimo koncepcije zamišljene od strane trenera Obradovića, da daleko više igra na niskom postu i koristi šut sa poludistance u igri dva na dva.

Za startnog centra Zvezde neprihvatljivo je da po meču u Evroligi ima tek tri pokušaja, postižući iz igre prosečno manje od dva poena.

Kuzmić od starta sezone ne uspeva da se nametne, izbori za veći prostor i poverenje kod trenera, kao da se pomirio sa ulogom hvatača lopti u reketu crveno-belih i nekog ko će u centralnom „piku“ isključivo završavati akcije na ziceru.

Istovremeno, korektnih, ali daleko od vrhunskih lateralnih kretnji, bivši reprezentativac Srbije ima velikih defanzivnih problema sa bržim i okretnijim centrima, koji pritom imaju dobar šut sa distance. Eklatantan primer bio je poslednji susret sa Efesom.

Iako Singlton i Moerman nisu klasični centri, više igrači „4 na 5“ sposobnošću da se otvaraju u širinu prelako su razoružali, ne samo Kuzmića, već i kompletnu centarsku liniju.

Uzevši u obzir da ga plejmejkeri uopšte ne vide u „pik“ situacijama, uopšte ne čudi što je u šest abaligaških kola pogodio samo četiri puta iz igre, iz 15 pokušaja, vrednih svega 26,7 odsto realizacije.

Njegov kolega Emanuel Teri doveden je upravo da bi Zvezda imala bolja i raznovrsnija rešenja protiv pokretljivijih i nižih centara. Mada je na debiju protiv Mornara „zapalio masu“ atraktivnim zakucavanjima, brzo je usledilo njegovo napadačko „gašenje“.

Bez šuta i mehanike, igre na niskom postu i uopšte razmišljanja na tu temu, Teri sve više podseća na zabavljača na poluvremenu fudbalskih utakmica, nego na „pojačanje“ koje je dovedeno da pravi jasnu razliku u reketu.

Uprkos atleticizmu, koji je nesporan, Teri je defanzivno došao u situaciju da bez „asistencije“ saigrača, reket dobija primese livade kroz koju može da prođe svako bez ikakve mogućnosti da se barem oklizne.

S tim u vezi, ni ne čudi što je do dolaska Džonija O Brajanta, pa i nakon njegovih partija, Marko Jagodić-Kuridža kao igrač „4 na 5“ imao najveću produktivnost na niskom postu, pružajući u 33. godini možda i više nego što se od njega očekivalo kada je 2019. stigao iz Primorske.

Skok i zagrađivanje

Čak i u segmentu u kojem bi trebalo da budu barem konstantni, centri Zvezde kubure toliko da su na nekim utakmicama, kao protiv Mege ili Partizana imali ogromne probleme da zagrade protivničkog igrača, procene gde će pasti lopta, odnosno kako će se odbiti… Iako u rotaciji trener Obradović može da koristi čak njih petoricu na petici (Kuzmić, Teri, O Brajant, Rit, Jagodić-Kuridža) crveno-beli su u ABA ligi tek na šestom mestu po ukupnom broju skokova (32,6), dok u Evroligi u tom parametru imaju manje od 30 skokova po utakmici (28,7) i zauzimaju 11. mesto.