Kako Zvezda i Partizan godinama gube novac poklanjajući svoju decu

S druge strane, mladi često ne dobijaju šansu ni da debituju za prvi tim, nego se prodaju za male pare u inostranstvo a na njihovo mesto dolaze neprovereni i uglavnom skuplji stranci.

Već duži niz godina smo svedoci u našem fudbalu ustaljene a u Evropi neuobičajene prakse, da domaći klubovi po bagatelnim cenama prodaju igrače koji nisu razvili svoj pun potencijal.

Teško da je uzrok tome odsustvo smisla za biznis, mnogo je verovatnije da je u ptanju „kombinatorika“ koja ide u korist menadžerima i funkcionerima a direktno je na štetu kluba. Igrači tu imaju promenljivu sreću, neki uspeju i poskupe, a neki „nestaju“.

Pristojno odrađeni poslovi u našem fudbalu u poslednje vreme bili su prodaja Strahinje Pavlovića u Monako za 10 miliona evra i odlazak Nemanje Radonjića u Marsej za 12 miliona.

I tada su klubove napustili poluproizvodi koji su potencijalno mogli doneti još veći novac.

Samo u poslednjih nekoliko godina budzašto su poklonjeni pre nego prodavani igrači čija je tržišna cena danas i nekoliko desetina puta veća, poput Luke Jovića, Dušana Vlahovića, Dejana Joveljića, Marka Grujića i mnogih drugih.

Na mesto prodatih omladinaca, koji često ni ne dobiju šansu da zaigraju za prvi tim, dovode se istrošeni igrači.

Naravno, ima tu i pogodaka ali smenjivanje drugorazrednih uhleba je kao na pokretnoj traci dok mladi fudbaleri ne stignu ni da pokažu svoje i daju se za siću.

Dragoslav Stepanović koji je kao trener imao zapažene uspehe u Nemačkoj, nekad i vrsni fudbaler, smatra da su tinejdžeri u Srbiji uvek „na akciji“.

„Klubovi sa Zapada kupuju te mlade igrače jer su jeftini, i ako prođe – dobro je a ako ne prođe – nikom ništa. Na Zapadu je konkurencija velika pa ako ne uspeju da budu standardni igrači tog tima, onda tek vide da će im u karijeri biti mnogo teže nego što su mislili.“

Stepanović problem vidi i u tome što naši fudbalski klubovi, na izvestan način, imaju predrasude prema sopstvenim kadrovima.

„Mlad igrač koji je dugo u klubu ima teži put od probe do prvog tima jer ga svi poznaju spolja i iznutra, te „fali mu ovo“, te nema dobru levu nogu, ma million stvari mu pronađu. Kada dovedu novog igrača tek onda vide da i on takođe ima loših strana i mana skoro kao i mlad igrač kog su se odrekli“, smatra Stepanović koji dodaje da je deo problema i u potpuno otvorenom sistemu bez ikakvih ograničenja.

„Nekada je bilo drugačije, mi smo morali da igramo do 28. godine u domaćem šampionatu i odlazili smo na vrhuncu svoje karijere“, završava Stepanović.

Ivan Vukomanović, trener koji je dugo vremena proveo u Belgiji koja se smatra za jednu od zemalja sa najboljom strategijom fudbalskog razvoja (klupskom i reprezentativnom), tvrdi da će Srbija uvek biti izvor talenata, ali da će Evropa uvek ovde dolaziti isključivo po „sirovine“ koje će sutra preprodavati.

„U Belgiji postoji sistem gde 4-5 godina igrače provuku kroz mlađe selekcije a onda im daju prostor da igraju za prvi tim. Ti sistemi imaju sređene šampionate u kojima učestvuju pre svega zainteresovani privatnici“, naglašava Vukomanović, i konstatuje da je veliki problem i nedostatak konkurencije u Superligi Srbije.

„Problem kod nas je to što imamo dva velika kluba a drugi se ponašaju kao nekoliko hrčaka koji trče za slonovima. Cela Evropa zna da nemamo kvalitetnu ligu, gde fudbaleri nemaju mečeve vrhunskog nivoa u nogama, zato naše igrače kaparišu za mali novac, provuku kroz filter i onda ih prodaju za mnogo veće pare“, zaključuje Vukomanović.

Ne uče od komšiluka

Činjenica je da naši klubovi još uvek nisu pogodili zlatnu žicu poslovanja kao što je davno uradio Zdravko Mamić, pa se i dalje unižavamo mišlju da naši mladi igrači ne raspolažu talentom kojim raspolažu Hrvati. Prava istina je da klupski funkcioneri ne raspolažu „talentom“ za donošenje novca klubu ali i te kako znaju da zarade novac za sebe.

Dinamo Zagreb trguje igračima koji su gotovi proizvodi tako što ih prvo zadržava u klubu po nekoliko sezona, dok se ne izbruse i ne postanu pravi dijamanti a onda ih, po ceni dijamanata i prodaje.