Putuj Siniša, bio si stvarno najbolji: Pamtićemo te po golčinama, naročito Bajernu

Karte za istorijski meč su naravno planule i odlazak na jug je bio jedina opcija koju je teča mogao da obezbedi. Deci ko deci je to teško moglo da se objasni, te smo se ja i brat durili što moramo da sa „grobarske tribine“ drugi put u životu gledamo meč (prvi je bio protiv Grashopersa na početku Zvezdinog puta ka Bariju).

„Da si na severu ne bi video kako je lepa golčina“, bio je glavni tečin argument posle prvog poluvremena, u kome je Mihajlović šutem iz slobodnjaka sa preko 30 metara pocepao mrežu Aumana baš ka južnoj tribini. Kasnije je napravio čuveni centaršut kada je Augentaler zakucao loptu pod prečku za 2:2 i nastala je radost kakvu će teško navijači crveno-belih ikada ponovo doživeti.

Miha je ustvari do tada bio nepoznanica. Trener Ljupko Petrović je hteo da ga dovede još na leto, ali je transfer realizovan tek na zimu, kada je klub odlučio da odreši kesu i pojača se za proleće u KEŠ-u. Bio je član čuvene generacije Vojvodine koja je osvojila Prvu ligu Jugoslavije, ali je u srca Zvezdinih navijača tek trebalo da uđe.

Na meču protiv Bajerna to je uradio na velika vrata. Miha je taj koji je Zvezdi omogućio Bari. Da nije bilo njega, bio bi to još jedan fudbalski Kosovski boj gde se slavno, ali uzalud poginulo. Međutim, Miha je taj koji je san pretvorio u javu.

Mislim da nema čoveka na „Marakani“ te aprilske večeri koji je verovao da bi Crvena zvezda izdržala produžetke protiv moćnog Bajerna da je ostao na snazi rezultat 1:2. Augentaler je iz slobodnjaka u 62. izjednačio tako što je Diki Stojanoviću lopta prošla i kroz ruke i kroz noge. Deprimirana odbrana Zvezde lako je kapitulirala pet minuta kasnije kada je Bender anulirao pobedu iz Minhena.

Bajern je od tog momenta držao sve konce u svojim rukama. Sećam se momka ispred nas koji je sve vreme recitovao „Oče naš“ ne bi li i na taj način sprečio da Zvezda primi treći gol. Svi na stadionu su čekali produžetke, molili se za njih, ali su isto tako bukvalno svi znali da crveno-beli ne samo da nemaju fizičku snagu da pariraju moćnim Nemcima u dodatnih pola sata, nego da nemaju ni psihičku stabilnost za tako nešto.

I onda se dogodio centaršut Mihe. Sreća, sudbina ili nešto treće, ali nema zvezdaša koji taj gol ne smatra remek delom velikog Mihe. Ušao je u legendu iako nije Zvezdino dete, iako je u klubu do tada bio manje od pola godine. Bio je stvarno najbolji, kao iz reklame za pivo u kojoj se pojavio krajem XX veka.

Svaka čast Deji, Piksiju, Darku, Bini, Jugi, Belodediću, Diki, Robiju… Obožavaju ih svi zvezdaši svakog na poseban način. Ali, Miha je jednostavno Bog, od Bajerna pa nadalje i za sva vremena. Jeste Darko izjednačio u Minhenu i Dejo izveo onu bravuru za 2:1 u Nemačkoj. Svaka čast, i to su potezi za legende. Ali, Miha je Miha.

Nervirao me je posle Miha kada je na Mundijalu 1998. pljunuo direktno u usta reprezentativcu Nemačke Jensu Jeremisu (mada je u nacionalističkom okruženju devedesetih to slavljeno kao podvig). Deprimirao me je 2000. kada je na 0:3 protiv Slovenije namerno dobio crveni karton jer nije hteo da se bruka sa ostatkom tima na Evropskom prvenstvu u Holandiji i Belgiji, ali je kasnije Piksi izvadio stvar i uspeo da nas sa igračem manje „dovuče“ do 3:3.

Imao sam osećaj da me je izneverio kada sam ga 2001. na okupljanju reprezentacije kao mladi novinar (početnik) pitao za intervju, a on mi u holu Interkontinentala odgovorio: „Nađi drugog mali, nemam sad vremena za tebe“ (imao je vremena Ljubinko Drulović). Razočarao me je i intervjuima u kojima je u superlativu pričao o Željku Ražnatoviću Arkanu, kome je dugovao to što mu je iz ratnog pakla spasao verovatno sigurne smrti roditelje iz Borovog sela.
Nije mi se svidelo ni što je kao selektor ostao upamćen samo po tome što je naterao igrače da nauče napamet „Bože pravde“, dok su rezultati izostali. Nije kao trener uspeo da ponovi igračke uspehe, ali nema veze, niko ne dovodi u pitanje da je dao sve od sebe i na klupi Srbije, kao što je to radio na terenu kao igrač.

Možda se baš zato i potrošio prerano, što je uvek davao celog sebe u svemu, bez kompromisa. Dozvolio je opakoj bolesti da ga dugo lomi i na kraju slomi. Međutim, jednom ju je već pobedio, pokazao da ume da postigne nemoguće i u životnoj borbi. Drugi put je odigrala kvarno, uhvatila ga je nespremnog. A samo tako su rivali i mogli Sinišu da pobede, kada ga uhvate van garda.

Na kraju sam shvatio da je to jednostavno Miha. Ni Maradona nije bio fudbalski Bog bez mana, pa normalno je da nije ni Miha.

Putuj Siniša, videćemo se nekad negde u nekom lepšem i boljem svetu, sa rezultatima koje si pravio u igračkim danima. Nadam se da ćeš i tamo gde si otišao cepati protivničke mreže sa 30 i kusur metara, kao što si to radio u Zvezdi, Sampdoriji, Laciju, Interu…

Pamtićemo te i po centaršutevima protiv Hrvatske za odlazak na EURO 2000. Pamtićemo i panične izraze lica defanzivaca u živom zidu i golmana kojima si u dresu Jugoslavije cepao mreže. Čekali smo tvoj slobodnjak i slavili gol unapred kao što se slavi dosuđeni penal. Kad je na prekršaj ivici kaznenog pričali bi: „ma preblizu je to za Sinišu, to mora neko drugi da šutne“.

Već sam bio prežalio na Mundijalu 1998. meč protiv Irana koji je trebalo da se završio 0:0, ali došao je taj 73. minut i slobodnjak. Bio si genije, spasilac, uvek tu da iz sivila izvadiš ekipu kada niko ništa ne očekuje. To je uvek bio doživljaj, poput onog kada Sale Đorđević pogodi trojku uz zvuk sirene.

Nisam posle tebe još video nikoga ko je umeo da tako izvodi slobodnjake. Voleo sam Stoičkova, Bekama, Figa, Ronaldinja… Ali niko nikada sa takve daljine nije slao takve projektile. Ti si tu bio nenadmašiv.

Bio si autoritet i na terenu i van njega. Jedini koji je smeo da se izviče na čuvenog arbitra Pjerluiđija Kolinu, a da ne dobije crveni karton. Bio si ponekad prljav na terenu, cilj je valjda opravdavao sredstva. Bio si i ostaćeš zauvek legenda, i Zvezde, i Jugoslavije, i Srbije, a i Italije. Malo li je za jedan život…