Rađa: Đorđeviću treba prepustiti da bira način igre

Sastav koji sa klupe vodi Aleksandar Đorđević ima pojedinačne kvalitete, timski duh, ali i kvalitetnog selektora koji odlično radi svoj posao. Sve to objašnjava nekadašnji centar Boston Seltiksa, član Kuće slavnih, osvajač svetskog zlata iz Argentine 1990. godine i dobitnik brojnih drugih timskih i pojedinačnih priznanja.

– Objektivno gledano, postoji pet ili šest ekipa koje su tu više, manje ravnopravne, gde svako svakog u jednoj utakmici može da dobije. Pogotovo kada se uđe u te neke eliminacione utakmice, tu je svako sam. Španci, Francuzi, Litvanci, svi oni znaju da igraju, ne može se niko podceniti. Ipak, Srbija ima vrhunske kvalitete i sigurno može da konkuriše za medalju. Sa druge strane, treba biti svestan važnosti utakmice u četvrtfinalu, koje mogu ili da vas odvedu u završnicu ili dole, uvek su neugodne i često se znaju dogoditi iznenađenja. Uprkos svemu tome, da je Srbija najozbiljniji konkurent za sam vrh, to jeste – rekao je Rađa, predsednik stručnog saveta Košarkaškog saveza Hrvatske.

Sastav Srbije u Kini čine trenutno najbolji košarkaši, ali Rađa je istakao da je važniji od toga naš sistem igre koji je izvanredan.

– Imate selektora Đorđevića koji je vrhunski stručnjak i u koga imate poverenja i treba mu prepustiti da bira način igre. Zna šta radi, izgradio je dobru atmosferu u timu, tako ne bi bilo fer da komentarišem iz ove pozicije bilo šta konkretnije jer ne poznajem dovoljno detalja, niti sam tokom sezone gledao utakmice svih vaših košarkaša.

Postoji li neki igrač iz reprezentacije Srbije koji vam se dopada po stilu igre?

Znam dosta njih, ali jedno je poznavati, a drugo pratiti igrača na način na koji to trener radi. Bogdana Bogdanovića znam ko je, šta je i gde igra, odličan je u Sakramentu, ima prostora za napredak i mogućnost da ostavi znajačan trag u NBA.

Kakav odnos imate sa Đorđevićem danas?

– Mi smo jedan nivo iznad prijatelja. Znamo se 35-36 godina, još iz tih nekih klinačkih dana i taj odnos nije poremećen do dan-danas. Uvek mi je drago da ga vidim i izgrlim. Tako je bilo i nedavno kada nas je povezalo Laško pivo.

Koliko se Đorđević promenio u odnosu na te dečačke dane?

Meni je on uvek isti. Toliko se dobro i duboko znamo…Znao sam da će biti veliki trener, jer je takav bio i kao igrač. Znao sam i za njega, i za Željka Obradovića. Jednostavno, vidiš kad neko naginje ka trenerskoj karijeri, jednostavno to je tako, vidi se iz aviona. Tako da nisam nikad sumnjao da li će on biti uspešan ili ne. Pratim sve šta radi, nije sad da sam skroz u tome, ali pratim. Sve svoje prijatelje pratim u svim situacijama u kojima mogu, to mi je nekako normalno.

Kako je bilo na snimanju reklame za Laško koju ste pomenuli, gde su još učestvovali Radoslav Nesterović i Bogdan Tanjević?

Pa kako će biti? Super! Ljudi koji se poznaju toliki niz godina, ne može biti loše. Opuštali smo se na večeri, i na snimanju, i sve te situacije smo proveli uz smeh. Pričali smo o košarci, to vam je kod nas uvek isto. Teme su kako je bilo, šta je bilo, ko je šta napravio, ko je šta rekao.

Da li ste u kontaktu sa ostalim košarkašima iz Srbije, koji pripadaju vašoj generaciji?

– Jesam, i to sa mnogima. Počev od Dejana Tomaševića, generalnog sekretara KSS-a, koji je mlađi od mene, pa ga ne znam toliko dobro kao sa Sašu, Paspalja i ostale iz moje generacije, ali poštujem sve kolege iz regiona i trudim se da održimo dobre odnose.

Mogu li nacionalni savezi nešto da učine kako bi zadržali mlade igrače u domaćim klubovima, i sprečili prerane odlaske u inostranstvo?

– Savez „drži“ igrača nekih mesec-mesec i po dana godišnje, a ostatak vremena je u klubovima. Prema tome klubovi su bitan nosilac kvaliteta i razvoja, odgajanja, minutaže. Kroz reprezentaciju postoje odredjeni limiti. Tako da mogu reprezentacija i savez da utiču, ali kada odu u klub igrači donose samostalne odluke. Poslovni motiv je drugačiji, i to je jako izazovna situacija što se tiče saveza i njihove moći da se nešto promeni. Rezultat je veoma bitan, situacija se, kao i  vremena stalno menja. Treba se prilagoditi, ali sve je to stvar kontrole i balansa – zaključuje Rađa.