Rašić: Ovo je tek početak vladavine

– Nije mi mrsko ovo „razvlačenje“ po medijima, čak ni kada kada mi postavljaju jedna te ista pitanja a ja isto odgovaram ili posle jurcanja s jednog na drugi kraj grada konačno stignem kući i onda zaspim na pola rečenice, u 21.30, jer sve to ide u rok službe. Lepo je kada ljudi hoće još ponešto da čuju od nas posle tako velikog uspeha. Ali, biću iskrena, lakše mi je odigrati set nego dati intervju (smeh). Samo na terenu sam svoja na svome – počinje razgovor za Danas članica idealnog tima SP u Japanu i zamenice kapitena u našoj reprezentaciji, o čijem se šampionskom „oreolu“ , osmehu oko glave i „devojka iz kraja“ ponašanju rumorilo za svim susednim stolovima.

# Objedinjene titule evropskog i svetskog prvaka ne ostavljaju mesta dilemi ko u ovom trenutku igra najbolju odbojku na planeti, ali kada ste vi same pomislile „mnogo smo jake, niko nas ne može zaustaviti“?

– Ni posle ulaska u finale nisam obećavala svetsko zlato, iako sam još pre polaska u Japan „znala“ ko će na vrh pobedničkog postolja. Nisam prorok niti potcenjujem konkurenciju, samo mi je bilo kristalno jasno da se iz ove koncentracije kvaliteta, nenormalno dobro odrađenih priprema i naše nenormalne želje da što pre krenu bitke za bodove mora izroditi nešto baš veliko. Pošto su i sve ostale bile u istom fazonu, kada smo izgubile set u meču za zlato, samo smo se pogledale u stilu „pa šta, nastavljamo dalje… zaslužile smo titulu, hajde da je uzmemo!“.

# Publika je čak iz Srbije „osetila“ vašu jaku timsku hemiju, na čemu inače sve insistirate u priči o ovoj tituli. Može li se u kolektivnom sportu do vrhunskih rezultata bez zajedništva ili makar minimuma sloge?

– Ne može, nema šanse. Taj detalj je ono što razlikuje vrhunske od odličnih ekipa. Naša sreća je da imamo i potreban kvalitet i dobre odnose u svlačionici. Da, oni ne mogu uvek biti idealni, ali treba znati i umeti nastaviti posle kratkih spojeva, inače normalne pojave u životu svakog kolektiva. Kako bismo drugačije pregurale tolike mesece pod istim krovom?!

# Imate li vi lično situacije ili faze tokom priprema i takmičenja kada se pitate „šta će mi ovo, bolje da sam sada sa porodicom, dečkom, prijateljima, na nekom lepom putovanju“?

– O, daaa… Svako ih ima. Ja tako iskriziram posle nekog loše odrađenog treninga ili slabo odigrane utakmice. Srećom, nikada ne potraje toliko da poželim da zaista dignem ruke i odem. Odbojka je moja ljubav, posao i život. Još kada je igram za svoju zemlju…

# Kada pričate o reprezentaciji, vodite li računa da to ne zvuči kao lažni i patetični patriotizam?

– Reči mogu i da prevare, ali lice ne. Oči, posebno. Kada plačem dok gledam srpsku zastavu na vrhu jarbola i vidim kako svi stoje u stavu mirno dok ide srpska himna, to je samo zato što se osećam ponosnom što nosim taj dres. Čista emocija, pravo iz srca. Možda ću i ja kao neke devojke nekada poželeti da uzmem predah i makar jednu godinu imam pravi odmor, ali nikada to ne bih uradila zbog klupske karijere ili iz nekog baš trivijalnog sebičnog razloga.

# Hajde da nam otkrijete neke crtice iz svlačionice. Čija je reč poslednja, ko je štimung majstor, a koja se recimo najviše licka pred utakmicu?

– Može da bude vika i dreka, ali kada kapiten uzme reč, tu je kraj. Ne može svako da bude autoritet i vođa, pa zato stručni štab dobro izvaga odluku pre nego što takvu odgovornost preda nekome. Za štimung je zadužena moja malenkost. Po prirodi sam vedra i vesela osoba, a i zvučnici su u mojoj torbi. Mogu da zaboravim patike, ali njih nikako (smeh). Šta im puštam? Još od Olimpijskih igara vrtim od MVP-a „Celu noć i celi dan“ i košarkašku himnu „Igraj i pobedi“. Pred jutarnje treninge biram lagane ritmove, poput ex-Yu balada, a kako odmiče dan tako pojačavam zvuk i ubacujem strane pesme. Pred utakmice svlačionicom gruva adrenalinska muzika. Bude tu i narodnjaka, kao na ovom prvenstvu „Dva vuka samotnjaka“. Za svačiji ukus po nešto, samo da budi pozitivnu energiju. A lickanje? Sve volimo da smo doterane, ali kapitenka Maja Ognjenović nam je kao cura iz Čolinog stiha „češljići, pomadice, parfemi… opeglana noću, opeglana danju…“ (smeh).

# Maja je obećala da ćete ostati na okupu do OI u Tokiju, a vi nam recite da li bi eventualno zlato te 2020. godine bilo dovoljno jak povod za razlaz ove velike generacije?

– Ne znam, možda se desi da starije devojke požele da se na takav, daj bože, način oproste od reprezentacije. Možda još poneka cura… Mada, mi sportisti smo vam čudna sorta ljudi. Nikada nam dosta pobeda, medalja, titula. Kada uzmeš prvu, ti već želiš treću, ako nju osvojiš, odmah razmišljaš o petoj… I tako u krug.

# Koliko vam je onda bilo potrebno vremena da odbolujete olimpijsko srebro?

– Uhhh… Nema gore stvari od poraza na kraju takmičenja. Još ako vam se to desi u finalu… Toliko smo tragično primile te srebrne medalje da posle meča sa Kinom od tuge celu noć nismo progovorile. Bukvalno. Tek ujutro nam je došlo do mozga koliko smo veliku stvar uradile. Za sebe, našu malu zemlju i narod. Naravno, sreća će biti kompletna ako evropsku i svetsku titulu pozlatimo u Tokiju.

# Zoran Terzić je bio selektor kada ste počinjali ozbiljno da se bavite odbojkom, kada ste ušli u A tim i tu je sada, dok harate svetom. Možete li zamisliti utakmicu Srbije bez njega pored terena?

– Srbija bez njega? Nezamislivo! Ne znam da li bi s nekim drugim selektorom naša ženska odbojka postigla sve ove silne uspehe u poslednjih 16 godina, ali znam da su Terzićevo trajanje i rezultati vredni velikog poštovanja i divljenja.

# A da skače dok vodi utakmicu i smeje se celim licem?

– Hahaha, ni to. Naš šef i te kako ima emocija, ali njegov je izbor da ih ne pokazuje i sigurno ima dobar razlog zašto to ne radi. I pravo na tako nešto. Ne manjka mu ni energije, ali prosto nije kao neke njegove kolege, pa da skače, viče i gestikulira.

# Zašto je bolje da muškarci vode ženske timove? Da li je to uopšte tačno?

– Nemam nikakvo iskustvo te vrste, pa ne znam da li je bolje i da li je to razlog što su baš retke žene u ulozi trenera, još manje selektora ženskih timova. Na ovom svetskom prvenstvu samo Kineskinje i Japanke nisu imale muškarce za šefove stručnih štabova, a znate da prve već neko vreme prave velike stvari. Ovog puta su bile treće, na prošlim OI prve. Zanimljivo pitanje, dali ste mi temu za razmišljanje.

# Smeta li vam to što dostignuća vaših kolega sportista ovde jače odjeknu i euforija oko njih duže potraje nego kada ih dame naprave?

– Nije da niste u pravu. Osećamo i mi da se nešto drugačije vrednuje ono što žene sportisti postignu, ma koliko to veliko bilo. Jeste, slave se i naše medalje, priređuju se i nama divni dočeci, i nas zaustavljaju ljudi na ulici da nam čestitaju, ali postoji ta neka razlika. Nisam pametna zašto je to tako. Da li zato što je ovo Balkan ili…

# Ima li zime za našu žensku odbojku? Na duže staze.

– Nemamo za šta da se brinemo. Znate šta najbolji klupski treneri na svetu pričaju između sebe? Ako hoćeš dobrog odbojkaša ili odbojkašicu, idi u Srbiju! Mnogo smo talentovana nacija za ovaj sport. Drugo, postoji kvalitetan sistem rada i treće, imamo dobre stručnjake za rad sa devojčicama, pošto pričamo o ženskoj odbojci. To objašnjava kontinuitet odličnih rezultata, uprkos smenama generacija i brzom odlasku profesionalno stasalih devojaka u inostranstvo. Ne da se uvek dočekamo na noge nego često skočimo više nego pre. Još će se naši ljudi radovati medaljama odbojkašica! Ovo je tek početak, tek ćemo da vladamo. Hoćemo da kao i srpski vaterpolisti „dosadimo“ i bogu i narodu sa titulama. Da kao oni pevamo „osvojili smo sve“! Na bis (smeh) – šalje proročku poruku dvadesetosmogodišnjakinja rodom iz Obilića kraj Prištine, inače jedina Srpkinja sa dve osvojene klupske Lige šampiona (s turskim Vakifbankom), željna još neke sezone u domaćoj klupskoj odbojci.

Kanski festival – neostvarena želja

Rašićeva je pola inostrane karijere provela u Kanu, ali nikada nije odgledala nijedan film na jednom od najprestižnijih kinematografskih festivala u Evropi.

– Ne zato što ne volim filmsku umetnost ili zbog toga što sportisti nemaju pristup najvećem društvenom događaju u tom prelepom gradiću, nego što mi obaveze to nisu dozvolile. Kada sam živela u toj oazi mira i među tim divnim ljudima, uvek su mi se klupske obaveze završavale nešto pre početka festivala. Dok su moje klupske saigračice na društvenim mrežama kačile fotografije u glamuroznim toaletama, sa crvenog tepiha, ja sam uvek negde trenirala sa reprezentacijom za neko takmičenje. To je jedan od milion razloga zbog kojih bih volela da jednog dana, tamo pred kraj karijere, opet nosim dres Kana.

Mama se snalazila za TV prenose

U moćnim i inspirativnim rolama srpskih odbojkašica na Svetskom prvenstvu u direktnom prenosu slike i zvuka iz Hamamatsua, Nagoje i Jokohame mogli su da uživaju samo korisnici kablovskih usluga sa Sport klubom u ponudi, jer Radio-televizija Srbije nije imala sluha, volje i(li) novca za preuzimanje signala iz Zemlje zalazećeg sunca.

– Pre početka Svetskog prvenstva nismo znale da neće moći da nas gledaju svi ljudi u Srbiji, a kada smo čule za to, bilo nam je krivo i žao što su mnogi bili zakinuti za direktne prenose. Nemam predstavu zašto, niti je moje da se mešam u takve stvari, samo znam da je moja majka jedna od onih što je morala da ide u goste da bi nas pratila. Zato mi je još draže kada čujem da i ljudi bez Sport kluba znaju na pamet rezultate naših utakmica ili prepričavaju detalje s nekih od njih.

Od netalentovane do top blokerke

Od Terzićeve opaske „Dobra je devojka, sve dobro radi, ali što ne zna da blokira“, na početku Milenine ere u seniorskoj reprezentaciji, do statusa jedne od najboljih srednjih blokerki sveta, ovenčanog individualnim priznanjima, prošlo je mnogo vremena i proliveno još više „krvi, znoja i suza“.

– Pomislila sam tada „Videćeš ti ko ne zna da blokira“ (smeh), ali da nije bilo te rečenice možda ne bih dovde dogurala. Nisam se zainatila da mu dokažem da greši koliko sam bila odlučna da se popravim. Baš od njega sam puno naučila o bloku. Uz to sam ostajala posle treninga i dodatno radila na ličnom usavršavanju. Možda baš zato te individualne nagrade imaju specifičnu težinu, mada su bezvredne ako nisu ispraćene timskim uspesima. Ne volim da pričam o tome, ali kada me već pitate, reći ću da mi je najdraže priznanje sa Igara u Riju. Jeste da nemam dokaz za to, jer nisam dobila nikakav pehar , čak ni maskotu, već samo videla onlajn vest o tome (smeh), ali ponosim se izborom za jednu od dve najbolje blokerke.

Igra nerava kroz mrežu

Odbojka je gospodski sport, bez fizičkog kontakta rivala, ali to ne znači da i u njoj nema „igara bez granica“.

– Iskreno, volim što je tako. Žene smo, ne ide da se rvemo, još manje tučemo. U mom sportu nije dozvoljeno čak ni radovanje u pravcu rivala, pogotovo ako je ono ekstremno, onako provokatorski. U tom slučaju imamo pravo na intervenciju kod sudije. Odbojkašice više vode psihološke igrice. Na primer, pokušavamo upornim pogledom u pravcu te osobe da dekoncentrišemo primača servisa ili tzv. piljenjem u nekoga pored nje učinimo da poveruje da je pošteđena i tako joj opadne pažnja. Ili uporno, s parom u ušima (smeh), vijamo onu šta nam najviše zabija poena da je izblokiramo. Sve su to prirodne emocije i reakcije.