Red meda, red pelina: Svi uspesi i sunovrati srpskog fudbala u 2022. godini

Orlovi, Crvena zgezda i Partizan prošli su kroz plime i oseke u 2022. godini, učinivši da i navijači prežive pravi rolerkoster emocija, od ushićenja do razočarenja zbog njihovih igara i rezultata.

Svi su u nekom trenutku ostvarivali ili prebacivali planove, ali i padali na ispitima. Jedina razlika su bili razlozi, okolnosti i tajminzi uzleta i survavanja velike trojke, na čijim plećima, oduvek i verovatno zauvek, počiva sve pozitivno i sve pogubno u srpskom fudbalu.

„Orlovi“ od proboja u Ligi nacija do fijaska na Mundijalu

Nacionalni tim je u Novu godinu ušao kao na oblacima, još opijen novembarskom euforijom zbog veličanstvene pobede u sred Lisabona, u 90. minutu zadnjeg meča kvalifikacija za Svetsko prvenstvo, vredne direktnog prolaska na Mundijal i guranja Kristijana Ronalda i njegovog Portugala u baraž bitku za Mundijal u Kataru.

Tadić, Mitrović i ostali pokazali su se baš onakvim kakvima bismo uvek voleli da ih gledamo, jer nisu imali zazora od imena rivala i domaće publike, ni frku od ranog rezultatskog minusa. Bilo je dovoljno strpljenja i šansi da se (sa)čeka momenat za šah-mat i „skalp“ selekcije iz više fudbalske klase.

Ubedljivo izgubljena martovska prijateljska utakmica sa Danskom i poraz od Norveške, na startu nove Lige nacija, potkresali su malo krila Orlova, izvukli na sunce slabosti u igri i donekle stišali javnost, taman da zajedno shvate da su ponavljanje i samokritičnost majka uspeha.

I remi sa Slovenijom, u nastavku LN, indirektno je poslužio istoj svrsi, da bi „gaženje“ Švedske kod kuće i trijumf na terenu Norveške, ispraćen vrlo kvalitetnom partijom i zadatom prekomandom u A diviziju, ponovo maksimalizovali optimizam i samouverenost Piksija i njegove ekipe. Medija i nacije još više.

Od septembarskog slavlja u Oslu do prvih, novembarskih minuta na Svetskom prvenstvu utrkivali su se u ispaljivanju velikih reči i podizanju radne temperature, pa je prolazak grupe označen kao podrazumevajući a ostanak u nokaut fazi moguća misija.

Prirodna vera u sebe i zdrava ambicija povukli su se pred predimenzioranim očekivanjima, uz horsko ignorisanje pohabane ali istinite fraze „prvo skoči, pa reci hop“. U duhu mentaliteta srpskog čoveka, godinu i jače dana posle n-tog neodlaska na Evropsko prvenstvo, olako se iz odela luzera uskočilo u odoru već viđenog dobitnika, a teme poput lične i timske forme, uigranosti, povreda, taktičke ranjivosti… nisu ni šapatom pominjane.

Tek na samom turniru se počelo s potenciranjem priče o nezalečenim kostima, mišićima… kao da takve stvari ne idu u rok službe. Selektor Stojković je toliko prednjačio u tome da ga je kolega iz košarkaške selekcije, Svetislav Pešić, objašnjavajući svoj fijasko na kontinentalnom šampionatu, usput potkačio konstatacijom da neće da se pravda kao njegov drug Piksi.

Dvadesetdeveto mesto u konkurenciji 32 reprezentacije, po starom lošem običaju, garnirano je prostiranjem prljavog veša, ovog puta u vidu intimnih relacija pojedinih igrača i njihovih lepših polovina, odnosno pristupa nefudbalskih ljudi ekipi i stručnom štabu tokom boravka u Kataru.

Sve sa prizvukom intezivnog pozadinskog rata za prevlast u Fudbalskom savezu Srbije, u kom je selektor označen kao ključna potpora ili glavna prepreka – u zavisnosti od toga o čijoj je perspektivi reč. On sam je preuzeo deklarativnu odgovornost za poraze od Brazila i Švajcarske, odnosno remi sa Kamerunom, ali izostanak javne samokritike navodi na zaključak da ništa ne bi drugačije uradio, iako mu je i iz stručnih krugova skretana pažnja na „greške u koracima“.

Dolazeći, ali još nezakazani, prolećni izbori u FSS i skoriji start trke za EURO pokazaće ko je više u pravu a ko u krivu, koliko je čvrsta Piksijeva pozicija na Terazijama 35 i da li su reprezentativci i njihov šef zaista savladali celo mundijalsko gradivo. Pre svega lekcije iz fatalno lomljive defanzive.

Zvezda od duple krune do debakla u kvalifikacijama za Ligu šampiona

Prva polovina godine bila je berićetna i za šampiona Srbije, iako je prolećni deo prvenstva, mimo prakse prošlih godina, sačekao u bodovnom minusu u odnosu na Partizan. Uz dosta bure na terenu i puno prepucavanja sa crno-belima van njega, Crvena zvezda je okrenula ćurak, sustigla i pretekla prvog komšiju, a onda ga ostavila bez trofeja i u Kupu Srbije. Za dugo čekanu duplu krunu.

Ostavši neporažena u direktnim sudarima, što na vrednosnoj lestvici navijača ima gotovo istu težinu kao osvajanje trofeja, a u ovom slučaju samo je pojačalo ubeđenje ljudi na „Rajku Mitiću“ da jedino od njih zavisi do kada će „parni valjak“ stajati ukočen u senci trofejnijeg takmaca.

Uživanje na lovorikama nije poremetio ni ukupni poraz u dvomeču osmine finala Lige Evrope, jer su te utakmice sa Glazgov Rendžersom same po sebi bile ogroman uspeh, obzirom da su prošle ravno tri decenije od prethodnog osvajanja grupe nekog UEFA takmičenja i direktnog plasmana u Top 16.

Sve se razvijalo u dobrom smeru, a čuvanje kostura tima i dodatna ulaganja u pojačanja značili su samo jedno – novi, još ozbiljniji napad na Ligu šampiona. Međutim, po računici generalnog direktora Zvezdana Terzića, „najbolji tim u ovom veku“ ponovo je ostao na pragu elitnog takmičenja, u kom je završio potcenjeni Makabi iz Haife.

Ceh za izgubljene desetine miliona evra (in)direktne zarade ispostavljen je treneru Dejanu Stankoviću ili se se na svoju ruku latio plaćanja, nakon trećeg neuspelog pokušaja da učini ono što je njegovom prethodniku Vladanu Milojeviću dva puta pošlo za rukom. Istina je negde između, jer je obema stranama postalo teskobno u odnosu, u kom se sve češće merila krivica onog drugog. I sufliralo spolja.

Četiri poraza u Ligi Evrope, pod komandom Miloša Milojevića, nisu devalvirali kontinuirano prisustvo na međunarodnoj sceni, nakon serije ispadanja u „sezoni kupanja“, ali jesu su se ispostavili kao nus pojava, nekada, „peške“ dobijenih mečeva u srpskoj Superligi.

Tamo gde je još jedna zimska pauza dočekana na, u najavi, šampionskoj distanci u odnosu na Partizan. Sa kaparisanim direktnim mestom u Ligi šampiona, na konto, pre svega zaslugama crveno-belih, drastično popravljenog ligaškog koeficijenta tokom nekoliko prošlih evropskih leta i jeseni.

Partizan od propale detronizacije večitog rivala do evropskog proleća

Otvaranje karti crno-belih u ovoj godini raspalilo je maštu Grobara, jer su sa talona 2021. pokupljeni jesenja titula i šesnaestina finala Lige konferencije. Još kada je češka Sparta počišćena, na putu ka Top 8, retko koji navijač nije poverovao da će se kroz nekoliko meseci desiti, toliko dugo, čekana detronizacija Crvene zvezde.

Da bi baš na tom gostovanju u Ljutice Bogdana kola krenula nizbrdo. Da su produžili dotadašnji nalet Gomeš i ostali bi bili na tragu povratka na šampionski presto, ovako su taj poraz i par potonjih remija istrošili bodovnu zalihu ekipe tadašnjeg trenera Aleksandra Stanojevića. Od velike sudijske greške u podeli plena sa Čukaričkim do ponovnog dizanja sidra iz Humske upornog u repriziranju tvrdnje da su Partizanu „više sile“ oduzele pravo na titulu.

Mada, dovoljno jasno, javno a ne samo iza kulisa, najavljena ostavka, u prvom mandatu, trofejnog stručnjaka „zatekla“ je nespremnom upravu. Dala se u grozničavu potragu za novim šefom struke, da bi posle masovnog odbijanja ljudi nespremnih da se prihvate borbe sa klupskim i spoljnim vetrenjačama, malo pre početka priprema, predsednik Milorad Vučelić doveo svog „pika“ Iliju Stolicu.

Perspektivni stručnjak samo je „prohujao s vihorom“, jer je tako neshvaćen i bez dovoljno autoriteta u svlačionici ispraćen posle očajnog otvaranja prvenstva i ispadanja iz trke za Ligu Evrope. I opet Jovo nanovo – red poziva, red „ne, hvala“ reakcija kontaktiranih, dok vrhuška nije nagovorila Sava Miloševića da se vrati u srpski fudbal, gde je obećao da nikada više neće nogom kročiti, a onda posle samo par sati i njegovog odustajanja „izmislila“ Gordana Petrića. Dajući materijala za opštu šalu i komiku na njen račun.

Bivši defanzivac i funkcioner crno-belih lupio je kontru nevernim Tomama, uvođenjem „parnog valjka“ u Ligu konferencije, držanjem koraka sa Crvenom zvezdom u Superligi i vraćanjem navijača na stadion, dok nisu na naplatu stigle mane nasleđenog igračkog kadra. S njim Partizan ponovo igra šesnaestinu finala LK, ali je pre prvenstvenih zimskih ferija izvisio u šampionskoj trci sa večitim rivalom, jer je teško čak i zamisliti da izbriše zaostatak od 10 bodova, dok je u Kupu već na startu doživeo jednu od većih blamaža u tom delu svoje istorije.

Za još sezonu koju su pojeli „skakavci“. Očekivano, bez preuzete odgovornosti onih od čijeg vrhovnog neznanja i(li) loših namera sve kreće.