Rekordno a moglo je i bolje

Od 103 članova našeg olimpijskog tima čak njih 54 vratilo se sa medaljama, a osam osvojenih odličja, u četiri pojedinačna i isto toliko ekipnih sportova, novi je nacionalni rekord od obnavljanja nezavisnosti naše zemlje.

U konkurenciji 11.239 sportista i sportistkinja iz 206 država, naši olimpijci zauzeli su visoko 32. mesto, sa dva osvojena zlata, četiri srebra i dve bronze. I(li) odličnu 15. poziciju u poretku skrojenom prema odnosu broja stanovnika i odličja, daleko ispred sportske velesile Sjedinjenih Američkih Država (43. sa 121 medaljom ili jednim odličjem na 2.656.353 stanovnika), odnosno moćne Kina koja je, sa više od milijardu stanovnika, uzela 70 medalja i 76. mesto u ovom vrednovanju rezultata. I još nešto za pohvalu: samo su SAD bile uspešnije od Srbije u kolektivnim sportovima (sedam sportova u dve konkurencije), sa tri zlata (muška i ženska košarka, ženski vaterpolo) i dve bronze, u obe odbojkaške konkurencije.

Velika je i bolna istina da se u Srbiji u svemu razmišlja i radi od danas do sutra, uz retke izuzetke u pojedinim sportskim Savezima i klubovima, odnosno napore Olimpijskog komiteta da pokrivanjem troškova priprema i stipendijama uskoči u pomoć, uz naučnike i umetnike, najboljim ambasadorima naše zemlje, zbog čega učinak na Igrama u Brazilu deluje još čudovišnije. Još je neverovatnije da je u tim okolnostima mogla pasti i neka medalja više, da nije bilo onih koji su podbacili.

Najviše u prvoj nedelji takmičenja, kada su se olimpijci kao na traci opraštali od snova o (polu)finalima, a ovdašnja javnost ih zasipala drvljem i kamenjem – kako koga. Najveći favorit za zlato Novak Đoković bio je najveće razočarenje. Bio je rešen da se iz Južne Amerike vrati s jedinom titulom koja mu nedostaje u karijeri, ali je imao nesreću da već na startu naleti na Huana Martina Del Potra, a potonji osvajač srebra iskoristi pad u formi jednog od najboljih tenisera u istoriji tog sporta i natera ga u plač, o kojem je planeta danima brujala. Viktor Troicki, Ana Ivanović, Jelena Janković, Nenad Zimonjić i Aleksandra Krunić nisu pucali visoko, a pali su previše nisko. Pre svih Ana i Jelena, jer se prva već neko vreme ne bavi ozbiljnim takmičarskim tenisom, a druga i pored povrede nije odustala od puta u Rio. Za razliku od njih dve, streljačka ekspedicija najavljivala je napad na odličja, a ispalo je sasvim drugačije. Iako ih je većina tokom godine imala rezultate vredne borbe za mesta na pobedničkom postolju najdalje je stigla Bobana Veličković, sedma u pucanju vazdušnim pištoljem. Andrea Arsović, Ivana Maksimović Anđušić, Damir Mikec, Stevan Pletikosić, Zorana Arunović, Dimitrije Grgić, Milutin Stefanović i Milan Sebić ostali su bez finala, a ovaj trofejni srpski sport bez novih uspeha.

S razlogom smo se nadali da će Velimir Stjepanović posle uspeha na prvenstvima Evrope i sveta zablistati i na OI, ali je naš najbolji plivač posle Milorada Čavića zakazao u sve tri discipline u kojima se pojavio. NJegove kolege Čaba Silađi, Katarina Simonović i još maloletna Anja Crevar plivali su u skladu sa svojim mogućnostima. Tako bi se mogao oceniti i nastup četrdesetogodišnjeg Aleksandra Karakaševića u stonom tenisu. Mladog džudiste Aleksandra Kukolja, takođe. Čak i Milice Mandić u tekvondou, jer je olimpijska prvakinja iz Londona 2012, posle dosta problema s povredama poslednjih sezona, imala nesreću da u četvrtfinalu preko puta sebe ima trenutno najbolju takmičarku sveta i Evrope u toj kategoriji.

Rvači Viktor Nemeš i Kristija Fris otišli su s velikim ambicijama, ali prvi je stigao do repasaža za polufinale, a drugi ispao već u osmini finala. Mnogobrojni kajakaši i veslači bili su velika nada i prilično jak adut olimpijskog tima, ali se sticajem raznih subjektivnih i objektivnih okolnosti većina od 14 takmičara – Marko Novaković, Dejan Pajić, Nebojša Grujić, Vladimir Torubarov, Nikolina Moldovan, Milica Starović, Olivera Moldovan, Dalma Benedek Ružić, Nenad Beđik, Miloš Vasić, Marko Marjanović, Andrija Šljukić ) u 11 disciplina morala zadovoljiti polufinalima ili B finalima. Medalja je pala samo na 1000 metara u kategoriji kajaka dvoseda, a doneli su je Milenko Zorić i Marko Tomićević, na čije je srebro čekano više od tri decenije, ako se računaju olimpijska dostignuća prethodnika iz velike i tzv. male Jugoslavije.

Ni atletičari nisu bili na svom nivou. Mihaila Dudaša je povreda sprečila da završi nadmetanje u desetoboju, iz istog razloga od maratona je odustala i Olivera Jevtić, Asmir Kolašinac, Amela Terzić, Predrag Filipović, Dragana Tomašević, Nenad Filipović, Vladimir Savanović, Anđelko Rističević i Tamara Salaški su trčali, hodali, bacali kuglu i disk lošije nego što znaju, dok je Milan Ristić nesrećnim slučajem ostao bez obezbeđenog polufinala u trci na 110 metara sa preponama. Obraz srpske „kraljice sportova“ osvetlala je njena heroina Ivana Španović. Htela je na tron, bila razočarana što nije skočila dalje od 7.08 metara, ali ima i te kako razloga da bude ponosna na sebe, jer je donela Srbiji prvu olimpijsku medalju posle više od šest decenija, uz novi državni rekord. Ivan Stević nije stigao do ciljne ravnine biciklističke trke, Jovana Crnogorac je debitovala u „mauntin bajku“ i njeno vreme tek treba da dođe.

Zato su srpski reprezentativci u četiri ekipna sporta digli na noge Srbiju i zadivili svet. Mnogi su tipovali na vaterpoliste kao na nove olimpijske prvake, zbog silnih titula na drugim velikim takmičenjima prošlih godina, ali samo oni znaju koliko im je bilo teško da se izbore s tim strašnim psihološkim pritiskom i posle nestvarno loših igara u takmičenju po grupama zajašu šampionski talas i odu u večnost kao jedina ekipa u istoriji vaterpola, koja je u nizu osvojila sve što se moglo osvojiti. Košarkaši su imali još teži put do vicešampionskog znamenja. Bez nekih važnih igrača, do Rija su se probili preko kvalifikacija, pa igrali po sistemu toplo-hladno u uvodnoj etapi Igara, a onda zablistali u nokaut fazi. Ako su muškarci napravili podvig onda je bronza njihovih koleginica pravo čudo. Ne zato što kao aktuelne evropske prvakinje nisu imale čemu da se nadaju u Brazilu i nemaju svoje WBA adute u borbi sa selekcijama s većim brojem igračica u prvenstvu Sjedinjenih Američkih Država, već zbog toga što je pre selektorske ere famozne Marine Maljković ženska košarka u Srbiji bila polumrtva. U odbojci postoji kontinuitet, pa su naše dame bile na širem spisku kandidata za odličja, ali malo ko sem njih je verovao da mogu preko leđa velesila kao što su SAD i Rusija do finala, gde ih je zaustavila Kina.

Pitanje je, međutim, da li bi smo toliko besanih noći proveli uz televizore da zlato velikog favorita Damira Štefaneka i srebro keca iz rukava Tijane Bogdanović nisu imali psihološki domino efekat. Borbeni Subotičanin u rvanju i žilava Kruševljanka u tekvondou skinuli su težak rezultatski teret sa leđa celog tima, posebno inspirisali i dodatno ujedinili ostale reprezentativce, pa su medalje sustizale jedna drugu.

Čineći da, kako reče maestralni košarkaš Miloš Teodosić, makar na dve nedelje, zaboravimo na sumornu stvarnost u Srbiji, prošaranu političkim obračunima, finansijskim malverzacijama, porodičnim zločinima i rijaliti programima.

Od trojke do osmice

Samostalna Srbija je na svakom od tri olimpijska nastupa bila uspešnija nego na prethodnom. Na debiju u Pekingu 2008. godine osvojeni su jedno srebro (plivač Milorad Čavić na 100 metara delfin), i dve bronze (vaterpolo reprezentacija i teniser Novak Đoković). Četiri leta kasnije, u Londonu, na pobedničko postolje su se popeli zlatna Milica Mandić (tekvondo, kategorija do 67 kilograma), srebrna strelkinja Ivana Maksimović (MK puška, 50 metara, trostav), bronzani strelac Andrija Zlatić (10 metara, vazdušni pištolj) i vaterpolo reprezentativci.

Oni su nas obradovali‘]

*Zlato

Davor Štefanek (rvanje)

vaterpolo reprezentacija

*Srebro

Tijana Bogdanović (tekvondo, do 49kg)

Marko Tomićević, Milenko Zorić (kajak, K2 na 1.000 metara) Ženska odbojkaška reprezentacija

Muška košarkaška reprezentacija

*Bronza

Ivana Španović (skok udalj)

Ženska košarkaška reprezentacija

Nagrade do 45.000 evra‘]

Vlasnici kolajni iz Rija nisu se borili za novac u Brazilu, ali će lepo naplatiti svoj višegodišnji trud i vrhunske rezultate. Prema ranije donetoj uredbi Vlade Srbije osvajačima zlatnih medalja u pojedinačnim sportovima pripada 45.000 evra, odnosno 40.000 evra u ekipnim sportovima. Srebro donosi 40.000 evra (ili 35.000 evra), a bronza 35.000 evra (ili 30.000 evra za ekipne sportove).

Doček ispred Skupštine Srbije‘]

Svi koji žele uživo da vide osvajače medalja za srpski sport i zahvale im se za priređene radosti tokom 16 olimpijskih dana mogu to da učine na večerašnjem svečanom dočeku srpskih olimpijaca ispred Skupštine Srbije. Od tradicionalnog druženja ispod čuvenog balkona Skupštine grada Beograda odustalo se zbog velikog broja sportista, pa će se vaterpolisti, kajakaši, odbojkašice, košarkaši i ostali naciji obratiti sa tribine preko puta. Koncert počinje u 19 sati, a izlazak sportista na scenu jedan čas kasnije.

Divcu priznanje MOK-a‘]

Na završnoj sesiji Međunarodnog olimpijskog komiteta u Riju uručen je olimpijski orden odlazećem predsedniku OK Srbije Vladi Divcu. Prema povelji MOK-a ovo visoko priznanje dodeljuje se „osobama koje promovišu olimpijske vrednosti, kada se ostvare značajne zasluge u svetu sporta ili kada se pruža doprinos razvoju OI pokreta“, a generalni menadžer Sakramento Kingsa zaslužio ga je kao osvajač dve košarkaške medalje na Igrama u Seulu 1988. i Atlanti 1996. godine.

Đoković uz Bolta‘]

Novak Đoković nije uzeo tenisko zlato u Riju, kako su mu svi predviđali, a on sam jako želeo, ali i pored eliminacije od Argentinca Huana Martina Del Potra u prvom kolu turnira, ima čime da se pohvali. Brazilski novinari sproveli su anketu među sunarodnicima, s ciljem da otkriju koji su im strani učesnici Igara najviše prirasli srcu, a najveći srpski sportista svih vremena završio je na prvom mestu, uz rame čuvenom sprinteru sa Jamajke Useinu Boltu, koji je na ovim Igrama još jednom pomerio granice u atletici.