Rukopis Saše Obradovića

Kao po nekoj izlizanoj matrici od početka sezone, Džordan Lojd i Džoni O Brajant u neizvesnoj završnici dobijaju sva moguća ovlašćenja u napadu; „dave“ loptu bespotrebnim driblinzima u mestu, a potom ishitrenim šutevima pokazuju ko je „gazda“ u Crvenoj zvezdi.

Da su ideje trenera Obradovića bolje implementirane, od starta sezone, odnosno usvojene na željeni način od strane igrača, Makabi bi verovatno u 12. kolu Evrolige bio rutinski matiran u Izraelu, s obzirom na to da je i protiv Zvezde pokazao sve razloge zbog kojih je u ovom trenutku jedan od najlošijih timova u elitnom takmičenju.

Umesto toga, crveno-beli su doživeli ukupno osmi, a treći vezani evroligaški poraz, kojim su pozicionirani tek na razočaravajuće 16. mesto na tabeli.

Naravno, nisu Lojd i O Brajant jedini krivci, međutim sa trenutnim, zasluženim statusom drugog najboljeg strelca u Evroligi, odnosno krucijalnog pojačanja u centarskoj liniji, pritom skupo plaćenog, obojica jednostavno moraju bolje i pametnije u prelomnim momentima utakmica, pogotovo jer im trener Obradović bezuslovno veruje.

Sada je već sasvim jasno da nije bezrazložno trener Obradović na početku priprema bio neodređen po pitanju strukture igračkog kadra, odnosno stvaranja balansa između domaćih i inostranih igrača, ne formalnog u smislu broja, već suštinskog kada je uloga, minutaža i poverenje u pitanju.

Danas je još u avgustu  pisao o tome da je Obradović kvalitetan trener, ali da u dosadašnjoj karijeri ni u jednom klubu nije bio stvaralac, već neko ko je od formiranih i mahom iskusnih igrača pravio svoj sistem igre.

Možda je to i autonomno pravo svakog trenera, pogotovo onog ko je etabliran na evropskoj mapi, međutim u Crvenoj zvezdi i Partizanu afirmacija domaćih mladih igrača usko je povezana sa rezultatskim imperativima.

Nebojša Čović, predsednik kluba, uprkos lošem prošlosezonskom iskustvu sa fondom igrača prebukiranim inostranim rešenjima, dopustio je Obradoviću da sam formira ekipu za takmičarsku 2020/21.

Od svog mandata 2011. na mestu prvog čoveka kluba, Čović je ove sezone, kao nikada ranije, dozvolio treneru da bukvalno sam i sa svojim saradnicima formira tim i da ga prebukira strancima na način da i do kraja decembra planira da dovede još dvojicu inostranih igrača, na pozicijama pleja i centra.

Radoholik, Obradović gotovo redovno igrače na timskim sastancima, koji prethode treninzima na parketu, obasipa brojnim informacijama, bez obzira na to da li je prethodno dobijena ili izgubljena utakmica.

Posle pobede protiv CSKA u 5. kolu Evrolige, na primer, odmah ujutro, narednog dana, održao je sastanak sa svojim stručnim štabom, potom sa igračima koji su trajali više od sat vremena, a zatim je usledio trening.

Valjda u želji da se ekipa što brže uigra i prilagodi njegovim zahtevima, Obradoviću je klub ispunio gotovo sve želje pri dovođenju igrača (naročito Hola, Lojda, Terija i pogotovo O Brajanta) prihvativši i to da se tokom avgusta i septembra gotovo uopšte ne bavi tržištem domaćih igrača, naročito onih perspektivnih.

Ni reč kritike nije dobio zbog toga što su srpski igrači, osim Davidovca i Jagodić-Kuridže, gotovo skrajnuti, a mnogima su i karijere ugrožene jer uglavnom u civilu posmatraju utakmice, a pritom pojedinci poput Simanića imaju i bogate ugovore.

Postojalo je i razumevanje za kratkoročnim angažovanjem Ročestija (Obradović na njegovo mesto namerava da dovede novog stranca, poslednjih dana raspitivao se za zdravlje Kifera Sajksa) kao i za angažman fizički nespremnog O Brajanta (pritom dobio i „mastan“ ugovor).

I letimičan pogled na statistiku, pogotovo evroligašku, dovoljan je za konstataciju da osim Džordana Lojda i donekle Korija Voldena, apsolutno nijedan inostrani igrač od odlaska u ekipu nije opravdao uložena sredstva (koja nisu mala i beznačajna).

Lengston Hol puno oscilira u igri; kao startni plej premalo preuzima odgovornosti, naročito u Evroligi (manje od dva pokušaja za tri u proseku) i njegov uticaj na igru je nedovoljan.

Duop Rit i Emanuel Teri puki su epizodisti, pritom je Teri napadački limitiran, a defanzivno „naivan“; dok je Ročesti ostavio izuzetno loš utisak.

O Brajant je posebna priča, „mezimče“ trenera Obradovića, koji mnogo toga igračkog hoće i želi, ali je malo toga uradio, a rezultatski je već ekipu koštao.

Abaligaška „perfekcija“

U Crvenoj zvezdi „izgovor“ za trenutne rezultate mogu pronaći u abaligaškoj perfekciji. Skorom 8-0 crveno-beli su uz Budućnost jedini neporaženi tim u regionu (Podgoričani odigrali tri utakmice manje), međutim ukoliko bi želeli da budu realni, na Malom Kalemegdanu se učinkom ne bi previše ponosili. Zvezda je i sticajem srećnih okolnosti ostala neporažena protiv Mege; jedva se spasila u meču sa Splitom i nekako ostala neporažena u duelu sa Partizanom. Neretko, ni na regionalnim terenima crveno-beli igrački nisu bili dominantni, naprotiv, zbog suvog atleticizma, fizičke snage, šire rotacije i znanja pojedinaca, najčešće Lojda, Voldena, Davidovca, Jagodić-Kuridže do sada su ostali neporaženi u ABA ligi. Novo, možda i najveće iskušenje, izabranici trenera Obradovića, u regionalnim okvirima, imaće u nedelju kada će u devetom kolu dočekati upravo podgoričku Budućnost.

Sledi lakši raspored

Crvena zvezda će do 7. januara imati takav evroligaški raspored da bi trebalo u mnogome da popravi „krvnu sliku“. Čak pet utakmica, crveno-beli odigraće u Hali „Aleksandar Nikolić“ i to protiv rivala koji spadaju u grupu pobedivih kod kuće (Olimpijakos, Alba, Valensija, Panatinaikos, Fenerbahče). Jedino gostovanje, u tom periodu, izabranike trenera Obradovića očekuje u Sankt Peterburgu protiv Zenita.