Sami pali, sami se ubili

To što je treći gol gostiju pao iz „sitnog“ ofsajda, što su pre utakmice važili za velikog favorita i što nije bilo publike da sa tribina pogura – u blatu neznanja, psihološke labilnosti i nedovoljne fizičke spremnosti – zaglavljeni Parni valjak, nije i ne može biti objašnjenje a kamoli opravdanje za olako bačenih 2:0 iz prvog poluvremena, odnosno odsustvo mirnoće, petlje, ideja, snage i zdravog razuma posle povratka iz svlačionica.

– Neverovatna utakmica, odlično prvo i katastrofalno drugo poluvreme. Posle penala i primljenog gola, nismo postojali. Totalno drugi Partizan. Sve se promenilo. Sve lopte smo pogubili. A kada nemaš loptu, onda ne možeš da pobediš. Nismo se opustili, hteli smo da i drugo poluvreme odigramo kao prvo, da budemo agresivni… Ali je prvi primljeni gol psihički loše uticao na ekipu, pala je i uplašila se poraza, što nas je uvelo u problem. Pravili smo početničke greške, a protivnik to kažnjavao. Ne smemo da primimo tri gola. I to takva – ne dovodi trener Miroslav Đukić u pitanje opšti zaključak da su crno-beli jedini krivci što nisu prvi u grupi i što na klupski račun neće leći 360.000 evra, koliko vrede trijumfi u ovoj fazi takmičenja.

– Ne znam šta mi je bilo, nikada u karijeri nisam podigao ruku u živom zidu. Previše smo grešili posle vođstva, što nam se desilo i protiv Rada, ali smo tada uspeli da se izvučemo. U Evropi ne može tako – ni Ognjen Ožegović, posle čijeg odbojkaškog poteza je rival iz penala krenuo da deli šamare pogubljenom domaćinu, ne pokušava da porekne činjenično stanje.

Ne radi to ni iskusni štoper Bojan Ostojić već posle svoje najgore partije od dolaska u Partizan gleda istini pravo u oči.

– Čim smo primili prvi gol počela je tenzija, frka… Mnogo smo naivno primali pogotke. Teško je biti pametan posle ovako prosutog vođstva.

I tako redom, tvorci neverovatnog preokreta posipaju se pepelom, ali niko da pruži odgovore na neizgovorena pitanja. Ne od četvrtka već iz prošlih mesec i kusur dana, koliko je golman Vladimir Stojković skoro na svakoj utakmici najbolji ili makar među najboljima na terenu. I ovog puta je ovaj povratnik u Humsku činio čuda među stativama, pa samo njemu ide „na dušu“ to što Partizan nije prošao još veću golgotu, ali fudbal nije „one man show“. Ne može on vazda da pokriva rupetine iza zadnje linije, čijem kvalitetu je srpska Superliga prava merna jedinica i kamuflira kikseve defanzivnih vezista, ne može on da gradi smislenije akcije kroz sredinu ili opasnije probija po bokovima umesto ofanzivnih igrača sredine terena, izlazi po loptu van 16 metara i veštije šutira od napadača niti nadoknadi odlazak hirovitog ali učinkovitog Leonarda i prvog prošlosezonskog strelca Đurđevića, kao što ne može da proba drugačiju formaciju ili brže izmene od šefa Đukića. Ni sam ni uz pomoć Leandrea Tavambe, bez čijih golova, asistencija i donkihotovske borbe sa čuvarima srpski prvak ne bi možda bio ni ovde gde jeste. Možda ni u trilingu sa povređenim Zoranom Tošićem, iako su njegovo veliko evropsko iskustvo, brzina i prekidi protiv Dinama bili potrebni kao žednoj zemlji kiša.

Jednostavno, Partizanova igra ima previše oscilacija i manjkavosti, koje ako se brzo ne otklone mogu biti plaćene novim proklizavanjima (i) u domaćem prvenstvu, gde večiti rival Crvena zvezda beži pet bodova. Nedeljni duel sa Čukaričkim prva je prilika da se stvari vrate pod kontrolu. Ako je moguće.

 Suma sumarum - ništa

Prolaze dani, nedelje i meseci a Sejduba Suma nikako da počne da isplaćuje rekordnih 1.600.000 evra potrošenih na njegov transfer iz Slovana. Na stranu to što je došao u očajnoj formi i što su ga posle mučile povrede, jer se te objektivne prepreke daju vremenom preskočiti, veći je problem što smo videli premalo ili skoro ništa od tog vanserijskog znanja o kojem su oni koji su ga doveli izrekli neviđene hvalospeve. Da tako sitan nema snagu da izdrži duele 1 na 1 bilo je i pre jasno, ali iz meča u meč se uveravamo u to da nema ekstra dribling ili mu barem retko prolazi, vrhunski pregled igre, tačan pas i tehnički ili jak šut. Sve i da demantuje opšti negativan utisak o njemu i jednog dana počne da „jede malu decu“ pitanje je da li će biti kasno, jer je (pre)plaćen da bi pravio razliku u Evropi.

Navijačkom ludilu nema kraja’]

Nije tajna da bogate lige i klubovi sa evropskog Zapada imaju specijalan status, očigledno je da se čak i nekim klubovima iz okruženja uporno gleda kroz prste iako njihovi navijači huliganskim ili rasističkim delovanjem stalno provociraju UEFA, ali neverovatno je da Partizanove pristalice nikako to shvate, prihvate i prestanu da „čačkaju mačku“. Tako se jedan pametnjaković na kraju meča spustio iz svečane lože, gde mu inače nije nikako bilo mesto na utakmici zatvorenoj za publiku, i pokušao da preskoči ogradu, valjda u nameri da bes iskali na nekom igraču ili treneru Partizana. Bez ikakve svesti o tome kako bi mogao da skrivi novu, još oštriju sankciju UEFA.