Šampioni veruju u sebe

Osvojiti olimpijsku medalju u bilo čemu, podvig je bez ikakve sumnje. Svaki sport je na svoj način poseban i zahtevan, svi koji su skloni da u tom smislu potcenjuju konkurenciju i „težinu“ medalja mere nekim svojim pijačnim kantarima, samo su zlobni, neupućeni, ili i jedno i drugo. Momak iz Subotice učestvovao je u sportu koji je jedan od najstarijih uopšte, koji se baštinio i na onim igrama pre nove ere, u konkurenciji još 18 takmičara sa istim aspiracijama, koji su isto morali koješta da dobro odrade da bi se u Riju uopšte našli, i posle četiri pobede došao do trona. Sna svakog sportiste, od onog u gađanju glinenim golubovima što najčešće služi onima koji se sa time sprdaju, do atletike i ostalih najatraktivnijih disciplina. U tom trenutku „vrtoglavica“ kroz glavu amortizuje sve godine teških treninga, nepravde, odricanja. Teško se za ikoga u istoriji olimpizma moglo reći da je bio olimpijski pobednik, a da nije to zaslužio. Štefanek je među onima gde tako nešto niko ne bi ni uzeo u razmatranje.

Rvanje je od onih sportova koji su fizički i psihički među zahtevnijima, ali za razliku od drugih, u rvanju to laičko oko jednostavno „ne vidi“. Druga otežavajuća okolnost je što su rvačka takmičenja na Igrama stešnjena u jedan dan, zavisno od žreba do kraja vas čeka četiri ili pet borbi. Sa „rastegljivom“ satnicom koja postaje poznata tek kako se takmičenje razmotava. I sa strahom da samo jedna sitna greška može značiti i kraj svih nadanja, i uzaludnost svih napora.

Štefanek je pre Igara prosto zračio optimizmom i samopouzdanjem (vidi okvir), nije se ni najmanje prenemagao, govorio je da je finale realno, a da je osvajanje medalje „obavezno“. Ukoliko ne doživi neku ozbiljniju povredu. I tako je i izgledao na borilištu: skoncentrisano, samouvereno, ali i dominantno. Samo je finalna borba imala dozu neizvesnosti, sve ostale rivale Štefanek je jednostavno počistio, ne ostavljajući im nikakvu priliku, osim za naknadnu analizu šta im se to desilo. Davor je uradio još nešto što je na Olimpijadama mnogo bitno – digao je adrenalin, ulio je vetar u jedra svim drugim olimpijcima Srbije, već iste večeri u tri kolektivna sporta plasirali smo se u polufinale, priredivši pritom dva velika iznenađenja.

Pobednički duh Davor je verovatno poneo od kuće, posle titule olimpijskog šampiona, Davorovi roditelji, Đenđika i Damir, istakli su jedan „simboličan“ detalj.
„Kuća u kojoj živi Davor je kuća šampiona. U ulici 27. marta u Subotici nekada je živeo bokser Pavle Šovljanski, a danas je to dom rvača Davora Štefaneka“.

„Ne mogu da budem skromna, očekivala sam zlatnu medalju. Obećao mi je sin i ispunio obećanje – kratko je rekla mama a Štefanek.

„Davor je pred takmičenje imao povredu, ali on je takav. Stisne zube i izađe na strunjaču da se bori. Pre takmičenja se slikao ispred česme olimpijskih šampiona Subotice i rekao da će se i njegovo ime tu naći. Imam tu sliku – rekao je Davorov otac.

U našem najtrofejnijem olimpijskom sportu prekinuo je olimpijski post bez medalje dug 32 godine.

 

Post od Jožefa Terteia

Jugoslovensko rvanje osvojilo je 16 olimpijskih medalja, četiri su osvojene slobodnim stilom (po dve osvojili makedonski rvači Šaban Seidi i Šaban Trstena) a 12 grčko-rimskim stilom – dve su osvojili olimpijci iz Hrvatske (Josip Čorak i Vlado Lisjak) a 10 takmičari iz Srbije. Poslednju, bronzanu u teškoj kategoriji, osvojio je 3. avgusta 1984. u Los Anđelesu Senćanin Jožef Tertei, a od tada naše rvanje čeka na novi olimpijski trofej.