Saša Ilić: Usprotivio sam se samo Mateusu

Ali njegova „kilometraža“ i uspesi u Partizanu i statistički nemerljiv uticaj na saigrače i navijače, protivnike i sudije, s pravom mu daju status žive legende jednog od dva najtrofejnija kluba. Četrdesetogodišnja „dvadesetdvojka“ crno-belih vlasnik je svih mogućih rekorda u istoriji šampiona Srbije, on je sinonim za jednu epohu i merna jedinica za fudbalsku strast i klupsku odanost.

– Prvo kada čujem da me oslove s legendo ili vidim da to napišu za mene pomislim „Možda bi to bio i neko drugi da je imao priliku da ovako dugo igra za Partizan kao ja“. Neki će reći da sam lažno skroman, drugi da nisam svestan svoje vrednosti, a ja kažem da je to realnost. Svako ko imalo poznaje istoriju crno-belih može bez sekunda razmišljanja da nabroji najmanje pet vrhunskih igrača koji su prodefilovali Humskom 1 i ostavili velikog traga. Nekada je u jednoj generaciji, ma u istom timu na jednoj utakmici, bilo nekoliko legendi, s nekoliko stotina odigranih mečeva, a sada ja sam imam više nastupa za prvi tim nego svi ostali momci u mom Partizanu ili Crvenoj zvezdi. Mojih pola decenije inostrane karijere nisu izuzetak nego presedan, čak raritet. Da sam duže bio „preko“ ne bih stigao da postavim toliko, teško dostižnih, rekorda – kaže na početku priče za Danas čuveni kreator Partizanove igre.

*Retko kom igraču su posvećene navijačke pesme. Poruka s tribina je jasna – „Ja bih da igra još malo, jer je Sale samo jedan i do njega mi je stalo, meni je vredan“?

– Dobro, nije da se moj život u Partizanu može svesti na brojke. Biće da sam poštovanje navijača zaslužio i onim što sam radio i uradio na terenu. Odnosom prema klubu, takođe. Za mene je Partizan čista ljubav i neprolazna strast. Trebalo bi da je drugačije, jer imam 40 godina i kao takav sam zreliji i svesniji svoje odgovornosti, ali ja se i dalje istom žestinom sekiram kada nam ne ide i radujem kada pobeđujemo kao kada sam bio klinja i maštao o danu kada ću se „skinuti“ za prvi tim. U tom naletu adrenalina dešava se da uradim ili kažem nešto što izlazi van okvira fer-pleja i sportskog bontona pa se posle meča izvinjavam protivničkim igračima, treneru ili sudijama. Ni kada gledam Partizan na televiziji ne mogu biti miran. Što ne znači da sam veći partizanovac od bilo koga ko godinama troši vreme, pare i živce prateći naš klub.

*Mlađi partizanovci i onih srednjeg doba klub poistovećuju sa vama, jer ste bili mirođija svih uspeha „parnog valjka“ od kraja devedesetih, a šta on predstavlja u vašem životu?

– Fraza „druga kuća“ u mom slučaju stvarno odgovara istini. Od kada postoji Partizanov sportski centar za kvaku zgrade na Teleoptiku uhvatio sam se koliko i za onu na mom stanu. Nema nas desetak koji možemo da se pohvalimo time. Svi mi imamo isti osećaj da kada prođemo kroz kapiju ulazimo na našu teritoriju. Gde nam je srce na mestu, a duša ispunjena.

*Slušaju i poslušaju li vas saigrači, pogotovo oni na početku karijere? Kako se trudite da utičete na njih? 

– Nekada ih bodrim, ponekad spuštam na zemlju, jednom ih hvalim, drugi put „sipam“ kritiku… ali, uvek s dobrom namerom i bez stava „Ja sam Saša Ilić i sve mi je dozvoljeno“. Koliko god razumeo stanje u fudbalu i zemlji, kao okolnosti koje ih teraju na brzo napuštanje Partizana, Superlige i Srbije, a klubove da ih novca radi ranije nego pre puštaju u „promet“, nije mi pravo što toliko žure s odlascima. Nekada smo ćutke čekali da klub proceni kada je pravi trenutak da krenemo trbuhom za kruhom, a sada igrači sami traže da odu i nervozno cupkaju do dizanja „rampe“. Sve se okrenulo naglavačke. U celom društvu, pa i u sportu.

*Da li se dešavalo da nekome od trenera stanete na senku, jer vam se to moglo?

– Samo jednom sam se usprotivio trenerovoj odluci. Bilo je to u vreme Mateusa, jer me je posle toliko godina „šefovanja“ u završnici gurnuo na zadnjeg veznog. Nisam se bunio zato što je izabrao Zvonimira Vukića za najbližeg napadačima, jer sam znao da ne mogu dvojica ne jednu poziciju i poštovao izuzetno znanje mog kolege, već sam tvrdio da toliko daleko od gola ne mogu biti koristan ekipi. Naravno, njegova je bila poslednja, a ja sam tada definitivno shvatio da je sve za čoveka (igrača). I da svuda možeš da izvučeš svoj maksimum.

*Vaša dodavanja u prostor su nešto čemu mnogi ovdašnji stručnjaci pokušavaju da nauče decu u kopačkama. A, šta biste vi popravili u svojoj igri da ima vremena ili počinjete iz početka?

– Već vidim kako se ljudi mršte dok ovo čitaju, jer ko me ne zna lično ne može da pojmi da sam s obe noge na zemlji, ali stvarno mislim da u mojoj igri i dan danas ima slabih koliko i jakih karika, ako ne i više. Voleo bih da imam jači šut, da sam češće strelac glavom, bolje koristim levicu, imam karakterističan dribling, brže trčim bez lopte, da sam specijalista za prekide… Zato je pas igra moj zaštitni znak. Oduvek sam se izdvajao tim nekim darom da na pravi način percepiram igru i u pravo vreme pošaljem loptu tamo gde je potrebno, na nogu saigraču, iza leđa ili daleko od njegovog čuvara. I baš sam imao sreću što sam deo kluba gde se neguje taj stil. Ako postanem trener forsiraću takav fudbal kombinatorike, naravno sa svešću da se živi od rezultata a ne lepote.

*Kako biste saželi svoju kratku karijeru u inostranstvu? Na šta se ponosite, a za čim žalite iz tih pet godina?

– Selta je bila kratka, ali slatka epizoda. Odigrao sam 14, 15 utakmica u jednoj od najjačih liga sveta, delio „hleb“ sa istinskim majstorima fudbala, radio sa velikim Radomirom Antićem, dao gol moćnom Realu… Šteta što je klub koji je nekoliko meseci pre mog dolaska igrao osminu finala Lige šampiona sa Arsenalom, na kraju te polusezone ispao u drugu ligu. Prosto, nisam sebe video u Segundi. U Galatasaraju je sve bilo veličanstveno. Tradicija, organizacija i ambicija kluba, osvojena titula, moja minutaža, poštovanje uprave, obožavanje navijača, strast na tribinama… Ali, sam sve to pokvario nepotrebnim i nepromišljenim transferom u Salcburg- doživeo sam ničim izazvane neprijatnosti, ali sam prvi put spoznao prednosti igranja bez pritiska i filozofije, „ako je poraz nije smak sveta“. Larisa je bila neka deseta priča, s potpuno drugačijom postavkom prioriteta, ali me je ta pozajmica vratila na teren i to u periodu kada je ovaj grčki klub napravio jedan od najvećih uspeha u svojoj istoriji. Da li sam mogao ranije da odem, više postignem i duže ostanem u inostranstvu? Jesam. Da li kukam što nisam? Ne, jer sam s Partizanom dotakao visine.

*Čega se iz svoja dva duga mandata na crno-beloj strani Topčiderskog brda najradije, a čega s najviše teskobe sećate?

– Osvojio sam 11 titula sa Partizanom i igrao obe Lige šampiona, davao neke važne golove i promašivao za neke velike pobede, ali ništa nije moglo toliko da me usreći ili unesreći kao večiti derbiji. Najlepši momenti u crno-belom dresu su pobede protiv Crvene zvezde, a najružniji porazi od komšija. Kada si u Partizanu ravnaš se samo prema crveno-belima. Tako i oni nas doživljavaju. Naši i njihovi navijači isto. Možeš da daš tri gola Realu, Barseloni ili ne znam kome, ali ako posle tri dana uprskaš stvar protiv Zemuna ne nadaj se da će ti „grobari“ to progledati kroz prste. Mogu da ti oproste loš dan ili slabu formu, ali imaju nultu toleranciju za šetanje po terenu. I to je fer.

*Jedan ste od retkih fudbalera Partizana koji uživa poštovanje Zvezdinih navijača. Kako vam je to pošlo za rukom?

– Nisam se dodvoravao ni našim, a kamoli Zvezdinim navijačima. li bilo čijim. Samo sam uvek s poštovanjem govorio o rivalima. Jedno su teren i gluposti napravljene u žaru borbe, a drugo su javni istupi. Uvek sam vodio računa o tome da ničim ne uvredim ili omalovažim protivnika. Smatram da treba biti veliki i u pobedi i u porazu. Ljubav prema klubu ne dokazuje se zapaljivim izjavama nego golovima, asistencijama, odbranama, faulovima, šprintanjem… Možda je moje razmišljanje prevaziđeno, ali meni je teren bio i ostao jedino merilo svačijeg kvaliteta, posvećenosti i privrženosti. Na treninzima, u najnebitnijoj prijateljskoj utakmici i najvažnijem takmičarskom meču, bez razlike. Ja to vidim kao izraz poštovanja prema ekipi, klubu i profesiji. 

Isti broj 20 godina

Ilić je u mnogo čemu mimo svog fudbalskog okruženja, pa i u tome što se 20 godina javlja na isti telefonski broj i nema rezervni mobilni, sa tajnom kombinacijom cifara za ljude koji nisu njegova porodica, prijatelji i saradnici.

– Dođu do mog broja znani i neznani, dobronamerni i oni koji to nisu, dosadni i obzirni… ali sve to nije dovoljan razlog da glumim ludilo tako što ću sa svakim godišnjim dobom uzimati novi. Menjam se tamo gde je to potrebno i prirodno, pogotovo od kako sam otac. 

Privatizacija što pre

Saša Ilić nema dilemu oko toga da li bi fudbalski klubovi u Srbiji, sa sve Partizanom i Crvenom zvezdom kao kolovođama, trebalo da dobiju vlasnike s imenom, prezimenom, konkretnim pravima i odgovornostima.

– Mislim da je to jedini način da naši klubovi budu stabilniji i konkurentniji na evropskom tržištu. Pod jasnim, stručno propisanim i kontrolisanim uslovima, naravno. Ne vidim zašto bi Partizan i Crvena zvezda bili izuzeti od toga. Ako se sve uradi kako treba mogu biti samo na dobitku. Toliko je primera evropskih klubova kojima je vlasnička transformacija donela uspon.

Ne treniram samo utorkom

Ima dve, tri godine kako se na kraju svake polusezone poteže priča o odlasku Ilića u igračku penziju.

– Ako mi verujete i meni je dojadilo to stalno propitivanje o mom povlačenju. Par puta sam mislio da je došao kraj, ali mi ljubav prema fudbalu, dobro zdravlje i procena struke i ljudi koji vode klub da sam im potreban čak i kada ne igram nisu dali da definitivno izujem kopačke. Ima momaka koji dođu sa strane uvereni da treniram, na primer, samo utorkom jer nisam više u „voznom stanju“, a onda mi posle nekoliko nedelja priđu i priznaju „Ti si, bre, barabar s nama“.