Savićević i Mijatović su bili strašan tandem koji Jugoslavija nikad nije iskoristila do kraja: Mogu li Vlahović i Mitrović da ih nadmaše na Mundijalu u Kataru? (VIDEO)

Dejan Savićević je tri godine stariji od Predraga Mijatovića. Ranije je stigao do prvog tima Budućnosti i imao sreće da bude deo jedne od najboljih generacija najčuvenijeg crnogorskog kluba.

Savićević je već bio kapiten ekipe kada je Predrag Mijatović u sezoni 1987/88 kao osamnaestogodišnjak debitovao za prvi tim za koji su tada igrali reprezentativci stare Jugoslavije: Dragoljub Brnović, golman Dragoje Leković, Željko Petrović…

Među mlađima bili su i Branko Brnović, kao i Anto Drobnjak. Mijatović je stigao u Budućnost iz omladinskog fudbalskog kluba „Titograd“, dok je Savićević još kao šesnaestogodišnjak iz mlađih kategorija prekomandovan u prvi tim najčuvenijeg crnogorskog kluba.

Pomenuta, bila je i jedina sezona u kojoj su Savićević i Mijatović igrali zajedno u Budućnosti. Zanimljivo je da je Mijatović tada percipiran kao dosledni naslednik Savićevića u Budućnosti, što je i sam otkrio u jednom intervjuu.

„Mene su zbog talenta i pozicije na kojoj sam igrao, navijači, kasnije i novinari, smatrali za naslednika Dejana Savićevića, što je s jedne strane bilo mnogo lepo, a s druge velika obaveza. Što ako ne ispunim očekivanja? Dejan je potom otišao u Zvezdu, ja ostao u Budućnosti, pa potpisao za Partizan, i tako kreće njegov i moj put. Bilo je predivno. To su godine kojih se rado sećam“, istakao je Mijatović u razgovoru za Antena M.

Da je pomenuta generacija zaista bila raritetna po talentu, svedoči i podatak da su Dragoje Leković, Branko Brnović i Predrag Mijatović bili deo mlade reprezentacije Jugoslavije koja je 1987. osvojila Svetsko prvenstvo u Čileu.

Iako različitog temperamenta, fino su se slagali i međusobno poštovali još od podgoričkih dana, tokom izgrađenog rivalstva u dresovima Crvene zvezde i Partizana, pa sve do zajedničkih nastupa u reprezentaciji Jugoslavije.

Interesantno je i da su proveli po četiri sezone na Marakani, odnosno stadionu JNA i da su tri takmimčarske godine zajedno igrali večite derbije.

Savićević je, prema osvojenim titulama, u to vreme bio uspešniji, s obzirom na to da je bio šampion Jugoslavije sa Crvenom zvezdom od 1989. do 1991.

Mada približnih godina (Savićević je rođen 1966. a Predrag Mijatović tri godine kasnije) nisu tako često zajedno nastupali u seniorskoj reprezentaciji Jugoslavije.

Savićević je dugo bio „žrtva taktike“ tadašnjeg selektora Ivice Osima. Kod njega je debitovao 29. oktoba 1986. kao dvadesetogodišnjak ali se nikada nije nametnuo kao primarno rešenje u kreaciji igre.

Bio je to kvalifikacioni meč za plasman na Evropsko prvenstvo; utakmica se igrala u Splitu, a rival je bila Turska. Savićević je čak i postigao gol, u ubedljivom trijumfu od 4:0.

Iako je u tom periodu, u dresu Crvene zvezde važio za jednog od najboljih kreativaca i tehničara na teritoriji Jugoslavije, kod Ivice Osima postao je standardan tek od kvalifikacija za plasman na Evropsko prvenstvo u Švedskoj 1992.

Opšte je poznato da njih dvojica nisu bili u dobrim odnosima i da Savićević nije mogao da se pomori sa Osimovim odlukama da prednost daje slabijim igračima, koji su se uklapali u njegovu koncepciju.

S tim u vezi, nekako i ne čudi što je zabeležio prosečnih 57 nastupa za reprezentaciju na kojima je postigao 20 golova, uz osam asistencija.

Tokom turbulentnih godina koje, čini se, nikada nisu ni prošle u Fudbalskom savezu Jugoslavije, a danas Srbije, kao i Savićević, i Mijatović je morao da se prilagođava raznim taktičkim varijantama selektora.

Igrao je u paru sa još jednim napadačem; kao najistureniji, ali i na poziciji levog ofanzivnog.

Savićević je ostao nedorečen u reprezentaciji verovanto i zbog toga što je selektorima bilo teško da usklade njegove i fudbalske karakteristike Dragana Stojkovića, uprkos tome što su se odlično nadopunjavali, svojevremeno, dok su igrali u dresu Crvene zvezde.

Na Svetskom prvenstvu 1998, primera radi, Savićević je odigrao samo druge dve utakmice, dok u uvodnima protiv Irana i Nemačke nije ni ulazio u igru.

Mijatović je, pak, na tom Mundijalu menjao pozicije, igrao u paru sa Savom Miloševićem ili usamljen u špicu, u zavisnosti od toga kakvu je taktiku primenjivao tadašnji selektor Slobodan Santrač.

Tokom trinaestogodišnjeg staža u reprezentaciji Jugoslavije, Savićević je zabeležio osam asistencija; zajedno sa Predragom Mijatovićem odigrao je oko dvadesetak mečeva na kojima je samo jednom prosledio direktan pas ka sugrađaninu i to protiv Mađarske 1997. u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Francuskoj.

Jugoslavija je 11. novembra savladala severne komšije sa ubedljivih 5:0, Savićević je zabeležio asistenciju za Mijatovićev četvrti, a ukupno peti gol na utakmici.

Kao i Savićević, i Mijatović je za SFR Jugoslaviju debitovao kod Ivice Osima 23. avgusta 1989. godine u prijateljskom meču sa Finskom (2:2).

Njegov učinak u tadašnjoj državi ostao je nezapažen, s obzirom na to da je prvo nastupao za mladu reprezentaciju, a da je potom usledio i raspad zemlje kao i sankcije koje su uvedene SR Jugoslaviji.

Prvi gol za reprezentaciju, Mijatović je postigao 1996. u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Francuskoj, u pobedi nad Maltom (6:0).

U pomenutim kvalifikacijama ukupno je dao 14 golova, od kojih čak sedam Mađarima u baražu za plasman na Mundijal.

U smiraj reprezentativne karijere, u okviru Zajednice Srbije i Crne Gore, Mijatoviću je selektor bio i Dejan Savićević. Pod njegovim vođstovm odigrao je još četiri utakmice, oprostivši se od reprezentacije 11. juna 2003. protiv Azerbejdžana u kvalifikaicjama za Evropsko prvenstvo na koje se Srbija i Crna Gora nije plasirala.

Ukupno je odigrao 77 reprezentativnih utakmica na kojima je postigao 28 golova.

Tandem Savićević – Mijatović Jugoslavija nikada nije u potpunosti iskoristila, a ostaje da vidimo da li će Dragan Stojković Piksi umeti da u Kataru umeti da izvuče maksimum iz Dušana Vlahovića i Aleksandra Mitrovića kao što je to uradio u kvalifikacijama.