Sećanje na najlepši san Partizanovih beba

Birala ga je duša koja razume da je život upravo takav u skladu sa Partizanovim bojama ili obrnuto…Potpuno je svejedno. Radi se o smislu. To je dan tuge, ali i ponosa na bebe koje su te noći na Hejselu porasle, a svom Partizanu zauvek zapečatile tu crno-belu notu zbog koje je baš to što jeste i što mu najlepše stoji da bude…

Bila je to najsjajnija stranica u istorji fudbalskog kluba Partizan napisana perom izniklim pravo iz srca kluba – omladinske škole koja je kroz rad Florijana Matekala, a posle Stjepana Bobeka lansirala sedmoricu majstora fudbala kasnijih finalista Šoškića, Jusufija, Mihajlovića, Bajića, Vasovića, Hasanagića i Kovaćevića kojima su se pridružili Galić i Bečejac iz zrenjaninskog Proletera, Rašović iz Budućnosti, kao i Pirmajer iz fudblaskog kluba Novi Sad.

Crno-bela odiseja iz 1966. godine vodila je preko šampiona Nanta (2-0, 2:2), nemačkog Verdera (3:0, 0:1), čehoslovačke Sparte (1:4, 5:0) i Mančester junajteda (2:0, 0:1), sve do finala. Sa druge strane Real je do Brisela došao preko holandskog Fejnorda (5:0, 1:2), irskog Кilmanrok (5:1, 2:2), belgijskog Anderlehta (4:2, 0:1)  i italijanskog Intera (1:0, 1:1).

Finale je odigrano na briselskom Hejselu koji će se kasnije pamtiti po krvavom piru u finalu istog takmičenja između Liverpula i Juventusa i suspenziji englsekih klubova zbog izazivanaj nereda njihovih navijača, ali će za crno-bele ostati i u lepom sećanju po eliminaciji Anderlehta 2010. godine kada je na penale obezbeđen drugi plasman u modernom formatu Lige šampiona.

Meču je prisustvovalo 60 hiljada navijača koji su mahom više simpatisali Partizan zbog eliminacije Andrelehta od strane „kraljevskog kluba“. Crno-beli su svojim dotadšnjim partijama oduševili Evropu i teško je bilo prognozirati pobednika, čak je veliki Ferenc Puškaš zbog svega prikazanog dao prednost crno-belima, ali je tradicija svakako bila na strani Reala koji već tada petostruki prvak koji je u svom prvom pohodu, uopšte premijernoj sezoni Kupa evropskih šampiona, zaustavio baš Partizan koji je slavio u Beogradu u revanšu sa 3:0 (prvi meč 4:0) 1955. godine u četvrfinalu koji je ujedno time postao i prvi tim sa ovih prostora koji je igrao u eliti, a Realovci su se tada, kako su i sami priznali, provukli kroz iglene uši.  

Real je igrao u sastavu Arakvistan, Paćin, Sančiz, Piri, De Filipe, Zoko, Serena, Amansio, Groso, Velaskez, Gento

Glavni sudija bio je Nemac Rudilf Krajtlajn. Na centru su se pozdravili kapiteni Gento i Šoškić koji su se deset godina ranije sreli u istom takmičenju.Partizan je u prvih dvadeset minuta totalno dominirao na terenu, a zatim je kontrolisao igru sve do zavšetka prvog poluvremena, a izdvaja se posebno Hasangićeva prečka kao potvrda da je bilo potpuno u znaku crno-belih.

U nastavku crno-beli su imali incijativu, a zatim je Pirmajer izveo udarac iz ugla u 55. minutu, a loptu je na drugoj stativi u sredinu prebacio Hasanagić za Vasovića koji usamljen skočio i zakucao loptu za velikih 1:0. Kraljevi su se trgli i krenuli u ofanzivu, ali je crno-beli bedem bio siguran sve do 70. minuta kada je do perfekcije zategnut prvi put popustio…Amančio je lukavo prevario libera Vasovića koji ga nije faulirao i šutirao pored Šoškića za poravnanje.

-Vaske, ruši ga! Pojačavam, vičem iz petnih žila: „Vaske, ruši“. Uzalud… Vaske pun vere u sebe hoće bez faula da zaustavi Amansija, odnese loptu, ali, Španac je prepreden, prebaci je s jedne na drugu nogu, zalomi našeg štopera dođe skoro do penala i… Kakva šteta. Imali smo ih – prisetio  kasije golman Milutin Šoškić koji je bio jedan od najistaknutijih pojedinaca te sezone.

Za Vasovića nije bilo dileme.

„Na šta vam ja ličim? Da se brukam pred celom Evropom! Ja sam džentlmen, a ne grubijan da bih pravio seljačke faulove“, odbrusio je kasnije svima legendarni Velibor Vasović koji će 1971. sa Ajaksom podići trofej.

Samo pet minuta kasnije Fernando Serena iskoristio je prazan prostor, zategao i šutrao sa distance neodbranjivo za konačnih 2:1.

-Sve je bilo dobro do vođstva, a onda umesto da i dalje normalno igramo, kao što smo se dogovorili, igrači su se nepotrebno povukli i prepustili inicijativu Realu. Madridski tim je zaista vrlo jevtino došao do pobede –  izjavio je trener Partizana Abdulah Gegić posle utakmice.

Slično je primetio i trener Reala Munjoz.

-Partizan je propustio šansu da reši utakmicu u prvom delu. Mi smo kasnije prešli u ofanzivu i kao što ste videli, to nam se isplatilo.

Tako je završena briselska avantura kojoj je izgleda nedostajalo jedino manje nonšalancije od strane uprave koja nije bila dorasla onome čemu su struka i igrači, pošto je dozvolila određene nefudbalske stvari unutar ekipe neposredno pred meč od toga da ekipa ne putuje kao kolektiv zajedno do određenih sukoba među igračima kojima su menadžeri slobodno prilazili.

Ipak, pamtiće se Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić, Kovačević, Hasanagić, Galić, Pirmajer…Kao 11 srebrnih beba koje su „isprašile“ one Bezbijeve, a zatim u finalu držale u šaci moćni Real sedamdeset minuta, a potom se u svom snu duboko uspavale za najlepši crno-beli san.