Foto: Pixabay/Marijana1
Avangardni splitski talas zapljusnuo je obalu jugoslovenskog i evropskog fudbala sedamdesetih godina prošlog veka.
Fajterska borba. Psovka. Sprint. Bezobrazluk. Mangupi u gradu. Vojnici na terenu. Napoleon na klupi. Totalni fudbal. Tako je u najkraćem izgledao Hajduk kom su preostali timovi iz „velike četvorke“ gledali u leđa u vreme seksualne revolucije.
Bilo je to doba kada je deset hiljada navijača pratilo trening puminih plavo šuškavaca. Vreme kada je poster iz Tempa bio obavezan dekor u sobi, kasarni…Period kada Hajduk nije osvajao simpatije samo od Vardara do Triglava.
Šampion prve i druge Jugoslavije bio je član najelitnijeg ranga od 1923. godine sve do raspada zajedničke države i za gotovo sedam decenija nikada nije ispao iz društva najboljih.
Splitski “bili” su rekorderi sa pet uzastopno osvojenih nacionalnih kupova, a jedini su se bez poraza okitili šampionskom titulom 1950. godine, nakon čega je usledila dominacija Partizana i Crvene zvezde.
Sedamdesete godine dvadesetog veka bile su nesumnjivo u znaku Splićana. Osvojeno je ukupno devet trofeja. Četiri naslova prvaka Jugoslavije (‘70/71, ‘73/74 i ‘78/79) i pet nacionalnih kupova (‘71/72, ‘72/73, ‘75/76 i ‘76/77).
Antologijski veleobrt 1971. godine na gostovanju Partizanu koji je do 47. minuta susreta imao tri gola prednosti (4:3) simbolična je uvertira u period dominacije, uopšte u promenu odnosa snaga u jugoslovenskom fudbalu.
Iza ere dominacije stoji politika traženja oslonca untar sistema koju je utemeljio predsednik kluba, harizmatični Tito Kirigin, koji je uzdigao klub organizaciono.
Tako su pravo iz omladinskog pogona pod reflektorima „Starog placa“ zaigrali: Vedran Rožić, Dražen Mužinić, Ivica Šurjak, Slaviša Žungul, Jurica Jerković, Ivan Buljan i drugi…
Po uzoru na filozofiju “totalnog” fudbala Džeka Rejnoldsa koju je kasnije nadogradio holandski stručnjak Rinus Mihels, čini se da je na tu temu doktorsku disertaciju odbranio Tomislav Ivić Napoleon 1979. godine.
Defanzivci su imali su zadatak da stoje visoko na sredini terena i tako pritiskaju protivnika, dok su iz ostalih linija tima takođe vršili konstantan presing, čime rivalu nisu dozvolili da dođe do daha i nametne svoj tempo igre i na taj način im bitno sužavali manevarski prostor.
Speifičan i nedokučiv stil igre doveo je Hajdukovce do serije fantastičnih rezultata. Tih godina je gotovo sve besprekorno funkcionisalo, jedina zamerka bila je trošna infrastruktura na šta su iz stranih klubova često imali primedbe.
Pod Ivićevim vođstvom osvojene su tri od četiri titule šampiona države, kao i četiri Kupa Jugoslavije.
Pozamašno fudbalsko znanje kasnije je potvrdio vodeći evropske Ajaks, Anderleht, Porto, Benfiku, Panatinaikos, madridski Atletiko, marseljski Olimpik, Galatasaraj, Fenerbahče, Monako…
Bio je član selektorske komisije Jugoslavije i samostalno predvodio selekcije Hrvatske, Irana i UAE.
Osvojio je 16 titula sa različitim evropskim klubovima. Sa Portom je 1987. godine osvojio Superkup Evrope i Interkontinentalni kup.
Novinari uglednog italijanskog lista „Gazeta delo sport“ proglasili su ga najboljim u istoriji. Gotovo da nema dileme da spada među inovatore fudbalske igre.
Split je tada bio duboko podeljen grad na ivićeve i antivićeve. Prvi su mu pripisivali zasluge, dok su drugi smatrali da mu je sreća saveznik i da tajna uspeha leži samo u tome što mu je zapala darovita generacija fudbalera.
Hajdukovci do danas ne mogu da se pomire sa činjenicom da je šampionska titula otišla u ruke crno-belih 1976. godine.
Pred 60.000 duša na stadionu „JNA“ u poslednjem kolu šampionata Hajduk je doslovno “pregazio” budućeg šampiona rezultatom 6:1.
Kakva je sinergija vladala u svlačionici najbolje dočarava to što su se igrači šalili na Ivićev račun na temu seksa i tako istrčali na teren maksimalno rasterećeni i nasmejani.
”Hajduk će biti prvak jedino ako mu to dopuste”, izjavio je tada trener Ivić.
Stariji ljubitelji fudbala i danas usred noći mogu da izgovore postavu Hajduka iz sredine sedamdesetih: Mešković, Džoni, Rožić, Peruzović, Holcer, Buljan, Žungul, Mužinić, Oblak, Jerković i Šurjak.
Na međunarodnom planu ređali su se takođe zapaženi uspesi. Ostaće zabeležno polufinale Kupa pobednika kupova ’72/73 (poraz od Lidsa), dva četvrtfinala Kupa šampiona (’75/76 poraz od PSV Ajndhovena i ’79/80 eliminacija od strane HSV-a).
Nešto kasnije su „bili“ igrali i polufinale Kupa UEFA u sezoni ’83/84 kada su ispali od engleskog Totenhema.
Nakon raspada Jugoslavije, Hajduk je 1995. godine dogurao do četvrfinala Lige šampiona, a na putu ka polufinalu isprečio se holandski Ajaks.
Stogodišnjica kluba obeležena je na veličansten način. Grad na nogama. Barselona na Poljudu. Vatra na nebu.
Hajduk je veliki i nije prestao da bude glavna tema na rivi, iako posustaje poslednjih decenija i u domaćim okvirima.
U srcima starijih navijača još uvek živi sećanje na romantično doba vrhunskog fudbala o kom rađe pričaju, dok mlađi pažljivo slušaju i sanjaju renesansu i vreme kada nije bilo poznato da se na Malti uopšte igra fudbal.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
