Selekcija od koje se uvek i svugde očekuje (zlatna) medalja

Baš u svim projekcijama stručnjaka i običnih ljubitelja sporta ostali timski i individualni predstavnici naše zemlje mogu a ne moraju do pobedničkog postolja na Dalekom istoku, a samo se za momke u kapicama podrazumeva da završe na njemu.

Kao da je lako preživeti oluje na „otvorenom moru“ i doplivati do „obale“, kao da još neke selekcije nemaju istu ambiciju i trofejnu tradiciju, kao da su više sile obećale da neće imati problema sa povredama ili korona virusom, kao da godinu i po života u pandemijskim uslovima nije poremetilo i izmenilo pripreme za turnir na kom su aktuelni olimpijski prvaci završili još u junu 2019. godine, na kraju dobijenog finala Svetske lige…

– Vaterpolo reprezentacija je srpski brend, bio sam kapiten ove generacije i s njima započeo sjajan rezultatski niz. To je veliki tim, koji ima kapitena Filipa Filipovića četiri-pet puta najboljeg na svetu, što ga čini jednim od najvećih sportista planete. Imaju i najboljeg trenera na svetu, Dejana Savića, uvek MVP igrače ili najbolje na svojoj poziciji. Imaju i kontunitet medalja i to takav kontinuitet kakav nikada nije imala nijedna selekcija u bilo kom sportu, ni nekada SAD i SSSR. Niko nije imao takvu dominaciju, pa čak ni naš večiti vaterpolo oponent Mađarska pre 50 ili 60 godina… – zna šta priča Vanja Udovičić, jer je svojevremeno iz bazena uskočio u fotelju ministra omladine i sporta u Vladi Srbije.

I njegovi bivši saigrači su još kao talentovani dečaci prošli mentalni šampionski dril, pa ne „pucaju po šavovima“ kada im javnost, mediji i država stavljaju težak rezultatski teret na široka pleća, osim što se svaki put sa razlogom naljute na laičke komentare okoline kako im je lako biti stalno u vrhu jer se „vaterpolo ozbiljno igra u samo pet, šest država“.

– Ne možemo stalno da idemo na prva mesta, koliko god srpski vaterpolo imao tu tradiciju, želju i volju. Jednostavno, postoje i druge reprezentacije koje imaju iste ciljeve… Teško je uklopiti u sistem jednu uzlaznu putanju i baš zbog toga moramo da odredimo prioritete u narednom periodu, a naš najveći su Igre u Japanu. U odnosu na raniji olimpijski ciklus za Rio, definitivno smo nešto promenili zbog Tokija 2020. godine, tako da slobodno i odgovorno kažemo da nam je cilj zlatna olimpijska medalja, a sve ostalo će biti stepenica ka ostvarenju tog cilja – izjavio je selektor Dejan Savić još pre višemesečne neizvesnosti oko sudbine OI 2020, prošle godine, odnosno njihovog pomeranja na ovo leto i zaražavanja reprezentativaca na „rate“, što ga je teralo da sa svojim saradnicima u hodu rešava probleme i izmišlja načine da zadrži kakav-takav kontinuitet u radu.

Srbi će tek sledeće sezone imati luksuz poput Mađara, Italijana, Španaca i Hrvata – da skoro ceo nacionalni tim gledaju u domaćim klubovima, a stručni štab ih češće okuplja, pa opet reprezentacija do sada nije prečesto plaćala ceh ovoj otežavajućoj okolnosti.

Šta više, predvođena (u međuvremenu penzionisanim) Živkom Gocićem i Slobodanom Nikićem, sadašnja generacija je 2016. u Rio de Žaneiru dosanjala zlatan olimpijski san Savića i ostalih, još slavnijih, prethodnika.

– Od 2000. godine, Srbija ima neverovatan kontinuitet u osvajanju medalja. Na Svetskim prvenstvima 2007. i 2013. smo se okliznuli, ali je i tih godina zabeležen uspeh kroz Svetsku ligu. Međutim, ništa se ne može porediti sa zlatom koje smo uzeli na OI u Riju, kada smo doživeli neverovatno pozitivno pražnjenje. Koliko god smo bili srećni, pogotovo igrači, ja sam bio iscrpljen totalno i prazan jer smo sa naših pleća skinuli ogroman pritisak. Olimpijske igre su specifično takmičenje, na njima je psihološki momenat najvažniji. To smo mi upravo tada okusili nakon lošeg starta, kada smo se praktično zaključali u „kavez“ i bacili ključ. U trenucima stresa i psihičke nabijenosti, tehnika i taktika padaju u vodu i dolazi do izražaja naša mentalna snaga, po kojoj smo prepoznatljivi svih ovih godina… – objašnjava selektor Savić „tajnu“ neverovatne niske uspeha „delfina“.

Filip Filipović preuzima kapitensku odgovornost i u vodi i van nje, pa bez zadrške priznaje zbog čega je sa saigračima pet godina nestrpljivo brojao dane do Igara u Tokiju.

Kao ni pre pohoda na svako od 33 reprezentativna odličja u karijeri, ovaj neverovatni levoruki šuter ni sada ne obećava kule i gradove, jer ozbiljni ljudi to ne rade, već samo otvoreno priča šta je „delfinima“ na pameti.

– U Tokio se ide sa ciljem da se osvoji zlato, ne branimo ništa, nemamo od koga da branimo. Sam termin odbrane posle pet godina gubi smisao. U zavisnosti od toga koja bude ekipa biće put ka osvajanju, a ne ka odbrani nečega jer su se okolnosti promenile. Stariji smo pet godina, ne igramo u istim uslovima u kojima smo igrali u Rio de Žaneiru 2016. godine. Videćemo koliko smo zreli za završetak na najlepši mogući način naših reprezentativnih karijera. Svi znamo kako bismo voleli da se to završi… – predočava lična i ekipna htenja jedan od onih čije će se obaveze prema otadžini završiti početkom avgusta, jer se na isti put bez povratka najverovatnije spremaju Andrija Prlainović, braća Pijetlović, oba Mitrovića, Aleksić…

Svi oni, pa i njihovi mlađi saborci, priželjkuju da se to ne desi pre 8. 8. i finala, u isto vreme svesni koliko je tvrnovit put do konačne bitke za najvredniju sportsku krunu.

Samo neko novo svetsko čudo može da ih spreči da u mečevima B grupe, sa aktuelnim evropskim viceprvakom Španijom, na EP 2020. trećeplasiranom Crnom Gorom, srebrnom Hrvatskom sa poslednjih OI, vazda nezgodnom Australijom i „malim“ Kazahstanom ne zauzme jedno od prva četiri mesta i ne prođe u nokaut rundu, ali treba ostati na površini u četvrtfinalnom boju sa Italijom, Mađarskom, Grčkom ili Sjedinjenim Američkim Državama (favoriti grupe A)… i tako redom.

– Grupa je mnogo teška, nikad jača. Uz Španiju koja je od 2018. igrala sva finala velikih takmičenja, osim nas tu su Hrvatska i Crna Gora koje su već 15 godina u samom vrhu, kao i Australija koja svima može da pomrsi račune. Nema izrazitog favorita, a sigurno pet, šest ekipa konkuriše za plasman u finale… Podeljena su mišljenja da li je bolje imati lakše ili ne rivale u grupi. Teži protivnici u toj fazi mogu da pomognu da se uvide greške i kroz jake mečeve uđe u formu. Zato naš glavni fokus treba da bude plasman u četvrtfinale – razmišlja Milan Aleksić, čiji udarci umeju da prelome ili reše utakmice.

I Andrija Prlainović spade u vrsne šutere, ali još više se vrednuju i cene njegova organizacija igre i asistiranje momcima oko sebe. “

– Mnogo toga smo prošli zajedno, znamo kako se osvaja zlato na Olimpijskim igrama i to je značajno iskustvo. Zato mislim da ćemo imati prednost u odnosu na ostale. Na nama je da taj turnir dočekamo u što bojem raspoloženju, fizičkom i mentalnom stanju. Učešće treba da pretvorimo u uživanje i zadovoljstvo, s obzirom da ćemo poslednji put igrati u ovom sastavu. Sa druge strane, pritisak je normalna stvar kad se igra za reprezentaciju. Svima treba da bude jasno da želimo da se oprostimo na pravi način, kako to svi očekuju i kako bismo mi voleli da to bude – reči su Prlainovića, kom je kao i ostalima na umu i specifičnost ovih Igara, zbog pandemijskih ograničenja kretanja i non-stop testiranja pre i tokom takmičenja.