Selektivna „pravda“ navijača: Slučaj Raduljica uzburkao strasti na tribini, ali nije nije jedini „partizanovac“ u Zvezdi i obratno

Nažalost, za navijače, odnosno deo pristalica Zvezde, najproblematičnije je to što je nekada nastupao za Partizan i što se time ogrešio o navijački princip da za crveno-bele mogu da igraju samo „čistokrvni“ zvezdaši.

Kao u doba kada su se ljudi delili po tome kom plemenu pripadaju, kakvu kosu imaju, veličinu šlema ili dužinu brade, u 21. veku i dalje smo svedoci raznih besmislenih podela koje svoj apsurd pronalaze i u sportu.

Nije prvi put da su se navijači Crvene zvezde oglasili zbog dolaska jednog košarkaša, uopšte sportiste, a ponajviše fudbalera, u klub, a koji je ranije igrao za Partizan.

Doduše, ni sami se nisu držali zamišljenih principa, prevashodno kada je reč o inostranim igračima koji su prethodno igrali za najvećeg rivala.

Tu činjenicu su relativizovali i u poslednjem saopštenju, koje je inicirano zbog dolaska Miroslava Raduljice na Mali Kalemegdan.

Sijaset je primera na osnovu kojih se navijački princip pristalica Zvezde zamućuje i postaje nejasan. Pokušavao je svojevremeno Zvezdan Terzić da dovede Armina Đerleka, ali su navijači bili izričiti u tome da se transfer ne sme ostvariti jer je, tada daroviti vezista već nastupao za Partizan.

Na sličan način blokiran je i prelazak Veljka Birmančevića iz Čukaričkog, zbog činjenice da je ponikao u mlađim kategorijama Partizana, ali identičan scenario nije zasmetao navijačima kada je Nemanja Radonjić 2017. stigao u Ljutice Bogdana, iako je „dete“ Partizana.

Postojale su, nažalost i još uvek su prisutne, podele i po drugim osnovama zbog kojih u Crvenu zvezdu teže dolaze igrači sa prostora nekadašnje SFRJ.

Navijači su se oglašavali kada je Alen Omić 2018. stigao na Mali Kalemegdan; javna je tajna da se zbog tog transfera i Nebojša Čović, predsednik Zvezde, zamerio navijačima, iako je pre iskusnog centra, Elmedin Kikanović uspešno igrao za crveno-bele od 2007. do 2010.

U teškim vremenima, početkom 21. veka, kada su jedva opstajali na košarkaškoj sceni, navijači nisu pravili problem Milanu Guroviću ili Vuku Radivojeviću, igračima koji su najiskrenije oblačili crveno-beli dres, iako su prethodno igrali za Partizan.

Radivojević je godinama bio i kapiten, jedan od omiljenih igrača među navijačima Zvezde, bez obzira na to što je kao pripadnik generacije 1983 ponikao u Partizanu, zajedno sa Aleksandrom Gajićem, Radovanom Markovićem….

Nisu se navijači bunili ni kada se Raško Katić vratio u Zvezdu 2012. i to direktno iz Partizana, za koji je nastupao kao nekadašnji košarkaš crveno-belih.

Problema nikakvih nije imao ni Strahinja Milošević, nekadašnji košarkaš crno-belih, koji je se 2010. direktno iz Humske preselio na Mali Kalemegdan.

Bilo je i onih koji su putem medija pričali o tome da ne bi imali problem da kao zvezdaši igraju u Partizanu, pa su na kraju završili u Zvezdi poput Filipa Stojkovića, dugogodišnjeg desnog beka crveno-belih.

Posebno je bolan nedavni odlazak Mirka Vičevića, uglednog vaterpolo stručnjaka, koji je morao da napusti trenersko mesto na klupi Crvene zvezde zato što je po nacionalnosti isto što i Robert Prosinečki, kojem su vrata Marakane širom otvorena (i tako i treba da bude).

Vođeni činjenicama, kojih je još mnogo, u zavisnosti od voljnog momenta ili klime, koja nema veze sa prirodnim zakonitostima, navijači Zvezde stavljaju rampu, pišu saopštenja, upozoravaju vodeće strukture u klubovima pozivajući se na principe koji su besmisleni, a koje, što je najveći apsurd, sami devalviraju.