Širina terena

Janis je igrač neverovatnih fizikalija, njega su od početka do kraja stvarali američki treneri i napravili su igrača kakvog su hteli. Baš za NBA ligu i pre svega za NBA ligu. Ovde u Kini videla se sva razlika NBA i FIBA pravila, ali i koncepcije igre. Njegov glavni kvalitet je igra „jedan na jedan“, za šta mu treba dosta prostora, a ovde se igra sa mnogo udvajanja, preuzimanja, rotacije u odbrani, što njemu ni najmanje ne odgovara.

Videli ste koliko puta mu je sviran faul u napadu, što u NBA najčešće ne sude, a to je baš proizvod udvajanja u odbrani, na šta on nije navikao. Osim toga, nedostajala mu je i „širina terena“ NBA dimenzija, pa je izgledalo da se ne snalazi u takvoj „gužvi“. Posebno zato što on nije neki prvoklasni šuter, već svoje šanse traži u prodoru.

Za razliku od njega Evropljani koji igraju u NBA uglavnom su tamo otišli kao gotovi igrači. Jedan Riki Rubio je sa 18 godina već igrao u Realu, Bogdanović je igrao jake utakmice u Partizanu, pa Fenerbahčeu. Isto važi i za Marka Gasola. Jasno se vidi razlika između onih koji su igrali Evroligu, izuzetno jako takmičenje, i onih koji to nisu. Snaga evropske košarke se vidi upravo o tome, na Mundobasketu je jako vidljiva razlika između onih koji igraju u NBA, odmah uz njih i evroligaša, i svih drugih.

Specifična priča su igrači iz Australije. Oni su razvili specifičnu školu košarke, koja počiva na američkim trenerima, ali ima svoju nadgradnju. Bejns je svojevremeno posle SP U20 u Grčkoj, zajedno sa Aleksom Marićem, skautiran i odveden u SAD, i posle osnove u Australiji on se, kao i Bogut kalio u NCAA.

Svedoci smo da i statistika ne ide u prilog „izvornim“ NBA igračima. Bogdanović je, recimo dao 31 poen i to je ušlo u anale, a na NBA parketima 30 plus je svakodnevica, kao i dabl-dabl. Ovde za to nema ni prostora, ni vremena.