Foto: Privatna arhivaNa Staroj planini sam istrčala 94 kilometra, za šta mi je trebalo nekih 18 sati – objašnjava za Danas instruktorka fitnesa Ana Lukić, pričajući o tih skoro stotinu kilometara kao da je u pitanju bila neka duža planinska šetnja, a ne trka u okviru skajraninga (skyrunning), sporta koji je u 21. veku stekao veliku popularnost u Evropi, a poslednjih godina i u Srbiji.
– Na takvim ultra maratonima upoznajte sebe, ispitujete svoje mogućnosti, a kada završite trku shvatite šta i koliko možete. Osećaj koji daje adrenalin na skajraningu je nezamenjiv i ne znam sa čime bih mogla da ga uporedim – dodaje Ana.
Skajraning su planinski maratoni, trke po jako nepristupačnom terenu, koje se po svojoj težini mogu svrstati u ekstremne spotove. U pitanju su ogromne razdaljine koje se prelaze po neravnom terenu, bez obzira na to da li je sunce, kiša, sneg ili magla, a cilj je sakupiti dovoljno bodova za čuvenu trku koja se jednom godišnje održava na Monblanu, najvišem vrh francuskih Alpa. Ana ističe da postoje i trke sa manjim distancama za početnike, ali da poenta uopšte nije u konačnom rezultatu već u uživanju u prirodi i upoznavanju svojih mogućnosti.
– Kod planinarenja ste uvek u grupi, dok ovde možete da zaostanete, da vas okolnosti i tempo razdvoje od ostalih. Može se desiti da ostanete sami usred planine iako je pala noć. Zato postoji obavezna oprema koju svaki trka; mora da ima, a u koju spada GPS uređaj. Pored toga uvek morate da uz sebe imate astro foliju radi čuvanja temperature tela jer se promrzline lako mogu desiti. Obavezna oprema su i šuškavac-kabanica, mobilni telefon, štapovi za planinarenje, lampa, pištaljka za dozivanje pomoći, o kvalitetnim patikama za trejl i ostalim osnovnim stvarima ne treba posebno da pričam – kaže Ana.
Pored ispitivanja sopstvenih mogućnosti kroz skajraning po njenim rečima možete upoznati i Srbiju kakvu niste znali.
– Sinjajevina kod Mojkovca, Jadovnik kod Prijepolja, Stara planina… Ja ne mogu da vam opišem koliko su to lepe planine sa kakvim prelepim vidikovcima. Prednost skajraninga je upravo to što idete planinskim stazama na koje bi retko tek tako turistički svratili. Distance koje se prelaze su tolike da taman upoznate celu planinu.
Godina u kojima može da se počne praktikovanje skajraninga su po Aninoj tvrdnji nebitne.
– Postoje ljudi koji imaju preko 70 godina i redovno dolaze na trke u Srbiji. Nekad strče celu stazu, nekad ne, odustanu, ali ne zažale zbog toga, uživaju i druže se. Svako će vam reći da je atmosfera i druženje na tim trkama nešto najlepše. Lična organizacija je veoma bitna za one koji planiraju da krenu na skajraning. Ne možete biti skroz van forme. Morate barem redovno trčati par puta nedeljno, pa tek onda da se oproba na nekom od maratona. Sezona je od februara do oktobra, ali i zimi mora da se trenira da se održi kondicija.
Ana dodaje i da kada se jednom pobedi strah, onda više u skajraningu nema prepreka.
– Lično nemam strah jer me valjda adrenalin drži sve vreme. Svako u toku trke ima krize, što je normalno, i samo je važno da se ne uspaniči. Prošle godine sam Staroj Planini trčala 57 kilometara i u jednom momentu me je uhvatio grč da ne mogu više. Tada sam se setila jednog saveta da u takvim slučajevima samo treba da iskuliram. Sela sam pokraj jednog prelepog potoka i slušala šum vode i zvukove prirode. Popila sam pripremljeni rastvor magnezijuma i nakupila od tog predaha toliko energije da sam posle maltene bez stajanja u jakom tempu stigla do cilja. Ja kada zapadnem u krizu uzmem da pričam sama sa sobom, pevam, ako treba i vrištim, samo da izbacim negativnu energiju iz sebe i nakupim što više pozitivne. U suštini je najteže na početku, da prevalite prvih pet, deset kilometara. To ume da bude teško jer nije u pitanju klasičan maraton već ima staza gde odmah ide strmi uspon, pa telu treba vremena da se prilagodi. Kada se prva kriza uspešno reši, posle više ni ne razmišljate koliko ima do cilja – zaključuje Ana Lukić.
Poslednja i jedna od najvažnijih trka ove sezone biće 5. oktobra – skajmaster Sokolov put na Suvoj planini. Za one koji žele da se upoznaju sa ovim sportom ovo je idealna prilika da pogledaju kako to sve izgleda, a možda se i oprobaju na nekoj od kraćih ruta ne bi li se odvažili da ispitaju svoje granice.
Niko ne trči zbog para
– Skajraning nije komercijalni sport i u njemu nema zarade. Skajmaster Srbija kao asocijacija ne dobija velike pare iz državnog budžeta kao daleko poznatiji ulični maratoni. Direktor Marko Nikolić ulaže mnogo energija i truda da svaka staza bude profesionalno obeležena, da takmičari imaju okrepljenje i sve ostale uslove koji se moraju ispuniti po pitanju bezbednosti. Niko tu nije zbog para već isključivo zbog prirode. Jedno od pravila skajraninga je poštovanje prirode i postoje slučajevi diskvalifikacije takmičara koji to nisu radili – objašnjava Ana Lukić koja inače radi u beogradskom fitnes centru „Orange“.
Od medveda do vuka
– Kada se trči planinskim stazama normalni su susreti i sa raznim divljim životinjama. Lično nisam imala nikada susret sa nekom opasnom životinjom, ali su ljudi umeli da sretnu medveda, vuka, lisicu… Najbitnije je da se u tom slučaju ne paniči i nastavi svojim putem. Do sada se nije desilo slučaj da je ikada nekoga povredila životinja. U pitanju su normalne stvari koje se sreću u prirodi kao kada biste otišli i u običnu šetnju planinom – priča Ana Lukić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
