Biti trener je teže nego kad si takmičar. Jako je kompleksno i stresno. Kada si ti na vatrenoj liniji, sam odlučuješ o svojoj sudbini i niko drugi „ne vuče konce”, a kao treneru, zbog iskustva tebi proleće kroz glavu „sve ono što može da se desi” dok je onaj koga treniraš na svom mestu izolovan i puca. Kao trener u toku meča, ako takmičar ne izađe sa vatrene linije ja, ne da nemam način kako već je čak i zabranjeno da komuniciram sa njim.
Naravno, sa iskustvom, što je strelac stariji se ta potreba za spoljnom asistencijom smanjuje. Streljaštvo je do te mere individualan sport da je rad sa svakim sportistom ponaosob priča za sebe. Mnogo je zahtevno da razumeš i prilagodiš celokupno znajje i struku za jednu osobu, jedan intenzitet, jednu telesnu građu, za jednu pishološku ili uzrasnu kategoriju…
***
Streljaštvo je sport smirenosti, koncentracije, kontrole tela i uma. Discipline. To me je i privuklo njemu. Sve je individualno. Na vatrenoj liniji nema spoljnih uticaja. Sveto trojstvo: puška, strelac, meta. Sve se odigrava u toj liniji gde je strelac početna tačka i šta „odradi” to je njegovo. Kod nas ne postoji mogućnost da ti sudija presudi pogrešno, ne može da te faulira drugi takmičar, rezultat je odmah jasan i transparentan. Nema mesta za „umetnički dojam” ili „slobodnu sudijsku procenu”. Upucani krugovi su ti koji pokazuju tvoj rezultat, ivo znanja, spremnosti, taktike…
***
Uživali smo u detinjstvu, u onome što naša deca ne umeju da prepoznaju kao blagodet, to su Šumarice. Od moje zgrade u Erdogliji ima 150 metara do Spomen parka. Kao klici provodili smo sate i sate jureći se po šumi, penjući se po drveću, brali žireve, jeli bagrem… Igrali se u najlepšem mogućem ambijentu, zelenilu. Tu su nam bile i omiljene rute, biciklističke staze kroz Šumarice. Prelepo i bezbrižno odrastanje.
***
Naša škola „Stanislav” je u to vreme imala najbolju salu za fizičko u čitavom gradu i svi smo bili ponosni na tu „sportsku priču”. Baš smo bili poznati po tim sportskim sekcijama. I danas u njoj treniraju odbojkaši i odbojkašice. Ali, streljaštvom nisam počeo da se bavim u školi, već sasvim slučajno.
Streljaštvo je sport smirenosti, koncentracije i discipline Foto: Privatna arhiva
***
Jednom od naših drugara je otac sa službenog puta u inostranstvu doneo repliku puške „vinčesterke” na kapisle. Svi smo bili oduševljeni. Moj ortak Desa kaže da je jegov starij brat išao u streljanu kod pijace „gde je pucao iz prave puške”. Koliko sutradan nas šestorica „zapalimo” ka pijaci u streljanu pored Pante časovničara i upišemo se da treniramo. Bio je januar 1982. godine. Imao sam nepunih devet godina.
***
Čika Saša Pauković, kao trener imao je svoj metod rada. Posle tri-četiri treninga, one početne obuke ja sam uspeo da svih 10 dijabola „spakujem” u krug osmice. To je njemu bio signal da iz sedećeg stava stanem na noge. Napredovao sam brže od svojih drugara, malo sam se izdvojio a čika Saša je to primetio i očigledno imao viziju da bih ja to mogao da „radim” kvalitetno. Mi smo dijabole plaćali a on je počeo da me stimuliše tako što mi je, kada potrošim one plaćene, davao besplatne kao nagradu. Rekao mi je: „Ako uspeš da ponoviš sve ovako, od sutra ne moraš da plaćaš”. Uspeo sam, i od tada nisam više plaćao treninge.
***
Samo dva meseca kasnije sam nastupio na prvenstvu Srbije za pionire u Gornjem Milanovcu. Bio sam ubedljivo najmlađi takmičar. Rezultat je bio katastrofa. Toliko sam se uplašio, pojela me je trema, izgoreo sam. Čika Sale me je ohrabrio a imao sam podrušku roditelja i drugara i pregrmeo sam nekako to vatreno krštenje koje se neslavno završilo.
***
Krenuo sam da pucam ozbiljnije i promenio svoj odnos prema sportu. Više to nije bila igra i rekreacija. Decembra 1982. godine sam pobedio na takmičenju za Dan Zavoda „Crvena zastava” u Domu JNA koje je bilo otvorenog tipa i svako je mogao da učestvuje na njemu. Nekim čudom, ja klinac – malo veći od puške od 10 metaka „ubijem” 93 kruga i pobedim sve kragujevačke strelce.
***
Kao najlepše sećanje na taj događaj ostala mi je uspomena kada su se ta priznanja dodeljivala u Teatru „Joakim Vuić”. Sedeli smo u gledalištu i kada je konferansije stigao do prvog mesta u streljaštvu pročitao je Stevan Pletikosić. Ja krenem da izlazim a jedna starija gospođa koja je sedela pored mene kaže mi: „Sedi mali, gde si pošao? Čekaj da vidimo ko je taj što je pobedio u streljaštvu”. Ja, onako zbunjen klinački kažem, pa ja sam pobedio.
***
Već 1984. godine sam na prvenstvu Srbije u Beogradu sa „zastavinom” vazdušnom puškom ostvario rezultat od 190 krugova koji za 8 bio bolji od tadašnjeg državnog rekorda. Već tada je bilo jasno da je to streljaštvo moje konačno opredeljenje. Posle toga me je trener Pauković prebacio da gađam sa standardnom puškom strane proizvodnje sa kojom se puca na međunarodnim takmičenjima. Prvo međunarodno takmičenje na kome sam se takmičio je bilo iste te godine, na internacionalnom prvenstvu Beograda koje se i danas održava.
***
U omladinskoj reprezentaciji debitujem 1986. godine u Bukureštu na prvenstvu Balkana i ekipno osvajamo dve medalje srebrnu i bronzanu – u ležećem i trostavu. Imao sam 14 godina a juniori su takmičari do 20.-te što je u tom uzrastu ogromna razlika. Bio sam najmlađi reprezentativac u istoriji jugoslovenskog i srpskog streljaštva.
Ređaju se balkanska i evropska prvenstva i 1987. godine sam kao junior sa 15 godina izašao i na svetsku „scenu” na prvenstvu sveta u Budimpešti. Prvu „veliku” medalju u pojedinačnoj konkurenciji na juniorskom prvenstvu Evrope u Zenici malokalibarskom puškom. Postao sam prvak Evrope i ostvario sam juniorski svetski rekord.
***
Tokom školovanja profesori Prve kragujevačke gimnazije su imali bezgranično razumevanje za moje odsustvovanje zbog priprema i takmičenja jer sam tada već bio reprezentativac. Bili su super fer i korektni i uvek mi izlazili u susret, jer sam na svakom predmetu bio na ivici polaganja razrednog ispita zbog broja izostanaka. Bukvalno, zbog takmičenja ni jedan petak i ponedeljak nisam bio u školi.
***
U seniorski pogon ulazim 1991. godine gde kao član reprezentacije nastupam na Svetskom kupu u Meksiku. Te iste godine u Cirihu takođe na Svetskom kupu osvojio srebrnu medalju u 60 ležeći, gde sam popravio svoj svetski rekord i tim rezultatom sam se plasirao u finale svetskog kupa. U Minhenu na finalu sam pobedio i ostvario apsolutni svetski rekord i juniorski i seniorski sa pogođenih svih 600 krugova od 60 metaka u centar.
Moje prve olimpijske igre su 1992. godine u Barseloni. Zbog sankcija SRJ nastupamo ne pod grbom i zastavom već kao individualni olimpijski takmičari. Zamalo da i tako ne odemo. Ceo olimpijski tim, dan pred polazak, se skupio u beogradskom hotelu „Slavija” i čeka se odluka da li će MOK dozvoliti takmičarima iz Jugoslavije da nastupe ili ne. Stiže vest da je odobren nastup individualnim sportistima koji će nastupiti pod zastavom OI a da ekipni sportovi nemaju pravo nastupa. Onda, strašnih dva sata vremena gde naš olimpijski komitet odlučuje da li ćemo da pristanemo na te uslove ili ne. Pristali su.
***
U Barseloni sve tri medalje osvojili su baš strelci: srebro Jasna Šekarić, bronzu Aranka Binder i ja. Ta 1992. godina je bila moja poslednja juniorska godina. Želja mi je bila da se od juniorske konkurencije oprostim sa zlatom na prvenstvu Evrope koje je održano u Sofiji. Zbog sankcija nisam je ispunio.
***
Na svetskom prvenstvu 1994. godine u Milanu kada se završilo takmičenje u trostavu 3 puta 40 metaka, pošto je kvalifikaciono takmičenje ujedno i timsko takmičenje, svaka zemlja ima tri takmičara, njihovi rezultati se sabiraju i na taj način se dobija ekipni plasman – Nemanja Mirosavljev, Goran Maksimović i ja imali smo oznaku IOP (samostalni olimpijski učesnik) računarski sistem je to „prepoznao” kao ime zemlje i formirao ekipu od tri člana. Zbir naših rezulatata je bio najbolji. Na tabli je na prvom mestu izašlo ime ekipe/države IOP. Praktično smo bili prvaci sveta.
***
Na žalost, samo 20 minuta, jer su se neke zemlje pobunile pošto smo mi učestvovali isključivo kao pojedinačni/nezavisni takmičari. Njihova žalba je usvojena i naš IOP su „skinuli” sa semafora. Kada je takmičenje završeno, strelci sve tri ekipe koje su osvojili medalje su nam prišli i čestitali i rekli da smo najbolji i da im je žao ali da je „politika je pobedila sport”. Najgora moguća floskula na svetu, ali je tako.
Na evropskom prvenstvu u Osjeku 2009. godine Foto: Privatna arhiva
***
U Atalanti 1996. godina, skinute su sankcije. Žiža i fokus nacije je bio na ekipnim sportovima: košarka, odbojka, vaterpolo, rukomet… ali uopšte, svi smo imali veliku medijsku pažnju. Prvi put sam iskusio tu neku „priču” gde smo imali i pravi ispraćaj i sve na nivou. Ja sam bio u dobroj formi i zauzeo sam dva 10. i jedno 12. mesto u svakoj disciplini za krug nisam ušao u finale. Strelci, Jasna Šekarić i Sanja Ivošev su osvojili medalje. Sanja je sa 21 godinom osvojila dve olimpijske medalje što do pojave Nikola Kamprianija nije pošlo za rukom ni jednom strelcu na olimpijskim igrama.
***
I posle skidanja sankcija ostale su neke odredbe na snazi koje su važile za oružje i municiju. Nije se pravila razlika između vojnog i sportskog. U tom periodu smo imali velikih problema u pripremama jer nismo mogli da uvozimo novo oružje i nabavljamo kvalitetnu municiju. To se osetilo u celokupnom razvoju našeg streljačkog sporta. Stagnirali smo i trebalo nam je stvarno par godina da se vratimo na staze stare slave.
***
Pred 5. oktobar 2000.-te godine u zemlji je ovde bio haos, a u Sidneju takođe. Bili smo na olimpijskim igrama za vreme izbora. U olimpijskom selu su bili organizovali prevoz do konzulata za one koji su želeli da glasaju. Do konzulata je bilo dva i po sata vožnje. Nisam glasao jer sam tog dana imao takmičenje. Nije imalo šanse da stignem.
***
U Barseloni i Atalanti su olimpijska sela bila prava naselja sa zgradama, stanovima i apartmanima. Pak u Sidneju prvi put vidim olimpijsko selo koje je privremenog karaktera i gde su sportisti smešteni u montažnim kućicama pa čak i u lasičnim građevinskim limenim kontejnerima. Nisu sve olimpijske igre iste. Sve zavisi od zemlje organizatora i načina na koji pristupa tome.
Sa Čavićem ali ne u Pekingu već u Kragujevcu Foto: N. Raus
***
Tradicija je na svakim olimpijskim igrama da su streljačka takmičenja uvek prva. I uvek je prva dodela medalja u streljaštvu. Iz tih razloga strelci uvek među prvima pristižu u olimpijsko selo. Dolazimo u Atinu 2004. godine i ulazimo u olimpijsko selo koje se uveliko tek gradi, ali bukvalno. Po sobama koje dobijamo su još uvek četke i kante s farbom. Apartmane čiste ispred nas. Tih sedam dana od kako smo mi došli, Grci kao Grci, uspeli su da sve srede cakum pakum.
***
Atinu pamtim po svojim katastrofalnim rezultatima, najgorim na svim olimpijskim igrama na kojima sam bio. Ceo pripremni period mi je bio jako loš a jedino sam ja od svih srpskih strelaca uspeo da se kvalifikujem za takmičenje sa puškom. To je bila i najmanja streljačka ekipa u barem sedam-osam olimpijskih ciklusa, kvalifikovali smo se samo Jasna Šekarić (osvojila medalju), Andrija Zlatić i ja. Od lepih stvari, kao „partizanovac”, upoznao sam Željka Obradovića koji je tada već bio veliko trenersko ime.
U Pekingu 2008. godine sam već iskusan takmičar sa 36 godina. Takođe to je prelomna godina jer čitava priča izdugnuta od strane Olimpijskog komineteta na jedan sasvim novi, viši nivo u srpskom sportu. OK kreće da aktivno učestvuje u organizovanju pripreme sportista, počinju programi pomoći sportistima koji su se kvalifikovali ili imaju šanse da se kvalifikuju, što je ispalo jako dobro za naš sport.
***
Peking, pored svog finala sa vazdušnom puškom, pamtim i po tome što ju u našem olimpijskom timu bila čitava plejada velikih svetskih zvezda: Novak Đoković, Ana Ivanović, Milorad Čavić, Ivana Španović, Nađa Higl… To su bile i prve olimpijske igre Damira Mikeca, našeg olimpijskog šampiona.
Olimpijske igre u Riju, šesto takmičarsko učešće Foto: Privatna arhiva
***
Za London 2012. godine se nisam kvalifikovao i počeo sam da razmišljam o kraju karijere. Međutim na nagovor mojih reprezentativnih kolega Nemanje Mirosavljeva, Milutina Stefanovića i Milenka Sebića ostajem još malo u toj aktivnoj priči, kako bi možda uspeli da 2014. godine na prvenstvu sveta u španskoj Granadi osvojimo neku medalju. I osvojili smo ekipno treće mesto u disciplini 60 ležeći.
***
U to vreme u Španiji se igralo svetsko prvenstvo u košarci. Preko prijatelja iz saveza dolazimo do šest karata za finale sa SAD. Kombijem idemo 400 kilometara do Madrida, navijamo za naše protiv Amerikanaca u finalu i onda 2.600 kilometara u kombiju do Beograda.
***
Plasmanom u Granadi sam „povukao” dosta bodova i ušao u program Olimpijskog komiteta za pripreme za Rio. Izgurao sam još te dve godine i to je bilo to što se tiče olipijskih igara. Poslednje takmičenje na kojem sam učestvovao je bilo prvenstvo Srbije malokalibarskom puškom u Novom Sadu 2021. godine gde sam osvojio zlatnu medalju – 60 ležeći. Ponovo sam posle 30 godina imao svih 60 metaka u centar. Za kraj. To mi je bio „signal” da se „ispišem” sa takmičenja.
***
Nakon završetka takmičarske karijere, od pre tri godine počinjem da radim kao trener. Bio sam i na olimpijskim igrama u Parizu letos kao trener olimpijca Lazara Kovačevića. Sem medalja koje je Lazar osvojio na svetskim kupovima i evropskom prvenstvu, kruna te naše saradnje, za sada, je njegova kvalifikacija u finale i 8 mesto u Parizu. Od 2022. godine treniram i Teodoru Vukojević i to je dvoje najperspektivnijih srpskih takmičara.
Na otvaranju moderne streljane SK „Čika Mata” 2013. godine u Drugoj kragujevačkoj gimnaziji Foto: N. Raus
Sa Đurđevdanskom nagradom grada Kragujevca Foto: N. Raus
***
Treniranje je sada potpuno druga dimenzija i pristupa streljaštvu o odnosu na vreme kada sam ja počeo njime da se bavim. Pored organizacije treninga, sada to obuhvata i dosta logistike, organizacije i priprema za takmičenja, svih onih elemenata neophodnih za bavljenje vrhunskim sportom. Današnje streljaštvo je uzdignuto na maksimalan rezultatski nivo i iziskuje apsolutno profesionalni odnos bez obzira što se još uvek zvanično vodi kao amaterski sport. Možda po „definiciji” ali po zahtevima i odnosu sportisa je apsolutno profesionalan.
O sagovorniku
Živi i radi u Kragujevcu, oduvek Foto: N. Raus
Stevan Pletikosić rođen je 1972. godine u kragujevačkom naselju Erdoglija. U rodnom gradu je završio Osnovnu školu „Stanislav Sremčević” i Prvu kragujevačku gimnaziju. Diplomirani je strukovni menadžer u sportu.
U streljaštvu je pune 42 godine. Gađao je u disciplinama: vazdušna puška 60 metaka (dijabola), malokalibarska puška 60 ležeći i trostav 3 puta 40 (ležeći, stojeći i klečeći).
Kao takmičar učesnik je šest olimpijskih igara: Barselona, Atalanta, Sidnej, Atina, Peking i Rio de Žaneiro a kao trener i u Parizu.
Pre tri godine je prestao da se takmičarski bavi streljaštvom i od tada je trener kragujevačkih strelaca Lazara Kovačevića i Teodore Vukojević u klubu „Čika Mata”.
Živi i radi u Kragujevcu, kako voli da naglasi, oduvek.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Lionel Mesi je jedan od najboljih fudbalera svih vremena, a u Argentini posle osvajanja Mundijala ima i skoro božanski status. Ipak, nisu su svi u Argentini saglasni da on treba da nastavi da nastupa za nacionalni tim.
Klub čitalaca Danasa je zajednica pretplatnika na dnevni list Danas kojima je, pored ekskluzivnog pristupa novinama u PDF formatu veče pre nego što se štampano izdanje nađe na trafikama, dostupna i celokupna arhiva lista onlajn. Članska kartica obezbeđuje i preko 50 popusta naših partnera, kao i pozivnice za naše događaje i akcije.
Foto: Privatna arhiva
