Slobodan Kovač: Dunav i ja se gledamo sa 50 metara

– Dunav i ja gledamo se oči u oči, svaki dan još od 4. aprila, ali mu ne prilazim, iako nas deli samo pedesetak metara. Tolika je razdaljina od mog smeštaja i reke, šetnji, pecanja… svega u čemu volim da uživam kada sam u rodnom kraju. Mogao bih i ja kao neki da se napravim lud i napustim kućni karantin, ali ne ide. Ne zbog kazni već zbog lošeg primera. Zar da ja kao neko ko izdaje selektorska i trenerska naređenja kršim tuđa?! I to ona što su za moje i dobro drugih. Ne funkcionišem na taj način – kaže na početku razgovora za Danas čovek čiji su sportski rezultati dika i ponos Velikog Gradišta, zaključno sa titulom prvaka Evrope od prošle godine.

# Od kada ste u Srbiji i kako vam protiču dani u propisanoj izolaciji?

– Vratio sam se pomenutog dana, kao jedan od 150 putnika na avionskom letu organizovanom od strane srpske države. Među ljudima „pokupljenim“ u Moskvi i Varšavi bili su i naši odbojkaši iz ruskih i poljskih ekipa Luburić, Ivović, Jovović… Imali smo sreće da su dan pre sletanja ukinuti kolektivni karantini po studentskim domovima i šatorima, pa smo posle pregleda sanitarnih inspektora na aerodromu i uručenih rešenja o samoizolaciji od 28 dana razvezeni po našim mestima. Izabrao sam da zaobiđem stan u Kragujevcu, pa mi se porodica priključila tek posle dve nedelje, kada je bilo jasno da sam zdrav i ne predstavljam opasnost za suprugu i sina. Kako se organizujem u karantinu? Fizički mi ne pada teško, jer izlazim na svež vazduh u svom dvorištu, a kao bubi lenjoj mi ne nedostaju treninzi. Tu i tamo se nateram da vežbam. Čitam novine, pratim sve što se dešava oko nas i utiče nam na živote… I kao nikada do sada „visim“ na mobilnom telefonu. Ne zato što sam naprasno zavoleo tu komunikaciju, nego što nikada ne znam kada će me pozvati iz policije. Proveravaju me dva puta dnevno.

# Pre povratka u zemlju ste se napustili ekipu Jastržebski Vegela. Zbog čega ste odbili ponuđeni produžetak saradnje od strane poljskog kluba?

– Jesu hteli da posle pola godine saradnje potpišemo novi, duži i verovatno teži finansijski ugovor, o čemu sam obavešten glasovnim porukama mog menadžera i predsednika kluba, inače jednog od stabilnijih i dobro organizovanih u Poljskoj i šire. Stigli smo do četvrtfinala prekinute Lige šampiona i fino gurali u domaćem prvenstvu, ali sam izabrao da odem. Iz dva razloga. Prvo, zbog te neke stalne borbe u stručnom štabu. Nije tu bilo netrpeljivosti i sukoba, svi smo mi profesionalci i na istom zadatku, radilo se o tome da sam ja zatekao dobro uigran tim stručnjaka, na čelu sa vršiocem dužnosti prvog trenera, između smene italijanskog prethodnika i mog angažovanja. Pri čemu je taj moj pomoćnik isto to bio i kondicionom treneru, desna ruka statističaru… Ja za sebe ne mislim da sve znam, priznajem. Pored toga, svima njima je engleski prvi jezik, a ja ga lošije govorim od italijanskog, na primer. Nije mi to smetalo dok sam radio u Iranu, Turskoj i Rusiji, ali sada se dešavalo da neke stvari ostanu „izgubljene u prevodu“ ili im treba toliko vremena da dođu na pravu adresu da mi je to usporavalo vođenje tima. Još kada sam saznao za predstojeći rebalans budžeta, odnosno nemogućnost dovođenja mojih saradnika za sledeću sezonu… To je bilo to.

# Prošlonedeljna vest o tom razlazu pratila je i informacija o izvesnom transferu u neki od ruskih klubova. Jeste li našli nov posao u međuvremenu?

– Nisam, za sada samo osluškujem dešavanja na odbojkaškom tržištu i gledam da se što podrobnije informišem o toj „nultoj godini“ posle pandemije korona virusa. O onome što bi mogla doneti, tj promeniti u mom sportu, a to uticati na moju dalju trenersku karijeru. Što ne znači da nema interesovanja, naprotiv. Obavešten sam da sam ozbiljan kandidat za trenera u moćnom Zenitu, jer je predsednik želeo čoveka koji je sa slabijim sastavom pobedio njegov tim, ali je izbor ipak pao na čoveka iz kluba, do skora savetnika za sportska pitanja. Meni nije bila potrebna takva pomoć. Zvao je i aktuelni prvak Rusije, međutim moja procena je bila da posle izvesnog odlaska najboljih pojedinaca Kuzbas iz Kemerova neće više biti konkurentan u Ligi šampiona. Videćemo da li sam se prevario.

# Koliko bi odbojkaški sport mogao da strada od predviđenih ekonomskih posledica pandemije?

– Znam kako se funkcioniše s manje novca nego pre, jer sam to iskusio u jednom delu svoje igračke karijere u Italiji, ali nisam biznismen da bih mogao razumeti koliko će stvarne štete ova pandemija naneti ekonomiji, samim tim i sportu.  Ispašće da će se firme gasiti samo zbog mesec, dva dana zastoja ili obustave rada…. Pitam se šta je sa ostatkom godine ili prethodno akumuliranim kapitalom? Može li se on tek tako potrošiti – mislim, naravno, na „zdrave“ priče. No, da se ne mešam u ono u šta se ne razumem… Ono što vidim i čujem je da će se u Italiji ugovori igrača smanjivati za (oko) 30 odsto. Ne znam da li svima u toj meri ili samo najplaćenijim pojedincima, koji bi tako bili spušteni sa, za odbojkaške standarde, astronomskih 700 na 450 hiljada evra godišnje. Treba videti i da li će to važiti samo za ovu ili i za sledeću sezonu. Hoće li zbog revidiranja zarada najveće zvezde zapucati u Kinu, Japan… tj. manje pogođene zemlje. Da li će u septembru uopšte početi nova sezona, s publikom ili bez nje…? Suština je da se poslednja ovako velika pandemija davno desila i da mi danas ne znamo ni šta nas je snašlo ni kako će izgledati život posle povlačenja korona virusa. Borba ide od dana do dana, s mnogo nedoumica i neizvesnosti u vezi budućnosti.

S terena na internet

Na inicijativu predsednika Odbojkaškog saveza Srbije i u organizaciji OSS, osvajač nacionalnih titula sa Radničkim iz Kragujevca, Halkbankom i Peruđom, trofeja Čelendž kupa sa Belogorjem i prvog mesta na Azijskim igrama, sa timom Irana, održao je prošle nedelje virtuelni seminar za kolege iz Srbije.

– Složio sam se sa Gajićem da bi mi treneri trebalo da smo više u kontaktu i češće razmenjujemo iskustva, putem ovakvih seminara i okruglih stolova. U vanrednim okolnostima to je moguće samo putem interneta, pa je prvog dana njih 90 slušalo šta imam da kažem. Bilo je puno više zainteresovanih, ali video platfroma nije mogla da podrži toliki skup, da bi već sutradan i dan posle sve leglo na svoje mesto kada su slovo držali selektor ženske selekcije Zoran Terzić i Milan Simojlović, zadužen za obradu statistike u mom stručnom štabu. Bravo za Savez! Sutra ću na isti način stati pred 700 kolega iz Grčke, jer su ljudi koji su se posle sankcija nama našli u nevolji sada poželeli ovakvu vrstu saradnje. Odmah sam, preko Gajića, prihvatio poziv.

Ne rukovati se, a dirati istu loptu?!

Jedino svima jasno i neupitno u vezi s kovidom 19 jeste da (za sada) ne postoji apsolutna zaštita od inficiranja, pa se logično nameće dilema jesu li u pravu oni što zagovaraju maksimalnu socijalnu distancu i ubuduće ili kritičari iste.

– Opet ću pričati o stvarima za koje nisam kompetentan, pa umesto nekakvih mojih zaključaka biram da naglas razmišljanje o rizicima fizičkog kontakta u odbojci, gde je nepisano pravilo da se igrači posle svakog poena grle i tapšu. S početka pandemije, dok još nismo bili svesni veličine opasnosti na vidiku, desilo se da sudije pre jednog prvenstvenog meča pitaju protivničkog trenera i mene da li smo za rukovanje igrača pre početka utakmice. Pitao sam njih, sebe i sada vas – a kako je taj dodir rizičniji od diranja 20-ak lopti na zagrevanju i posebno onih pet koje su u opticaju tokom susreta?!