Slobodan Kovač: Pet godina sam čekao poziv za selektora

Tamo gde je čak i u stručnim krugovima doskora bio manje cenjen nego u Iranu i Sloveniji, s čijim reprezentacijama je pravio čuda.

– Imam manu da kasnim, pa sam i na sastanak sa ljudima iz Saveza stigao posle dogovorenog vremena. Izvinio sam se za to, kao i vama danas, prihvatili su moje objašnjenje, ali nisam odoleo da pola u šali pola u zbilji kažem „I ja sam pet godina čekao poziv za selektora“. Prirodno je bilo da posle odlaska Kolakovića prednost dobije Grbić, jer je Nikola jednako odbojka, iako je on u tom trenutku tek počinjao trenersku karijeru a ja već imao iza sebe vrlo lepe rezultate sa raznim klubovima u Srbiji i inostranstvu. Ako sam tada uopšte bio kandidat, s obzirom da sam iz novina saznao da je moje ime jedno od opcija… Da li bih dobio drugu ponudu da sam odbio ovu u nezgodnom trenutku? Ne bih. Mada bi svako normalan odgovorio negativno na mom mestu, jer nije bilo reči samo o ovoj akciji već i kvalifikacijama za Olimpijske igre. Mislio sam se da li da uzmem ekipu posle teškog poraza na turniru u Bariju i samo tri nedelje je treniram za prvenstvo Evrope, sa sve nekoliko putovanja, odmora i prijateljskih utakmica u tom periodu. Prihvatio sam, ipak, taj „vruć krompir“ i gledao da iskoristim sve što sam naučio dok sam vodio Iran, posle najvećeg među velikim trenerima – Hulia Velaska. I dok sam bio na klupi Slovenije – kaže Kovač na početku razgovora za Danas.

* Sve vreme stavljate igrače u prvi plan. Zašto umanjujete lične zasluge za izvanredan uspeh, kada i oni ističu vašu veliku ulogu u tome?

– Ne volim veliku medijsku pažnju, a ti momci su stvarno zaslužili mnogo više od pet minuta slave. Nametnuo sam im moj agresivan stil odbojke, za koji mi je još američki selektor, dok sam bio sa Iranom na planetarnom prvenstvu, rekao da je najlepši na svetu, ali samo od njih zavisi da li će biti izvršeno ono što ja zamislim. Do ivice terena se ja pitam, iza nje samo oni. I zato nisam nikakav heroj nacije, nego su oni klasa, što sam odavno govorio. Samo sam ih ubedio da selekcija sa četiri igrača u idealnoj šestorci i jednim od dva MVP-a italijanske lige – inače odbojkaškom pandamu NBA – mora uvek da ima pobedničku psihologiju i najveće ambicije. Kao Poljska, Rusija, SAD, Brazil, Francuska…

* Da li u čitanju karaktera pratite svoju intuiciju ili se poštapate tuđim iskustvom?

– Uvek se držim onoga što sam vidim, a ne onoga što čujem od drugih. Recimo, Kovačevića je pratio glas lenjog igrača, nezgodnog za saradnju. U reprezentaciji sam se uverio da je to laž, a Uroš pravi profesionalac. Rad u teretani, zalaganje na meču… Sve radi vrhunski, kao u Trentu. S nekima drugima sam i pre sarađivao, pa su mi tako bili poznate energije Atanasijevića i Petrića. I njihov uticaj na ekipu, zato sam preko njih pokušavao da doprem do ostalih. I Podraščanin mi je koristio u tom kontekstu.

* Šta vam je veći izazov, raditi sa poslušnim „vojnicima“ ili mangupima?

– Nije lako raditi sa mangupima, ali mora se umeti sa njima. Kao i sa poslušnim „vojnicima“. Svako je karakter za sebe i traži odgovarajući pristup. Neko kada mu podvikneš to doživi kao pozitivnu kritiku i zapne da ispravi šta ne valja, a nekome si odmah neprijatelj i izgubiš ga. Nije jednostavno ni kanalisati lucidnost. Kako da kažem Kovačeviću da ne radi to što samo on može da izmisli ako to prolazi?! Da vičem na njega kada više puta nagazi liniju na servisu? A ne, izbrojim u sebi do 10 i kažem mu „Izvini, moja je greška, nisam ti pre utakmice rekao da je to poen za protivnika“. On ostane u šoku, jer je očekivao drugačiju reakciju, ali više ne ponavlja tu grešku. Ništa bez kvalitetne i dvosmerne komunikacije. Znanja još više, jer igrači veruju jedino pripremljenim trenerima.

* Kako mirite u sebi ledenu i vatrenu energiju? Jeste li ikada poželeli da nekog igrača uhvatite za vrat, dobro protresete, gađate nečim… ?

– Da sam zadržao mentalitet Kovača igrača ne bi potrajao ni dva dana kao trener. Toliki mi je bio prag tolerancije. Promenio sam se, mada je bilo škakljivih situacija u prošlosti, kao kada sam zaključao svlačionicu da bih stao ispred igrača i pitao ga „Šta je bilo?“ ili preskočio par redova stolica na sastanku ekipe da bih došao do jednog „filozofa“ i rekao mu „Ćuti, više“… Desi mi se da eksplodiram, ali stvari češće rešavam pričom. Moram, jer ako ne nađem zajednički jezik sa igračima nema mi rezultata, a kada oni izostanu trener prvi plaća ceh. Prosta stvar.

* Pričate za sebe da zasipate ekipu informacijama.. Ima li u modernom sportu mesta improvizacijama?

– Nastojim da ih pripremim za svaku moguću situaciju, tako što pre utakmice dobro proučim protivnika, ali ne može baš sve da se predvidi i nacrta. Pametnim razgovorom pokušavam da ih ubedim da su neka rešenja bolja od drugih, ali ne mogu im uzeti za zlo ako me ne poslušaju, ako dve od 10 lopti ne odigraju po dogovoru. Naljutim se ja u sebi, ali se najčešće iskontrolišem, imajući na pameti da je odbojka brza igra, gde se odluke donose u deliću sekunde. Posle selektorovanja u Iranu pričao sam da bih bio prvak sveta da sam surfer, koliko sam morao da balansiram, dodajem, oduzimam…

* Želite li sebi dug selektorski staž kakav ima Zoran Terzić?

– Svaka čast čoveku s toliko uspeha, ali ubeđen sam da ne mogu da trajem toliko dugo u selektorskom poslu kao Terzić. Zasitiće se već igrači mene, pre ili kasnije… Da se razumemo, ja vodim reprezentaciju iz ljubavi. Ekonomski moment u ovom trenutku je nebitan. Što je greška, jer sam imao platu za septembar i imaću je u januaru. Ja sam ovim izborom na neko vreme zatvorio sebi vrata u Italiji. Verovatno, jer ne znam da li bi baš neko usred sezone platio našem Savezu 50.000 evra obeštećenja za Kovača, što je u odbojci veliki novac. Istina, prethodno sam odbio neke pozive odatle i iz Rusije.

* Jeste li svesni da će vam teško biti oprošten eventualni neodlazak na Olimpijske igre, bez obzira na ovu opštenarodnu radost zbog evro titule?

– Mislite da će biti drugačije ako se kvalifikujemo za Olimpijske igre, a onda na primer ne budemo dobri u Svetskoj ligi, tj. ne uzmemo medalju? Slažete se da neće… E, to je prokletstvo našeg mentaliteta. Nije nam dovoljno to što smo jedino u sportu „vauuu“, u svetskom vrhu. Čim ne budeš prvi, drugi ili treći to je tragedija, tako da ako se meni desi nešto slično krenuće priča u stilu – ovaj ipak ne zna, onda je imao sreće, drugi će biti bolji, možda treba vratiti Nikolu… Ne mogu reći da sam baš spreman za takav scenario, samo znam da me generalno pogađaju negativni komentari. Ne mislim na kritike nego na omalovažavanja, jer sam možda i previše posvećen odbojci. Toliko da leti treniram lokalne klince u mom Velikom Gradištu. A sin mi sam pravi svoju lepu karijeru.

* Zašto muški i ženski prvaci Evrope nisu neke druge države nego mala i siromašna Srbija, čiji klubovi zbog besparice odustaju od CEV takmičenja?

– Zatvaraju se i drugde klubovi. Eto, Sisli i Alpitur su nekada harali italijanskom i evropskom odbojkom, a više ih nema na mapi, jer su ih napustili sponzori. Međutim, tamo se uvek pojavi neki novi jak klub, što nije slučaj sa Srbijom. Lokalne samouprave malo pomažu svoje odbojkaške klubove, a to je nedovoljno za izlazak u Evropu. I CEV bi trebalo da se zamisli nad svojom politikom. Jasno je da u odbojci nema novca kao u fudbalu, ali nisam verovao kada sam pročitao da je Zvezda za pobedu u Ligi šampiona dobila 2,7 miliona evra od UEFA. Odbojkaška federacija bi mogla da pojača premije, koliko se to može u jednom „malom“ sportu, uz smanjenje nekih troškova. Voleo bih i da mediji daju više prostora odbojci. Zašto u zemlji muških i ženskih odbojkaških prvaka Evrope ne bi postojao odbojkaški TV kanal, umesto što se prenose mečevi nečijih 6. fudbalskih liga? Nadam se da su poslednji uspesi naših reprezentacija i ponašanje tih devojaka i momaka odjeknuli među decom i njihovim roditeljima, čije želje za rešenjem egzistencije često klince odvode u druge, isplativije sportove. Ponekad s razlogom, jer se danas sve plaća, još od najnižih uzrasta.

Odbojkaška porodica

* Da li je u kući selektora, nekadašnje odbojkaške reprezentativke Tanje Bilbije i jednog od talentovanijih mladih srpskih odbojkaša Davidea zabranjeno pričati o odbojci?

– Neeee, nikako… Baš naprotiv, obožavamo da pričamo o odbojci. Svaki dan, bez obzira da li smo u tom trenutku pod istim krovom ili na različitim stranama sveta. Gledamo utakmice, komentarišemo viđeno, sučeljavamo mišljenja… Naša mala porodica ne zna drugačije, a ne bismo ni voleli da nam nešto što sve troje toliko volimo bude zabranjena tema. Pa ja o odbojci pričam i kada ispijam kafe ili roštiljam sa prijateljima u Gradištu, gde su svi makar u nekoj fazi života igrali odbojku.