Slobodan Nikić: Oproštaj po meri „čoveka iz senke“

Jedini osvajač tri reprezentativna svetska vaterpolo zlata u istoriji ovog sporta, Slobodan Nikić, naučio se na tuđim greškama, pa je kapicu odložio sada, samo godinu dana posle osvajanja klupske Lige šampiona s Ferencvarošem. Onako kako je proveo ceo svoj radni vek u bazenu – bez velike pompe.

– Nikada nisam voleo da budem u medijskom fokusu, ne zato što ne promišljam o svemu i svačemu, nemam stav ili ne umem da ga izrazim već zbog toga što sam se držao samo sporta i „puštao“ glas jedino kada sam imao pravi povod i debeo razlog za to. Kao „čovek iz senke“ nisam ni mogao drugačije da odem u igračku penziju. Ovo je tačno po mojoj meri. Da, prirodnije bi bilo da su publika, klub, saigrači i rival znali za poslednju utakmicu da je to TA, umesto što me je korona virus izvukao iz bazena, ali ništa u toj odluci nije bilo preko noći ni na silu. Još prošle sezone sam bio blizu povlačenja, ali sam dao sebi još jednu godinu da oslušnem svoje telo i um, kako mi jednog dana ne bi bilo žao što nisam još malo potrajao, iako sam imao fizičke i mentalne snage za to. Provodeći dane i nedelje u karantinu osetio sam da su mi ponestali volja i energija za nove bitke. Osetio sam da je došao trenutak da zaokružim jednu lepu priču. Da četiri leta posle olimpijskog zlata i, meni još važnijeg, „zbogom“ reprezentaciji Srbije, podvučem crtu ispod karijere za ponos.. Sve je nekako došlo na svoje mesto, a pravo da vam kažem, u etru sam samo zato što sam to smatrao svojom obavezom prema mojoj porodici, saborcima i svim neznanim ljubiteljima vaterpola  – kaže nam trofejni centar na početku razgovora za njegov „omiljeni list Danas“.

# Da upoznate nekoga ko nikada nije čuo za vas kako biste mu saželi karijeru najtrofejnijeg srpskog vaterpoliste svih vremena?

– Mislite da mi se ne dešavaju takva upoznavanja (smeh)? Em ne „visim“ na naslovnim stranama novina i u udarnim televizijskim minutima, em nas nije uvek lako prepoznati bez kapica, pa još nalećem na ljude bez predstave čime se bavim, a kamoli o onome što sam napravio u svom poslu. I nije da mi tako ne odgovara. Volim da živim kao „sav normalan svet“. Žalosno mi je kada vidim nekadašnje sportiste kako „šetaju“ svog ego. Meni je draže da me neznanci shvate i prihvate kao osobu, a ne kao osvajača medalja, govornika sa čuvenog beogradskog balkona ili lika sa prijema. I dan danas mi čak bude malo nelagodno kada ukapiraju s kim „imaju posla“, ako im se posle njihovog „šta radiš?“ i mog „pa, igram vaterpolo“ upali lampica „čekaj, pa ti si olimpijski šampion“.

# Da li je neke od tih silnih zlatnih medalja bilo teže zaslužiti od drugih?

– Za dve titule sa reprezentacijom trebalo se posebno namučiti. Prva je svetsko zlato iz Rima. Pre te 2009. godine došlo je do velike smene generacija, napustilo nas je sedam, osam vrhunskih asova, javnost je ispirala usta skandalima, a nas „pretekle“ i neke nove klince niko nije uzimao za ozbiljno. A, onda se desio tim! Iz neverovatno zdrave atmosfere izrodio se sastav za velika dela. Toliko smo verovali jedni drugima i držali se zajedničkog cilja da je bilo nemoguće ne napraviti sve što smo kasnije uradili. Olimpijsko zlato iz 2016. samo je kruna te nesvakidašnje kombinacije kvaliteta i jedinstva. A, momenat kada su sudije svirale kraj finalnog meča nešto što nam je svima skinulo ne kamen nego stenčugu sa grbače. Jer više vaterpolisti neće slušati priče tipa „dobri su naši „delfini“, ali kada odu na Igre – nula bodova“. Tu sreću iz Rio de Žaneira mogu uporediti samo sa radošću doživljenu kada sam dobio decu.

# Zvuči čudno, ali ima li mesta razočarenju i žaljenju u jednoj takvoj karijeri?

– Postigao sam stvarno sve što sam ikada poželeo u vaterpolu, čak i više od onoga o čemu sam kao klinac maštao. Ostale su mi samo dve neispunjene želje. Jedna je da se vratim u srpski vaterpolo, pre svega Partizan i da sa mojim klubom uzmem još neki trofej. Na primer evropsku titulu, jer sam joj se radovao sa Pro Rekom i Ferenvarošem. Ali, tako je valjda u životu. Ne može čovek baš sve da ima.

# Vaterpolo je igra s mnogo „batinjanja“ iznad i ispod vode. S kim ste se najviše i najnevoljnije „tukli“ za tih nekoliko decenija?

– Najveće i najteže rivalstvo je bilo sa Crnom Gorom. Bez ikakve dileme. Odrasli smo zajedno u mlađim selekcijama nekadašnje zajedničke države, potekli smo iz iste škole vaterpola, poznavali se… Kad god bi nam se ukrstili putevi sve je prštalo od motiva i duela. Pa i batina, kako vi to kažete. U mom slučaju najviše sa Jokićem, braćom Janović, Ivovićem i Petrovićem. Do tančina pamtim naše preokrete protiv komšija. Dva puta smo protiv njih stizali minuse od četiri gola, prvo u meču za bronzu na Igrama u Londonu 2012, pa u polufinalu prvenstva Evrope 2014. Rivalitet sa Mađarskom je takođe posebna priča, neko vreme su oni nas redovno dobijali a onda smo im naplatili sve poraze.

# Možete li izdvojiti nekog trenera/selektora kao drugačijeg i vama bitnog?

– Jedan je Nenad Manojlović. Stvorio me je kao igrača i uticao na razvoj moje ličnosti, u najosetljivijem uzrastu od 14. do 18. godina, a onda me kao klinca gurnuo među velikane vaterpolo reprezentacije te 2003-e. Nije bilo lako proći njegov dril, ali s ove distance vidim da je sve imalo smisla. Moje medalje su i Nenine. Hvala vam što ste mi ovim pitanjem dali priliku da kažem neku reč o čoveku neverovatne radne etike, perfekcionizma, strogoće i vizionarstva. On se nije bavio vaterpolom, on ga je živeo 24 sata. Zahvalan sam i prisustvu Dejana Savića u mom životu i karijeri. Deki je genijalac, takođe veoma posvećen svom poslu, neverovatno informisan i uvek korak ispred drugih. Zadivljujuća je njegova strategija vođenja utakmica. Tu mu nema ravnih. Ne postoji pandan ni Savićevom drugarskom autoritetu kod igrača. Fenomenalno zateže i popušta, tačno i taman kada treba, a svi u njemu traže i dobijaju oslonac.

# Zbog čega niste dali sebi malo oduška posle igračke karijere nego odmah zgazili u trenerske vode?

– Nagledao sam se bivših sportista izgubljenih u tim praznim hodovima. Nije to stvar novca, odnosno nestanka stalnog izvora prihoda, već suočavanja sa realnim životom. Do juče je neko brinuo o tebi, osmišljavao ti dane, nedelje, mesece… delio zadatke, postavljao ciljeve… A, sada si odjednom gospodar svog vremena i imaš ga ne dovoljno, nego na pretek. Požurio sam da mu dam smisao i svrhu. A, kako sam poslednjih godinu dana raduckao i kao „trener“ prelaz je ispao skroz bezbolan. Izbegao sam zamke ponovnog učenja hoda, kako mi sportisti zovemo život posle igračkih karijera.

# Mnoge vaše kolege su krenule pravo od seniorskih postava, a vi od mlađih kategorija Ferencvaroša. Zašto? 

– Nije da sam bio zasut ponudama za vođenje prvih timova, ali nije ni da sam obeshrabren time. Naprotiv. Pogotovo što još sebe ne smatram trenerom, otuda oni znaci navoda uz tu reč. Tek sam počeo da se učim novom poslu, potpuno drukčije percepcije od igračke, a zahvalan sam Žoltu Vargi na mogućnosti da mu pomažem u stručnom štabu seniorske postave. Koliko budem mogao i stizao. Dakle, s jedne strane ću „praviti“ igrače od talentovanih dečaka, a s druge deliti iskustvo i znanje sa momcima iz udarnih redova. Gledam na to kao na veliku privilegiju i priliku. Spreman sam da učim.

Srbija vapi za vaterpolo centrom

Mnogi bivši srpski sportisti bi voleli da se vrate u Srbiju i rade tamo odakle su krenuli u beli svet, ali ogromna većina ne želi da napravi korake unazad.

– Ružno i tužno je to reći, ali neke istine prosto nisu lepe. U Srbiji nema uslova za normalan rad u vaterpolu. Zato ovaj intervju koristim za još jedan ne apel, jer je više kasno za njih, već za dobronamerni vapaj. Dajte nam vaterpolo centar u Beogradu! Makar i jedan jedini bazen na kome će sve selekcije trenirati i igrati utakmice. Gde neće morati da čekaju da se građanstvo ispliva, ulaziti u prljavu vodu, mrznuti se dok vežbaju akcije…  Ne pričam o nekom grandizonom i skupom objektu samo o minimumu minimuma.

Fenomen s rokom trajanja

Nikić je dotakao zvezde u vaterpolu, ali nije siguran da je taj sport i dalje pametna opcija za neke nove klince. Barem ne u našoj zemlji.

– Nisam pametan šta bih rekao nekom našem detetu kada bi me konsultovalo oko izbora sporta. Volim svoju zemlju, volim moj vaterpolo…. ali, moram biti iskren i pošten. Nema Mađarska slučajno desetostruko više registrovanih vaterpolista od Srbije. Ni neuporedivo više plivališta. Znam, nekima je preko glave tog poređenja sa našim večitim rivalom, ali zašto ne podsećati na model odnosa njihove države prema sportu kada daje rezultate. Kategorizacija je jedini spas za srpski vaterpolo, jer svaki fenomen ima rok trajanja. Nećemo doveka moći ni iz čega da stvaramo šampione i osvajamo medalje.

Najveći uspesi u karijeri

* zlata sa Olimpijskih igara

2016. godina

* zlata sa Svetskih prvenstava

2006, 2009, 2015,

* zlata sa šampionata Evrope

2003, 2006, 2012, 2014, 2016.

* zlata u Svetskoj ligi

2005, 2006, 2007, 2008, 2010, 2011, 2013, 2014, 2015.

* zlata u Svetskom kupu

2006, 2010.

* zlata sa Mediteranskih igara

2009.

* evropska klupska titula

2010, 2019.

 *** nisu navedene druge medalje sa SiCG i Srbijom, ni nacionalni klupski trofeji