Snaga kolektivnog genetskog koda

Ako za vaterpoliste „znamo“ da će na velikim takmičenjima uvek izroniti neku od medalja onda za streljačku selekciju Srbije „siguramo“ da će na Olimpijskim igrama, Svetskim prvenstvima, šampionatima Evrope… upucati makar jedno od odličja, pa je tako dočekana i vest o pet seniorskih i četiri juniorska penjanja na pobednilko postolje na kontinentalnoj „pucačini“ u Hamaru.

Obično, bez predznanja o izazovima i problemima tih sportista, dužini njihovog putešestvija ka visinama, koštanju svakog od tih uspeha… jer, mediji ovde više vole neke druge sportove, čak i kada su ovi češće izvor razočarenja nego ushićenja.

– Trofejna tradicija i nasleđe ne dozvoljavaju nam da idemo na velika takmičenja samo da bismo učestvovali, već uvek nišanimo medalje. Težnja ka vrhunskim rezultatima deo je kolektivnog genetskog koda srpskih strelaca, bez obzira na godine, pol, dužinu reprezentativne karijere… To što smo u Norveškoj bili najuspešnija nacija i selekcija ne predstavlja nikakvo iznenađenje, mada moram biti realan i reći da su pet seniorskih i četiri juniorske medalje nadmašili čak i naše najoptimističkije projekcije. Ono što nas u Savezu specijalno raduje jeste proboj mlađih takmičara na najveću scenu, ne samo što kucaju na vrata najjačeg tima nego su počeli i da osvajaju medalje u svetu odraslih- ima razloga da (se) hvali generalni sekretar Streljačkog saveza Srbije, Nenad Petković na početku razgovora za Danas.

Vrlo dobar nastup na Svetskom kupu u Kairu nagovestio je ono što su u seniorskoj konkurenciji na EP u Norveškoj, u gađanju vazdušnim oružjem u olimpijskim disciplinama učinili: Teodora Vukojević (zlato, puška), ženska ekipa u sastavu Zorana Arunović – Jasmina Milovanović – Brankica Zarić, (srebro, pištolj), Zorana Arunović (srebro, pištolj), miks dubl Andrea Arsović – Lazar Kovačević (srebro, puška) i mešoviti par Zorana Arunović – Damir Mikec (bronza, pištolj).

– Možemo, bez imalo lažne skromnosti, da se pohvalimo kontinuitetom vrhunskih rezultata. Posvećivanjem pažnje paraolimpijcima, takođe. Toliko da poslednjih 15-ak godina uživaju status i tretman kao svi ostali olimpijci pod našom „kapom“, inače ne bi četiri od šest paraolimpijskih medalja u Tokiju bile streljačke ili ne bi ostvarili zapažene rezultate i na nedavnom Evropskom prvenstvu. Naš sport je amaterski, ali su organizaciona struktura nacionalnog Saveza i raspodela posla u sportskom sektoru ozbiljni, jaki i stručni. Racionalno trošimo budžetska sredstva, tako da čak 82 odsto iz „kase“ SSS ode na sportske aktivnosti. Kao što fića ne može da se trka sa Ferarijem, tako ni naši reprezentativci ne mogu da pucaju bili kakvim oružjem, gađaju svakakvim mecima ili ih vode nedovoljno stručni ljudi. Moraju da imaju određen broj treninga, prođu kondicione pripreme, ako postoji potreba za tim da sarađuju sa psiholozima, dobiju pomoć nutricionista… Lud čovek misli da sve zna a pametan se drži svog domena a za ostalo pita druge. Nema vam ništa goreg od prenošenja neznanja.

To što strelkinje i strelci ne žive od svog sporta ne znači da je jeftino to čime se bave na strelištima, naprotiv.

– Streljaštvo je izuzetno skup sport. Primera radi, kvalitetna malokalibarska puška košta 12.000 – 13.000 evra, jedan odgovarajući metak plaćamo 50 do 60 dinara, a strelac ih u proseku ispali između 100 i 200 po jednom treningu. Skupe su i kotizacije, pa smo tako u Hamaru plaćali 170 evra za svačije učešće, po jednoj disciplini. Plus obavezne uplate za stručna i zvanična lica iz pratnje, troškove puta… Ne bismo mogli da funkcionišeno, a kamoli pravimo to što pravimo, da nemamo finansijsku potporu Ministarstva omladine i sporta i Olimpijskog komiteta Srbije.

Naš sagovornik ističe da najbolji ovdašnji strelci i strelkinje uživaju iste uslove, odnosno imaju ista materijalna sredstva, kao njihove kolege i koleginice u SAD, Kini, Rusiji, Indiji… ali da i dalje kubure sa trenažnim i takmičarskim objektima. S tim da se stvari na tom planu sve više popravljaju.

– Poslednjih pet, šest godina resorno ministrastvo i lokalne samouprava čine sve da se poboljšaju uslovi treniranja i nadmetanja u streljaštvu, jer odavno nismo „uvezani“ sa vojskom i policijom kao nekada tako da nas podupiru svojim resursima. Nikli su ili niču novi i rekonstruirani objekti u Nišu, Smederevu, Novom Sadu, Kragujevcu, Valjevu, Gornjem Milanovcu, … Imamo preko 100 registrovanih klubova širom zemlje, pa nam je želja da se u što više mesta stvore što adekvatniji uslovi za gađanje iz svih vrsta oružja, kako na  otvorenom tako i u zatvorenom prostoru, da takmičari mogu preko cele godine da treniraju u Srbiji, a ne da nam zimi idu u inostranstvo. U tom smislu bih potencirao dve kapitalne investicije, jedna je strelište na Košutnjaku pri nacionalnom sportskom centru u tom delu Beograda, a druga je podizanje čuvene Careve ćuprije na noge, tamo gde su pretekle samo šupe i rupe iz nekih prošlih vremena- zaključuje Petković.

Kreće borba za OI 2024

Uskoro sledi Svetski kup u Brazilu, da bi pik sezone došao u avgustu i u oktobru, kada će biti održano prvenstvo Evrope malim kalibrom i Svetski šampionat u svim disciplinama. Na tim takmičenjima će se deliti prve kvote za Olimpijske igre u Parizu 2024. godine, pa su ovo EP i SP glavni cilj Saveza i reprezentativaca za tekuću sezonu.