Šoštar: Ne znam koliko će Partizan još postojati

Zakon bi trebalo i da zaštiti mlade igrače od eksploatacije, uvede red u način finansiranja klubova na lokalnom nivou. Koliko se zakon primenjuje, odnosno ne primenjuje, da li može da ostvari zacrtane ciljeva, kako klubovi opstaju, o svemu tome razgovarali smo sa Aleksandrom Šoštarom, predsednikom Sportskog saveza Srbije i predsednikom vaterpolo kluba Partizan.

Novi zakon, kao i ovogodišnji Sajam imaju cilj omasovljenje sporta, odnosno da se što više dece bavi sportom. Ograničeni su iznosi članarina u klubovima, međutim često ćete čuti roditelje da kažu da škole u koje idu njihova deca iznajmljuju sale klubovima koji onda od dece naplaćuju članarinu. Da li je nerealno očekivati da se deci omogući besplatan prostor za kontinuirano treniranje?

– Kada su postojali Zavodi za fizičku kulturu, u vreme velike Jugoslavije i kada su i državnog budžeta izdvajana sredstva koja su pokrivala sve termine za treninge klubova, sport je bio besplatan. Ja sam počeo da treniram sa deset godina u Partizanu, naši roditelji nisu plaćali članarinu, treneri koji su radili sa nama su imali sigurne prihode. Od tada do danas promenile su se sve društvene okolnosti. To jeste bio dobar model ali ga treba prilagoditi današnjim uslovima.

Kakvi su današnji uslovi?

– U najidealnijim mogućim okolnostima postojali bi uslovi da se sva deca besplatno bave sportom, i to treba da bude cilj kome se teži. Međutim, treba pogledati realnost i videti kako će klubovi, u kojima bi ta deca stasavala, da se finansiraju da bi preživeli i organizovali takmičenja, na koji način će da se obezbedi plata stručnjacima koji bi radili sa tom decom. Za uslove koji su postojali pre 40 godine mi nemamo novca. U takvoj situaciji se traži neko međurešenje. Jer ako su treneri koji treba da rade sa decom nezadovoljni, ako ne postoji novac da klubovi opstaju, mi ćemo da izgubimo reprezentativni sport.

Nakon Olimpijskih igra govorilo se o klupskom vaterpolu. Vi ste za Danas rekli da bi rešenje moglo da bude da se vaterpolo proglasi sportom od nacionalnog značaja, kao u Mađarskoj. Prošla su tri meseca od tada, da li je nešto urađeno?

– Ništa se nije desilo. Ništa se nije pomerilo. Nenormalno je teška situacija. Vezano za klub Partizan, nisam siguran koliko će još da postoji. To kažem kao predsednik kluba koji je najtrofejniji u Srbiji. To je realna situacija. Mi se i dalje takmičimo sa ekipom koja je više juniorska i koja je na startu takmičenja pokazala da ima kvalitet i to ne samo na nivou klupskog takmičenja već i za vaterpolo u Srbiji, jer uz dužno poštovanje svih, sve ono što vredi u vaterpolu je došlo iz Partizana koji ima višedecencijsku tradiciju.

Šta kao predsednik VK Partizan kažete igračima? Šta da rade, kojim putem da vode svoju karijeru?

– Šta da im kažem? Trudimo se da obezbedimo što je moguće bolje uslove da se takmiče. I nažalost nemamo mogućnost da ih zadržimo u zemlji sa dvadeset, dvadeset jednom godinom. A mislim da za njih nije dobro da odlaze rano, ali nemamo način da ih zadržimo. Interes VK Partizan i srpskog vaterpola uopšte je iznad svega, jer između VK Partizan i vaterpola u Srbiji može da stoji znak jednakosti. Troškovi takmičenja i održavanja kluba su jako visoki. Sve sto radimo, radimo i u interesu vaterpola u Srbiji, pa zato i stoji znak jednakosti između VK Partizan i srpskog vaterpola. Vrata su otvorena svakome ko želi da radi i ide ka tom cilju. VK Partizan je najtrofejniji sportski kolektiv u Srbiji, pa s toga postoji obaveza da se svi prema ovoj instituciji ponašamo na način koji ona zaslužuje.

Na otvaranju Sajma sporta direktor kancelarije Unicefa u Srbiji Mišel Sen Lo rekao je da sport treba da podstiče rodnu jednakost. Jedan od ciljeva Strategije sporta je i veće uključivanje žene u sportske organizacije i rukovodeće pozicije. Međutim kada pogledate ljude koji su prisustvovali otvaranju sajma, vidite uglavnom muškarce.

– Kada je Sportski savez Srbije pre pet godine formirao Komisiju za žene u sportu, nismo mogli da dođemo ni do čega. Imali smo akcije ali ne i rezultat, i to je situacija u svim sportovima. Sa jedne strane sport, kao i sve ostale sfere, mora da otvori vrata za žene i to je van svake diskusije, ali isto tako treba da postoje žene koje žele da se bave time. Ako vi otvorite vrata, a nemate odziv kakav je potreban, onda ne možete da se pomerite. Realna slika je da nam je potreban mnogo veći odziv i interesovanja žene, čast izuzecima i poštovanje prema onim ženama koje jesu u sportu.

Od kada je donesen novi Zakon o sportu, Sportski savez Srbije obilazi gradove da bi utvrdio da li se Zakon poštuje na lokalnom nivou. Šta ste videli prethodnih meseci?

– Iako Zakon o sportu propisuje da svaka svaka opština treba da ima sportski savez, postoje mesta gde to još nije slučaj, kao i mesta gde postoje ali su marginalizovani. Srećom to nije masovna pojava i velika većina radi kako treba. Tamo gde postoje problemi, Ministarstvo omladine i sporta zadužuje Sportski savez Srbije da praktično preuzme ulogu lokalnog saveza dok se stvari ne dovode u redu.

Da li se poštuje odredba da klubovi ne mogu dobijati više od 20 odsto ukupnog budžeta za sport kojim raspolaže lokalna samouprava?

Ne možemo da imamo te informacije sada. Na kraju godine možemo da govorimo o tome kada skupimo sve podatke o finansiranju na nivou lokalnih samouprava.

Novi Zakon o sportu je najavljen tako da zaštiti mlade igrače od eksploatacije, da ne postanu „belo roblje“. Uporedo postoje i pravilnici međunarodnih organizacije koji imaju isti cilj, a opet se pokazuje da se pravila zaobilaze. Jel to pravila ne valjaju ili smo veoma inventivni kada treba da ih zaobiđemo?

– Zakonske odredbe su dobre ali ih treba sprovesti u praksi. I to ni važi samo za ovaj slučaj, već i za mnoge druge – pitanje je dakle kako da kontrolišemo ono što napišemo u Zakonu. Bitno je da se ukaže gde je problem i da se svako ko ne poštuje zakon primora da ga poštuje. I tek kada obezbedimo te uslove, možemo da razgovaramo da li je zakon dobar ili nije, i da li treba da se menja.

„Nije mi najjasniji slučaj majice“

Kako ste videli izlazak fudbalera i košarkaša Partizana u majicama sa likom ubijenog navijača Aleksandra Stankovića?

– Nije mi ceo taj slučaj najjasniji. Ako neko predstavlja klub ne može da se ponaša kako hoće, nezavisno od kluba. Opet svako radi onako kako misli da treba. Mi u vaterpolu nemamo majice pa smo u startu eliminisali takve probleme. Ceo taj slučaj se podigao na mnogo viši nivo i uopšte postoji tendencija da se mnoge stvari „politizuju“. Svaki događaj može da se predstavi ovako ili onako. Mi se bavimo svim i svačim. Trebalo bi da postavimo neke kriterijume po kojima ćemo da rešavamo prioritetne probleme. Napravi se priča oko toga, o tome se priča deset dana i onda ništa. A postoji potreba da se rešavaju neki mnogo bitniji problemi.