SP 2022: Da li je vreme za afričko čudo?

Mondijal će prvi put biti održan na egzotičnom Bliskom istoku, a zbog tropske pustinjske klime održaće se iznuđeno u zimskom periodu što će doneti brojne izazove zbog pomeranja kalendara. Biće ovo najverovatnije poslednje Svetsko prvenstvo koje će se igrati u dosadašnjem klasičnom formatu od 32 selekcije, pošto je FIFA najavila proširenje za još 16 reprezentacija.

Afrika voli fudbal, ali finansije su ono što u savremenom fudbalu koji sve više postaje industrija pravi razliku, diktira odnose snaga i samim tim više služi kao kolonijalni regrutni centar evropskim klubovima koji tamo otvaraju svoje fudbalske akademije u potrazi za novim dijamntima.

Mladi generalno u sportu vide izlaz iz teške ekonomske situacije, a posebnu inspiraciju i šansu vide u fudbalu. Proslavljeni asovi uživaju status najboljih ambasadora i neretko se nalaze na važnim sportskim i političkim funkcijma zbog bogatog životnog iskustva stečenog u inostranstvu.

Retrospektiva učešća afričkih reprezentacija na svetskim prvenstvima

Sa Crnog kontintenta vode poreklo ili su direktno potekli brojni asovi svetskog fudbala poput Dijufa, Drogbe, Turea, Etoa, Vee i drugih. Afrički fudbal nikako nije bez korena. Na prvom Svetskom prvenstvu u Urugvaju 1930 godine učestvovalo je samo 13 reprezentacija među kojima nije bilo afričkih, dok je na drugom planetarni turnir poprimio konture svetskog kupa, jer  su deo smotre bili reprezentativci SAD-a i Egipta koji su se već na startu oprostili porazom od Mađarske pošto se igralo po kup sistemu.

Spavao je afrički fudbal dubokim snom skoro četrdeset godina što zbog političkih razloga, a što zbog bojkota izazvanog revoltom da do mondijalske vize dolaze na daleko teži način konstantnim novim krugovima baraža, te ih nije bilo do prvenstva u Meksiku 1970. godine na kojem akter bio Maroko kojim je komandovao jugoslovenski trener Blagoje Vidinić i ostavio tada solidan utisak.

Isti trener je četiri godine kasnije doživeo najblaže rečeno fijasko kada je predvodio reprezentaciju Zaira. Jugoslavija je tada ostvarila jednu od rekordnih pobeda na svetskim prvenstvima (9:0) koja se pogrešno prenosi kao najveća, pošto je Mađarska takođe beležila pobede sa 9 golova razlike.

Zair je šampionat završio bez postignutog i sa 14 golova u mreži. Igrače koji su na prvenstvo otputovali sa grandioznim ambicijama da reše svoje lične sudbine unosnim ugovorima na zapadu dočekala je u povratku “topla” dobrodošlica, a kasnije i “blistava” karijera. Tunižani su na Mondijalu u Argentini 1978. godine podigli Afrikancima samopuzdanje pre svega prvom pobedom i to protiv Meksika (3:1), dok su u poslednjem kolu podelili bodove sa Nemcima.

Na smotri u Španiji 1982. godine došlo je do prvog velikog podviga. Alžirci su slavili protiv Nemačke i Čilea, ali su izgubili od Austrije koja je u čudnoj utakmici poražena od Zapadne Nemačke sa prihvatljivih za obe strane 1:0 i tako zajedno prošli dalje na štetu upravo Alžira.

Kamerunci su takođe ostavili dobar utisak pošto su na tri utakmice podelili plen (Peru, Poljska i Italija). Marokanci su 1986. godine u Meksiku nagovestili ono što dolazi pošto su uspeli da prođu grupnu fazu, ali su u 1/8 finala pali u samom finišu regularnog dela protiv Zapadne Nemačke. Alžirci se tada nisu proslavili i brzo su se vratili kući. Na narednom prvenstvu u Italiji planeti se u blistavom izdanju predstavio Kamerun predvođen legendarnim 38-godišnjim Rože Milom.

Izborili su Kamerunci sjajnu pobedu nad aktuelnim svetskim prvakom Argentinom, a kasnije u eliminacionoj rundi dva puta matirali kontraverznog kolumbijskog golmana Igitu da bi tek u produžecima bili zaustavljeni od Engleske u četvrfinalu.

Taj rezultat je ujedno pomerio granicu dotadašnjeg krajnjeg dometa afričkih ekipa. Egipćani su odigrali korektno, ali nedovljno da prođu dalje sa dva remija. Na prvenstvu organizovanom Sjedinjenim Američkim Državama 1994. godine Kamerunci nisu uspeli ni izbliza da ponove uspeh, pa su sa jednim osvojenim bodom završili takmičenje.

Pojavila se nova afrička supersila – selekcija Nigerije koja je džala sve konce u svojim rukama do 88. minuta meča 1/8 finala kada su izgubili prednost da bi potom bili “dokrajčeni” još jednim golom Roberta Bađa u prvom produžetku.

Na sledećem turniru u Francuskoj takmičili su se Maroko, Kamerun, Tunis, Nigerija i Južna Afrika. Ponovo su se plasmanom u 1/8 finala istakli Nigerijci predvođeni partizanovcem Veliborom Borom Milutinovićen, ali su ih Danci rutinski sa 4:1 ispratili na aerodrom.

U Japanu i Južnoj Koreji 2002. godine igrali su Senegal, Kamerun, Nigerija, Južna Afrika i Tunis. Posebno su se istakli debitanti Senegalci i to pobedom nad aktuelnim svetskim prvacima Francuzima čime su doslovno šokirali fudbalski svet da bi kasnije u četvrfinalu izgubili od Turske.

Na turniru u Nemačkoj 2006. godine pored Tunisa našli su se i debitanti Togo, Gana, Angola i Obala Slonovače koja našla u grupi zajedno sa Srbijom i Crnom Gorom.

Sve selekcije su ispale u prvom krugu, ali su igrači Gane pod upravljačkim kormilom srpskog trenera Ratomira Dujkovića stigli do četvrfinala kada su na veliku nesreću naišli na silne i raspoložene Brazilce (3:0). Svetsko prvenstvo 2010. godine održano je po prvi put u istoriji na tlu Afrike u Južnoafričkoj republici.

Takođe po prvi put Afriku je predstavljalo šest reprezentacija računajući i domaćina. Gana je ponovila sopstveni uspeh plasiraviši se ponovo među osam najboljih timova i to kao jedina afrička selekcija koja je prošla prvu rundu, a do fanstatičnog uspeha i nesrećne eliminacija od Urugvaja nakon izvođenja penala predvodio je srpski trener Milovan Rajevac. Na smotri najboljih nacionalnih reprezentacija 2014. godine z Brazilu afrički kontinent je dao pet predstavinika – Kamerun, Obalu Slonovače, Nigeriju, Ganu i Alžir.

Kamerun i Obala Slonovače preživeli su identičan scenario kao i 2010. godine. Igrači Gana se definitivno nisu emotivno pribrali od nesrećne elminacije četiri godine ranije i sa samo jednim osvojenim bodom završili su takmičenje.

Nigerija je u osmini finala eliminisana od strane “galskih petlova” (1:0), dok su žilavi Alžirci pružili žestok otpor budućem svetskom prvaku Nemačkoj koja je tek nakon produžetaka nadmudrila Pustinjske lisice sa 2:1. Pre četiri godine je u Rusiju doputovalo pet afričkih selekcija, čak tri sa severa kontinenta – Egipat, Maroko i Tunis, dok su preostale dve bili Nigerija i Senegal, ali nijedan tim nije uspeo da preskoči grupnu fazu. Solidan utisak ostavili su svi osim Egipta koji nije osvojio ni bod.

Kojim oružjem raspolažu Afrikanci u Kataru?

Marokanci imaju određen nivo oličen pre svega u andaluzijskim snagama na dvema vitalnim pozicijima, radi se o golmanu Bonu i centarforu En-Nesiriju članovima Sevilje. Desni bek PSŽ-a Ašraf Hakimi koji je procenjen na 70 miliona evra trebao bi da vlada kompletnom desnom stranom terena.

Bilo je neizvesno da li će ih sa klupe predvoditi iskusni bosanskohercegovački trener Vahid Halihodžić koji je otpisao trojicu fudbalera za koje je procenio da svojim ponašanjem nisu dostojni da budu deo ekspedicije, tako je precrtao zvezdu Ziješa, Mazrauija i Hamda što je izazvalo negativnu reakciju. Na kraju je Halihodžić pod pritiskom pristao na kompromis i ostavio otvorena vrata.

Poznati trener doživeo je sličnu sudbinu kada je izborio plasman na SP sa Japanom i Obalom Slonovače, dok je jedino vodio Alžir sa kojim je 2014. godine stigao do osmine finala. Lavovi sa atlasa za protivnike će imati Belgiju, Hrvatsku i Kanadu čiji će gol čuvati Milan Borjan.

U Rusiji su osvojili samo bod protiv Španaca, ali su i pored toga pokazali da umeju da igraju dobar fudbal. Nalaze se u odličnoj formi i slove za tim koji maksimalno izgara do poslednje sekunde bez obzira na rezultat. Belgijanci i Hrvati su izraziti favoriti u grupi. Sve u svemu biće pravo uživanje gledati reprezentaciju koja je to u punom smislu te reči pre svega svojim odnosom prema dresu sa državnim grbom.

RTS prenosi SP u Kataru 2022.

U grupi G u kojoj se nalaze naši reprezentativci igraće još Brazil, Švajcarska i Kamerun. Biće to osmo učešće Kamerunaca. Neukrotivi lavovi definitivno imaju “faktor iks” ekipu solidno izbalansiranu na spoju talentovanih i iskusnih igrača. Tri nedelje pred odlučujući baraž meč sa Alžircima smenjen je iskusni portugalski stručnjak Konseisao, a postavljen Rigobert Song koji je predvodio U23 selekciju te zemlje.

Predsednik fudbalskog saveza Kameruna legendarni Samuel Eto pravdao je taj potez ocenom da je potrebno osveženje. Song definitivno zna kako dišu Kamerunci, pošto je i sam nosio dres te zemlje 137 puta, a osim toga kao fudbaler imao je bogatu internacionalnu karijeru.

Nesumnjivo da će im biti potrebno mnogo sreće u izjednačenoj grupi u kojoj se kao favorit izdvaja jedino Brazil, ali se uzdaju da će koncentracija ajaksovog golmana Onane biti na najvišem mogućem nivou pošto je defanzivna linija ubedljivo najslabija karika u sistemu i u zbiru vredi koliko naš Nikola Milenković.

Trio Čupo-Moting (Bajern), Abubakar (Al-Nasr) i bivši centarfor crno-belih Tavamba predstavljaju vrlo nezgodnu ofanzivnu kombinaciju brzine, sirove snage, iskustva, ubojitosti i nepredvidivosti. Vezni red pokreću Zambo Anguisa (Napoli) i Ekambi (Lion). Teško je predvideti mogu li Kamerunci uopšte dalje pored Srbije i Švajcarske koje su moćnije selekcije.

U Gani se nadaju da će proći grupnu fazu i tako servirati hladnu osvetu Urugvajcima za onu bolnu eliminaciju nakon penal serije. Umesto Milovana Rajevca kom je uručen otkaz od strane ministra sporta tim će predvoditi neiskuni Oto Ado bivši pomoćnik u Borusiji iz Dortmunda. Uzdaju se da je on čovek koji će uspeti da razdrma “crne zvezde”.

Gana nema ni izbliza snažan tim kao na Mondijalu 2010. godine pod dirigentskom palicom Rajevca, ali sigurno je da ne trebaju da strahuju od Južne Koreje pošto su u najmanju ruku ravnopravni, dok će meč sa Portugalijom igrati bez pritiska uz jedini zadatak da pokušaju da ostanu neporaženi. Solidan štoperski trio – Amarti (Lester), Điku (Strazbur) i Aidu (Selta) mogao bi da kompenzuje sve slabosti na bekovskim pozicijama.

Ipak, najviše se uzdaju u zvezdu Arsenala Tomasa Parteja i Kuduza iz Ajaksa koji bi kreativnnošću ili prezicnim loptama mogli da naprave razliku ili spoje sa golom talentovanog Đana (Roma) i iskusnog Ajeva (Kristal Palas) za makar koji osvojen bod u grupi.

Tunis spada među ekipe od kojih se ne očekuje gotovo ništa na svetskom prvenstvu i sam plasman predstavlja uspeh do kog se došlo tragikomičnim golom defanzivca Malija za ključnu pobedu od 1:0. Tunižani se nalaze u grupi sa Francuskom, Danskom i Australijom.

Tim je sastavljen od čudne kombinacije fudbalera koji nastupaju u orijentalnim ligama i osrednjim evropskim klubovima. Kao kolektiv izgledaju sasvim solidno shodno rosteru i nisu slučajno ponovo među 32 najbolje ekipe na planeti. Nemaju prevelika očekivanja i upravo tako rasterećeni mogli bi nekome da pomrse konce.

Sve oči biće uprte u selekciju Senegala i to sa razlogom, jer osvajač KAN igra vrhunski fudbal. Štoper Napolija Kulibali, as Liverpula Mane i golman Mendi čine okosnicu te reprezentacije. Uz napadača Diu (Viljareal), vezistu Sara (Votford) i Dialoa (PSŽ) ta selekcija ima još podosta dobrih igrača koji imaju važnu ulogu u svojim klubovima u istaknutim evropskim ligama.

Selektor je isti još od 2015. godine – Aliju Sise. Radi se o čoveku koji je prirodnim putem došao do te pozicije pošto je prethodno vodio mlađe selekcije Senegala. Lavovi Terange su na Svetskom prvenstvu 2018. godine više nego časno reprezentovali svoju zemlju, a zbog pravila fer-plej tj. broja kartona nisu prošli dalje iako su bodovno bili izjednačeni sa Japanom. Ono što im dodatno uliva nadu jeste nešto lakša grupa i sva je prilika da će uspeti dalje pored domaćina i prvaka azije Katara, Ekvadora i Holandije.

Ukoliko univezum sada uspostavi kosmičku pravdu za nesrećno ispadanje na prethodnom šampionatu, a Senegalci zaigraju onako kako umeju sigurno su prvi favorit među afričkim timovima koji sa punim pravom sanja da na svetskom prvenstvu napravi nešto za pamćenje.

Potcenjeni afrički reprezentativni fudbal poslednjih decenija beleži uspehe na svetskim prvenstvima, ali nedostaje “nešto” da uhvati korak za evropskim i južnoameričkim ekipama. Afrikanci pokazuju da im prija uloga autsajdera.

Generalno igraju pravi muški fudbal inficirani mondijalskom euforijom trče sprint, ali prerano ostaju bez daha i tako padaju na ispitu taktičke zrelosti najčešće već posle prvog, drugog ili eventualno najdalje trećeg kruga. Talenat, improvizacija i ogromna želja uglavnom nisu dovoljni za čuda, jer hronično nedostaju sistem i struka, a tu se ništa krupno do danas nije promenilo.

Iskustvo učenja na sopstvenim greškama važan je resurs koliko i faktor sreće. Ne treba otpisati neke veoma opasne i potentne afričke reprezentacije naročito Senegal koji je odlično pokriven na svim pozicijama i uz nekoliko igrača vrhunske klase sposobni su da naprave ozbiljan rezultat.