Split ostavio zamišljenima sve u Partizanu, naročito one koji misle da zaslužuju više

Vesti iz Podgorice, neposredno pred kraj prve četvrtine duela sa Splitom, kao da nisu u dovoljnoj meri obradovale i inspirisale pulene Željka Obradovića.

Poraz Crvene zvezde od Budućnosti umesto da je ubedio crno-bele da je borba za lidersko mesto u ABA ligi još uvek moguća, potpuno neočekivano imao je kontraefekat.

Umesto „rutiniranja“ rivala, srpski velikan priredio je svojim navijačima jedno od najneprijatnijih ovosezonskih iznenađenja.

Košarkaši Splita prošetali su se Beogradskom arenom, kao nekada njihovi sabrati u dresovima Jugoplastike i Popa 84 Halom sportova, i za prikazano dobili aplauze, pevajući se vrativši u Dalmaciju.

Žuti karton za „drugopozivce“

Prenatrpani raspored utakmica i očigledan umor Kevina Pantera i Pi Džej Doužira, odnosno ogromna energetska potrošnja uticali su na to da Željko Obradović odluči da obojicu igrača odmori za duel sa Splićanima.

Partizan je tokom prethodne nedelje imao duplo evroligaško kolo protkano teškim gostovanjima Monaku i Virtusu. Pre toga je imao abaligaški duel sa Crvenom zvezdom pred protivničkim navijačima i sledstveno tome negde je i bilo za očekivati da će neko od nosilaca igre odmoriti za meč sa Splićanima.

Trebalo je to da bude i podstrek za pojedince koji su u poslednje vreme manje igrali, čak se na nekim utakmicama nisu ni „skidali“ ali je odluka trenera Obradovića proizvela kontraefekat.

Više prostora za Danila Anđušića, Ognjena Jaramaza i Džalina Smita nije dalo željene efekte.

Naravno, odgovornost je timska i uzroci poraza nisu u lošim partijama pojedinaca, ali su sva trojica definitivno morala da odigraju daleko bolje, agresivnije i otresitije u oba pravca.

Pre duela sa Splitom, Anđušić na pet uzastopnih utakmica uopšte nije igrao. Slična iskustva imao je i Smit (propustio četiri meča), dok je Jaramaz ostajao u civilu ili je igrao veoma malo.

Istovremeno, očekivalo se i da će se košarkaški razmahati Balša Koprivica, Mateuš Ponjitka, odnosno da će Frenk Kaminski izdominirati protiv ekipe u kojoj je najviši igrač Di Džej Fanderburk (208cm) dok su svi ostali minimum za glavu niži od Amerikanca srpskih korena.

Ništa od pretpostavljenog nije se desilo, naprotiv.

Ako se uzroci loših procenata šuta sa distance Džejmsa Nanalija mogu pronaći u umoru i teškim nogama (1/6 za tri) što se videlo i u govoru tela Zeka Ledeja, Alena Smailagića, Bruna Kabokla… onda je svežina trebalo da predstavlja adut onima koji su u poslednje vreme igrali veoma malo ili se uopšte nisu „skidali“.

Split je svo vreme veoma pametno igrao u odbrani. Ciljano je udvajao visoke igrače na niskom postu, terao ih je time na povratne pasove ka saigračima u spoljnoj liniji, rizikujući svesno šuteve sa distance.

Kako je vreme prolazilo, a domaćin sve češće pucao ćorcima, Splićaniji su sve više bivali ubeđeni u isplativost svoje defanzivne taktike.

Nikad lošijih 4/31 sa distance i jedva 12,9% realizacije verovatno se više neće ponoviti crno-belima do kraja abaligaške sezone, ali je problem bio u tome što plan B nije postojao ili se protiv Splita gotovo ništa od toga nije primenilo.

Partizan je meč završio sa svega 14 asistiranih poena. Osim Jaramaza (5as) nijedan bek niti dobar „bolhendler“ nije imao više od dva uspešna dodavanja, što znači da protok lopte nije bio dobar, odnosno da se nisu stvarale najpovoljnije pozicije za realizaciju.

U napadačkom smislu, delovalo je pomalo i komično šta sve Kaminski nije uspevao da pogodi, koliko je zicera promašio, ne uspevajući da zakuca ili samo položi loptu protiv neuporedivo nižih i fizički slabijih čuvara.

Partizan je iz igre šutirao mizernih 35%, izgubio je uprkos tome što je imao čak 16 poseda više i 18 skokova u napadu.

U napadačkoj produkciji, s obzirom na uloge i minutažu Anđušić, Smit, ali i Avramović nisu imali nikakvu konkeciju sa visokim igračima.

Zbirno su ostvarili svega dve asistencije i pritom nijednom nisu odigrali dva na dva sa centrima na način da dobiju koristan pas na ziceru pod košem.

Jednim delom jeste bilo i do taktike rivala, međutim ni u postavci „pik en popa“ stvari nisu bile ništa bolje.

Usled dužeg odsustva delovalo je da su Anđušić, Smit i Jaramaz izgubili na samopouzdanju, baš kao i Ponjitka dok je nedostatak realizacije Kabokla, Koprivice i Kaminskog protiv neuporedivo nižih i fizički slabijih čuvara nešto što će se sigurno dobrano izanalizirati u stručnom štabu crno-belih.

Odbrana koje nema

Poroznost odbrane nešto je što prati košarkaše Partizana od početka sezone. Ipak, ako je negde uspevao da popravi defanzivne parametre, onda je to bilo na domaćem terenu protiv abaligaških rivala osrednjeg kvaliteta.

Split je sinoć i taj „aksiom“ uspeo da dovede u pitanje.

Način na koji je rešavao defanzivne postavke rivala bio je za svaku pohvalu.

Šenon Šorter se postavio kao da je iskusni evroligaški igrač.

Maestralno je čitao protivničke namere i kad god je bilo moguće, okretao bi se leđima i na niskom postu „zidao“ fizički slabije, niže ili tehnički manje obučene čuvare.

Džajlina Smita je dovodio do nespokoja u meri da ga je trener Obradović zbog loše odbrane najčešće i menjao.

Amerikanac je čak na sličan način „driblao“ i čuvare sa viših pozicija, jednostavnim pivotima izbacivao ih je iz ravnoteže kao na basketu.

Slične građe i gabarita, većina pulena izabranika Slavena Rimca može da pokriva više pozicija na parketu.

S tim u vezi, malo ih je teže i čuvati, pogotovo kada bekovi probiju prvu liniju odbrane, a to su sinoć nerekto činili Perković, Runjić, Kalajžić…

U takvoj konstelaciji, odlično su se snalazili Saliven, Vuko i Fanderburk u meri da su iskažnjavali svako kašnjenje, lošu rotaciju na strani pomoći, odnosno nedovoljno agresivna udvajanja.

Split je i defanzivno uspeo u nečemu u čemu niko drugi nije u tekućoj sezoni. Sveo je Partizan na svega 67 poena, što je najmanji broj datih crno-belih u tekućoj takmičarskoj godini računajući sve mečeve koje su odigrali kod kuće.