Bez njih više ništa neće biti isto: „Sedam veličanstvenih“ rekli „zbogom“ u 2024. godini

Među njima ima fudbalera, tenisera i košarkaša, a mi smo izabrali „sedmoricu veličanstvenih“ koji će svima nedostajati.

Rafael Nadal

Verovatno najbolji teniser sveta svih vremena, uz Novaka Đokovića, Rafael Nadal završio je karijeru.

Teniska reprezentacija Španije poražena je u četvrtfinalu Dejvis kupa od Holandije 2:1, što je ujedno značilo i rastanak Nadala, „kralja šljake“, od profesionalnog tenisa.

Nadal je četvrtfinalni duel Dejvis kupa u Malagi dočekao vrlo emotivno u suzama, pošto je znao da posle turnira neće više biti deo sporta koji mu je doneo sve u životu.

Verovatno je Rafa očekivao da će „zbogom“ reći u nedelju u finalu, ali Holanđani su bili neumoljivi.

Nakon poraza od Holandije usledio je Nadalov oproštajni govor. Posle višeminutnog skandiranja „Rafa, Rafa“ slavni teniser je počeo obraćanje:

– Dobro veče, moram da vam zahvalim jer je to teško učiniti. Počeću od onih koji su ovde: javnosti. Završena je 20-godišnja profesionalna karijera u kojoj ste me nosili u dobrim momentima, a u lošim ste me gurali da nastavim da igram. Mogao sam da se saosećam sa Španijom i sa celim svetom, osećao sam veliku zahvalnost što sam osetio naklonost celokupne javnosti, a posebno ovde u Španiji – rekao je Nadal.

U Malagi je pušten i kratak film sa izjavama velikana „belog sporta“, a među njima je bio i Srbin Novak Đoković.

– Tvoja posvećenost, tvoj borbeni duh, energija koju si donosio, snaga… To je nešto što će biti proučavano i nešto što će biti prenošeno mnogim generacijama koje dolaze. Počastvovan sam i srećan što mogu da se nazovem tvojim rivalom. Teniskom svetu i sportu će nedostajati neverovatna energija koji si doneo na teren. Kada je reč o tebi, ima toliko toga što treba da se slavi – rekao je Đoković.

Podsetimo, Nadal je tokom karijere osvojio 92 ATP titule, od toga 22 na gren slem turnirima. Na prvom mestu ATP liste je proveo 209 sedmica, dok je pet puta bio lider teniskog karavana na kraju takmičarskih godina.

Toni Kros

Nemački fudbaler Toni Kros se nakon eliminacije njegove reprezentacije u četvrtfinalu Evropskog prvenstva od Španije i zvanično oprostio od fudbala i završio karijeru.

Nemačka je posle produžetaka izgubila od „crvene furije“ 1:2 i završila takmičenje čiji je bila domaćin, a Krosu je to takmičenje bilo poslednje u igračkoj karijeri.

On se zahvalio navijačima, klubovima, trenerima i saigračima, kao i porodici i prijateljima i rekao da „nema ništa bolje nego videti da su deca ponosna na svog tatu”.

Kros je karijeru počeo u Bajernu iz Minhena, gde je igrao je od 2007. do 2014. godine i u tom periodu zabeležio 205 utakmica, te postigao 25 golova, i osvojio brojne trofeje, među kojima su tu svakako tri titule u Bundesligi i Liga šampiona.

Nemac je 2014. godine prešao u Real Madrid za koji je odigrao 465 utakmica i postigao 28 golova te asistirao namestio 98 puta. Sve to začinio je sa 22 trofeja, među kojima su pet titula u Ligi šampiona i četiri titule u Primeri.

Za reprezentaciju Nemačke odigrao je 114 utakmica, postigao je sedam golova i osvojio Svetsko prvenstvo 2014. godine.

Punih deset godina činio je neverovatan tandem veznjaka sa Lukom Modrićem u Madridu.

Vremenom su postali možda i najdominantniji vezni igrači na svetu, a godinama su bili nezamenjivi u postavi Reala.

Zato i ne čudi što je „kraljevski klub“ među prvima i objavio da se Kros uskoro oprašta od profesionalnog bavljenja fudbalom.

– U penziju odlazi igrač koji je deo istorije našeg kluba i jedna od najvećih legendi svetskog fudbala – navedeno je u saopštenju Reala.

Andres Inijesta

Andres Inijesta je lani završio blistavu fudbalsku karijeru nakon pune 22 godine.

Zajedno sa suprugom Anom, petoro dece, roditeljima i ostatkom porodice, uključujući dedu po majci koji je došao iz rodne Fuentabilje on je pred oko 500 ljudi rekao „zbogom fudbalu“.

To je bila avantura kakvu nije mogao da zamisli ni u najluđim snovima. Sa ulica svog grada, u pokrajini Albasete, sa kojih je otišao sa 12 godina i stigao u Barselonu, provevši mnogo noći daleko od svojih najmilijih i lijući suze poput onih koje nije mogao da sakrije i na rastanku od ove igre.

– Ovo je putovanje mog života. Od Fuentabilje do Barselone. Danas me prate oni koji su putovali sa mnom: moji roditelji i moj deda – rekao je slomljenim glasom.

Sa navršenih 40 godina počinje novu eru i već zna šta mu je naredni cilj u životu.

Upitan da li bi trenirao Barselonu, poslao je jasnu poruku.

– Nadam se da je Hansi Flik ovde još dugo jer će to značiti da je naš klub postigao mnogo uspeha. Još nisam išao u prvu klasu, ali cilj je da budem trener.

Na insistiranje novinara, otkrio je svoju veliku želju.

– Voleo bih da se vratim u Barsu, ali kada budem mogao da budem tamo i kada bi mi bilo lepo. Bio bih oduševljen ako se stvore okolnosti. I kao trener sebe vidim na „Kamp Nou“.

Ne kaje se što nije osvojio „Zlatnu loptu“.

– To je bila nagrada. Za mene je fotografija Ćavija, Mesija i mene na podijumu više od Zlatne lopte. Nije važno ko ju je osvojio.

Govorio je i o španskoj reprezentaciji sa kojom je osvojio dve titule evropskog šampiona (2008. i 2012.), ali i titulu svetskog prvaka (2010.).

On je zahvalio Luisu Aragonesu, Visenteu del Boskeu i Đulenu Lopetegiju „na ukazanom poštovanju i naklonosti“.

O magičnom pogotku u Johanesburgu koji im je doneo prvu titulu svetskog šampiona u istoriji zemlje, rekao je sledeće.

– Svi smo postigli taj gol na Svetskom prvenstvu. Bez svačije magije to ne bi bilo moguće. Dani Harke je to takođe omogućio gde god da je bio – rekao je Inijesta je pre nego što je sa scene pozdravio oca nesrećno preminulog defanzivca Espanjola kome je posvetio taj gol.

Andres Inijesta je rođen 11. maja 1984. godine u Fuentabilji, pokrajina Albasete.

U juniorskoj karijeri je igrao za Albasete i Barselone, a u seniorskoj za samo tri kluba: Barselonu, Visel Kobe i Emirejts.

U seniorskoj karijeri je kombinovano za ta tri kluba odigrao 625 utakmica i postigao 66 golova.

Najdublji trag je ostavio u Barseloni, za koju je igrao punih 16 godina, od 2002. do 2018. godine i sa kojom je osvojio čak 32 trofeja: čak devet puta je bio šampion Španije, šest puta prvak Kupa Kralja, dok je Superkup Španije osvojio pet puta u svojoj karijeri.

Čak četiri puta je podigao „ušati trofej“ namenjen osvajaču Liga šampiona, dok je UEFA Superkup osvojio dva puta, a FIFA Svetski klupski Kup tri puta u svojoj karijeri.

Sa reprezentacijom Španije bio je svetski šampion 2010. godine, a dva puta zaredom i šampiona Evrope (2008. i 2012).

Ukupno je u dresu „crvene furije“ odigrao 131 utakmicu i postigao 13 golova.

Najznačajniji trenutak u karijeri je gol koji je postigao u finalu Svetskog prvenstva u fudbalu protiv Holandije u Južnoj Africi, za pobedu Španije od 1:0.

Huan Martin del Potro

Huan Martin del Potro i zvanično je završio igračku karijeru na svečanosti u Buenos Airesu, tokom koje je centralni događaj bio egzibicioni meč argentinskog tenisera i Novaka Đokovića.

Samim tim, rezultat je ostao po strani, mada se može istaći da je na kraju slavio Argentinac sa 2:0 (6:4,7:5) u setovima, a „div iz Tandila“ je uputio emotivnu poruku srpskom asu i zahvalio mu se na oproštajnoj partiji tenisa.

„Dragi Nole, nemam dovoljno reči da ti se zahvalim za sve što si učinio za mene od onog dana na večeri u Majamiju, kada si prihvatio da budeš deo mog oproštaja u Argentini, uprkos veoma komplikovanoj sezoni. Od tog trenutka do dana kada si napustio moju zemlju pokazao si velikodušnost koju nikada neću zaboraviti.

Večno sam zahvalan tebi, Čarliju, Marku i celom tvom timu što ste bili dostupni za sve što je bilo potrebno. Razumeo si situaciju u kojoj sam se našao i bio si najbolji partner, na terenu i van njega, da ostvarim oproštaj kakav nisam ni sanjao.

Tvoje prisustvo ne samo da je učinilo ovaj događaj nezaboravnim za mene i moju porodicu, već je prevazišlo tenis. Čitava zemlja je mogla da uživa i da bude uzbuđena zbog tebe, bilo je jasno da si najveći u istoriji ne samo u sportu već i u životu. Argentina te voli, a mi smo večno zahvalni za predstavu, velikodušnost i posvećenost koju si dao da ovaj dan učinimo savršenim.

Osećam da se iz svega ovoga rodilo nešto posebno: iskreno prijateljstvo koje će trajati zauvek.

Volim te mnogo, prijatelju. Hvala vam puno i vidimo se uskoro“.

Del Potro je najveći uspeh u karijeri ostvario još 2009. kada je sa nepunom 21 godinom osvojio US Open, tokom kojeg je najpre bio bolji od Rodžera Federera, a potom, u finalu, i od Rafaela Nadala.

Ipak, ubrzo je povredio ručni zglob i velike uspehe je do kraja karijere postizao je u pauzama između dve povrede.

Iako je osvojio 22 ATP titule, i u jednom trenutku bio 3. igrač na ATP listi, od titule u Njujorku najbolje rezultate ostvarivao je igrajući pod zastavom Argentine – Dejvis kup 2016. i medalje sa Olimpijskih igara, srebro 2016. u Rio de Žaneiru i bronzu 2012. u Londonu.

Poslednji pokušaj da se vrati na teren imao je krajem 2017. kada je stigao do četvrtfinala US Opena i u sledećoj sezoni kada je igrao u polufinalu Rolan Garosa i legendarnom finalu US Opena u kojem je izgubio od Novaka Đokovića. Međutim, upravo je Argentinac naneo Đokoviću neke od najbolnijih poraza u karijeri, na Olimpijskim igrama u Londonu 2012., pa na istom takmičenju u Riju četiri godine kasnije.

U drugoj fazi karijere je povredio koleno i od juna 2019. pa do februara 2022. nije nastupao, a nedugo potom je i konačno odustao od igračke karijere.

Leonardo Bonući

Italijanski fudbaler Leonardo Bonući „okačio je kopačke o klin“ i otišao u penziju na polovini prethodne godine.

Bonući (37) je poslednju sezonu karijere proveo u Unionu iz Berlina i Fenerbahčeu.

Bio je legenda Juventusa, u „Staru damu“ je stigao 2010. godine i osvojio je šest vezanih titula šampiona – od 2012. do 2017.

Potom je narednu sezonu proveo u Milanu, a onda se vratio u Juventus gde je osvojio još dve titule šampiona Italije.

Tom uspehu je pridodao i Kup Italije koji je osvajao pet puta u svojoj karijeri.

Sa Italijom je postao šampion Evrope 2021. godine, a za „Azure“ je odigrao 121 meč i postigao osam golova.

Endi Marej

Britanski teniser Endi Marej polovinom prošle godine je odigrao poslednji profesionalni meč u karijeri, pošto je u paru sa Danijelom Evansom izgubio meč trećeg kola olimpijskog turnira u Parizu protiv Amerikanaca Tomija Pola i Tejlora Frica sa 6:2, 6:4.

Dvostruki olimpijski pobednik je na kraju meča dobio višeminutne ovacije više od 10.000 gledalaca, a od tenisa se oprostio 18 godina nakon osvajanje prve titule.

Marej je karijeru završio sa 46 osvojenih titula, a pored tri gren slema i dva olimpijska zlata, 14 puta je pobeđivao na turnirima masters serije.

Na prvom mestu ATP liste proveo je 41 sedmicu, a zabeležio je 29 pobeda u duelima protiv velike trojke – Novaka Đokovića, Rafaela Nadala i Rodžera Federera.

Na ATP turu je odigrao 1001 meč i ostvario 739 pobeda, a od turnirski nagrada zaradio je 64,6 miliona dolara.

Endi Marej, dvostruki uzastopni osvajač zlatne medalje na Olimpijskim igrama je imao blistavu tenisku karijeru pre nego što su usledile povrede koje su ga odvojile od terena. Njegovo zdravstveno stanje je bilo takvo da su ga mnogi već poslali i u penziju mnogo ranije nego što se to i dogodilo polovinom prošle godine.

Škotlanđanin je oduvek važio za nekoga ko se bori i za druge. Nikada nije gledao samo svoj lični interes već je u prvi plan stavljao opšte dobro. Često je umeo da kritikuje neke loše stvari koje primeti u sportu kojim se bavi i da podigne svoj glas i tako utiče da se ne ponavljaju, a zbog toga su ga navijači posebno voleli i poštovali.

Endi Marej je rođen u Glazgovu, a njegov deda po majci, Roj Erskin, bio je profesionalni fudbaler kasnih 1950-ih. Marej je navijač fudbalskog kluba Arsenal i fudbalskog kluba Hibernijan, jednog od timova za koje je njegov deda igrao.

Marej ima starijeg brata, Džejmija koji je takođe profesionalni teniser i igra prvenstveno u dublu, a višestruki je grend slem šampion.

Marej je odrastao u Danblejnu i pohađao osnovnu školu Danblejn. On i njegov brat bili su prisutni tokom masakra u školi u Danblejnu 1996. godine kada je Tomas Hamilton ubio 16 dece i učitelja pre nego što je pucao u sebe.

Marej kaže da je bio suviše mlad da bi razumeo šta se dešava i da nerado govori o tome u intervjuima, ali u svojoj autobiografiji “Uzvraćajući udarac” (Hitting back) on navodi da se spasio tako što se sakrio ispod klupe u učionici sa svojim starijim bratom Džejmijem, a spasila ih je majka koja je kolima došla po njih.

Marejevi roditelji su se razveli kada je imao 10 godina, a on i brat su živeli sa ocem.

Marej je oženjen Kim Sirs. Venčali su se 11. aprila 2015. u Danblejn katedrali u njegovom rodnom gradu. Imaju četvoro dece, sina i tri ćerke.

U karijeri, ali i u životu je imao mnogo muka, a psoebno težak period je bio kada se dugo oporavljao od operacija kukova prethodnih godina zbog kojih danas živi sa veštačkim, odnosno metalnim, kukom.

Na opšte iznenađenje svetske sportske javnosti najbolji teniser svih vremena, Novak Đoković, započeo je saradnju sa svojim dugogodišnjim rivalom i prijateljem, Endijem Marejom, koji se pridružio njegovom timu u ulozi trenera.

Dogovor je postignut sa fokusom pre na pripremni period, a potom i na Australijan Open, gde će Novak pokušati da osvoji 11. titulu u singlu.

– Ionako nikad nije voleo penziju – napisao je Novak na Instagramu.

Mnogi su bili zbunjeni ovom odlukom, a srpski teniser je rekao da mu je posle razlaza sa Goranom Ivaniševićem trebalo šest meseci da odluči ko će zameniti hrvatskog trenera.

– Prolazio sam kroz proces razmišljanja o sledećoj sezoni i pokušavao da shvatim šta mi treba u ovoj fazi karijere. U martu sam završio saradnju sa Goranom Ivaniševićem sa kojima sam godinama imao uspehe. Trebalo mi je oko šest meseci da zaista razmislim o tome da li mi treba trener i, ako da, ko će to biti – rekao je Đoković.

Rudi Fernandez

Španski košarkaš Rudi Fernandez završio je igračku karijeru nakon osvajanja titule sa Real Madridom u Endesa ligi na kraju prethodne sezone.

Karijeru je počeo još 2002. godine u Huventudu gde je proveo šest godina, a onda se otisnuo put NBA lige.

Od 2008. do 2011. godine je igrao za Portland Trejl Blejzerse, a od 2012. godine je pojačao redove „kraljevskog“ kluba.

Za 13 sezona u dresu Reala osvojio je tri titule u Evroligi, šest pehara namenjenim prvaku Španije, šest trofeja u Kupu kralja, a sa reprezentacijom Španije je osvojio dva olimpijska sreba i jednu bronzu, dve titule prvaka sveta, a čak četiri puta je bio šampion Evrope sa „crvenom furijom“.