Srbija nekada izvozila rukometne trenere, sada uvozi selektore

Svesni su bili u Rukometnom savezu Srbije da je budućnost usko povezana sa dvomečom baraža za plasman na naredno Svetsko prvenstvo. Na svu sreću, potpuno zasluženo, Srbija je izbacila kvalitetnu Sloveniju i time obezbedila mesto na planetarnoj smotri. Selektor Toni Đerona pametno je vodio ekipu, baš kao i njegov kolega u našoj ženskoj reprezentaciji, Uroš Bregar kao dvojac sa kormiralom u vidu ljudi koji su u inostranim trenerima videli spas u delikatnom trenutku.

Njihovo znanje i doprinos rezultatima su neupitni, kao i predanost u obavljanju zahtevnih poslova, međutim negde u njihovim ulogama najbolje se vidi jedan od gorućih problema: perspektiva struke u magnovenju je bez jasne baze i talenata koji bi barem na inostranim katedrama mogli da budu uobličeni u trenersku formu koja bi bila interesantna i klubovima u Nemačkoj, Francuskoj…

– Naš Savez o tome nije vodio dovoljno računa; nekada smo imali prepoznatljivu školu rukometa u Evropi. Negde od raspada nekadašnje Jugoslavije počeli smo da u strukovnom smislu zaostajemo za konkurencijom. Našu stručnjaci su prethodno uspešno radili, ne samo na prostoru nekadašnje Jugoslavije, već i u Francuskoj, Nemačkoj… Imate primer Mileta Isakovića koji je radeći u Francuskoj nemerljivo doprineo razvitku njihove generacije koja je stasavala sredinom 90-ih, predvođena čuvenim Džeksonom Ričardsonom – izražava zabrinutost trofejni Zoran Tuta Živković u razgovoru za Danas.

– Nemam ništa protiv stranih trenera, verovatno je i Savez morao da angažuje inostrane trenere u obe seniorske selekcije, međutim, to su „vikend treneri“. Oni ne borave sve vreme u Srbiji, ne doprinose razvoju našeg rukometa, napretku naše trenerske škole. Ukupno su neka dva meseca u Srbiji, a ostalo vreme rade u inostranim klubovima- razmišljanja je nekadašnji selektor naše reprezentacije.

Dragan Škrbić je neko ko je imao nemerljiv doprinos prilikom dovođenja Tonija Đerone. Španac se izvanredno uklopio, dobio velike simpatije od strane srpske javnosti, dok reprezentativci pod njegovim vođstvom deluju razdragano kao đaci prvaci kod učiteljice.

– Đerona je okrenut reprezentaciji, veoma je zadovoljan svojim saradnicima i načinom na koji rade. Neki drugi korak trebalo bi da se odnosi na njegov uticaj na način rada u našim klubovima. Kada je dolazio na mesto selektora, u javnosti se postavljalo pitanje zašto stranac, što je besmisleno u periodu globalizacije. To je isto kao kada biste ljude u Majkrosoftu pitali zašto su uzeli programera iz Srbije, a ne iz Njujorka – napravio je naš sagovornik ilustrativnu paralelu, istakavši da je danas mnogo teže probiti se na evropsko tržište.

– U odnosu na moje neko vreme kada sam igrao, danas je, generalno, trend da domaći treneri predvode klubove, počevši od Španije, Francuske, Nemačke… Retko gde neki inostrani trener vodi ekipu. U takvoj konstelaciji, veoma je teško dobiti šansu. Takođe, sve je to posledica stanja u našim klubovima i reprezentaciji. Uspesi na tim nivoima najbolji su argumenti svakom stručnjaku na svetskoj pozornici. Nažalost, poslednjih godina mi nemamo rezultate, tačnije, nismo ih imali, samim tim nije ni postojala zainteresovanost za naše trenere.

Živković odsustvo talentovanih stručnjaka u Srbiji povezuje sa brojnim problemima koji već više od decenije muče naš klupski, pa i reprezentativni rukomet.

– Naš najveći problem je u metodologiji rada, tehničko-taktičkoj pripremi, fizičkoj spremi, takođe i psihološkoj. Kod nas su, nažalost, uglavnom amaterski uslovi; mladi igrači jedva čekaju da odu u inostranstvo gde bi mogli da napreduju. Trebalo bismo da razmišljamo u smislu da su nam inostrani treneri potrebni kako bismo napravili sistem ili ga unapredili – ističe prekaljeni stručnjak, dok Škrbić apostrofira mogućnost da na primeru Đerone naši mladi treneri shvate šta je najvažnije u današnjem rukometu.

– Toni je španska škola rukometa u najširem smislu. Njihova percepcija i vođenje sistema nešto je što bismo morali da analiziramo i da se time bavimo. I mlađim trenerima to predlažem i savetujem im – upravljanje grupom jeste fundament njihovog posla. Kako i na koji način da sistem dovedeš do toga da svako zna šta treba da radi i da to bezuslovno čini za ekipu, tačnije u korist timskog uspeha – poentirao je edan od najboljih pivotmena svih vremena.

Sjajni Toskić i Ilić nisu naša škola

Na svu sreću, Srbija bi u perspektivi mogla da ima benefite, barem kada je reprezentacija u pitanju, od Momira Ilića i Alema Toskića, dvojice nekadašnjih reprezentativaca koji fino vode Vesprem, odnosno Celje: “ Ako bismo posmatrali širu sliku, situacija nije toliko loša, s obzirom na okolnosti. Alem Toskić uspešno vodi Celje, dok je Momir Ilić šef struke Vesprema, jednog od četiri najbolja tima na svetu. Međutim, njiho dvojica su se trenerski formirali u inostranstvu, gde su prethodno kao profesionalni rukometaši radili sa vrhunskim trenerima i imali prilike da uz njih stasavaju, uče… Oni nisu iz naše škole rukometa, u trenerskom smislu, ali je svakako odlično to što rade u sjajnim sredinama“, poručio je Živković.

U Zvezdi specifična situacija

Dragan Škrbić je prošlog novembra odlučio da prihvati poziv svog nekadašnjeg kluba i postane deo Upravnog odbora Crvene zvezde. Rezultatski, ekipa je imala tešku seoznu, završila je u plej-autu boriće se za opstanak u elitnom rangu domaćeg prvenstva. Ipak, Škrbić veruje u bolje sutra, pa i po pitanju davanja šanse perspektivnim trenerima:“ Naravno da i o tome razmišljamo. Svi treneri, koji su kasnije postali prepoznati u svetskim okvirima, šansu su dobijali kao mladi. U Crvenoj zvezdi je situacija specifična; u prethodnih jedanaest godina Nenad Peruničić bio je čovek-klub i zaista se trudio da klub ostavi u životu. Započeli smo, potom, jedan proces u želji da proširimo bazu, stabilizujemo klub u finansijskom smislu i da dođemo do toga da možemo da formiramo kvalitetan tim, kao i da igrače crpimo iz mlađih kategorija, kao što je bilo u moje vreme. U skladu sa tim, sigurno da razmišljamo i da perspektivnim trenerima pružimo šansu kada za to dođe vreme“, istakao je Škrbić.