Srbin u strčnom štabu Denvera: Otkrio sam Nagetsima da Jokić može biti miks Novickog i Marka Gasola, mislili su da sam zastranio

Danas je Jokić centralna tema kao jedan od trrojice Evropljana koji su imali najvažnije uloge u osvajanju NBA titula njihovih timova.

Dirk Novicki u Dalasu, Janis Adetokunpo u Milvokiju i Nikola Jokić sa Denverom osvajali su titule pritom važeći za najbolje igrače u svojim ekipama.

I dok je Jokić košarkaški ponos nacije (opravdano) jedan drugi Srbin zapravo je pripremao teren za dolazak Somborca.

Ognjen Stojaković je punih deset godina u stručnom štabu Nagetsa.

Tiho je i nenameltjivo stigao, kao potpuno anoniman stručnjak, koji je sam morao da se bori za opstanak u NBA konkurenciji i svoj status u Nagetsima.

Kao igrač, posebno u mlađim kategorijama, bio je poznat po odličnoj individualnoj tehnici i kreativnim potezima, naročito dok je nastupao za zemunsku Mladost.

U trenerskim vodama, dokazivao se u FMP, a zbog načina na koji je radio, dopao se pojedinim trenerima koji su mu bili konekcija sa Nagetsima.

– Koliko god glupo zvučalo, u Nagetse sa, stigao sticajem okolnosti. Tadašnji generalni menadžer Tim Koneli ranije je radio za Nju Orleans Pelikanse kao asistent, a kako je odličan u skautingu, proputovao je celi svet. Jedan od ljudi koji su radili za njega bio je Džeroni Arbel, skaut iz Izraela, koji je bio upoznat s mojim radom u FMP-u i on me preporučio Koneliju – otkrio je Stojaković kako je došao u Nagetse, u razgovoru za hrvatski Index.

– Upoznali smo se, znali smo se nekoliko godina pre nego što će on dobiti posao u Nagetsima. Znao je za potencijal igrača s naših prostora, njegova filozofija bila je internacionalna košarka. Skautirali su ljude s naših prostora i trebali su nekog odavde, ko se bavi poslom kojim se ja bavim.

Sabrao je dva i dva i pozvao me, prvo na Letnju ligu, jer to je princip kako oni rade, da vide ko si, šta si, kako se snalaziš u grupi s drugim ljudima… Posle Letnje lige su mi rekli da su zadovoljni i ponudili mi posao. Koneliju se svidelo kako razmišljam i odlučio je da mi da šansu.

Stojaković je bio upoznat sa talentom Nikole Jokića pre nego što su u Nagetsima znali da u Srbiji postoji igrač specifičnih košarkaških karakteristika.

– Video sam ga kako igra sa 17-18 godina za Megu, video sam da je jako talentovan i da može uticati na igru na razne načine i znao sam za njegove radne navike, koje su u tom trenutku još bile jako upitne.

Godinu dana po dolasku Stojakovića u Denver, Nagetsi su na draftu izabrali Nikolu Jokića ali i Jusufa Nurkića.

– Pitali su me za mišljenje o tim momcima i ja sam im ga rekao. Je li bilo ključno to što sam im rekao ili to što su oni odradili svoj posao? Mislim da je pre ovo drugo: imaju gomilu ljudi, skauta, internacionalnih i lokalnih, naprave analizu, ali vole čuti mišljenje trenera, a ja sam ga dao o obojici. Nezgodno je da ja preuzimam zasluge iz jednostavnog razloga što se ti ljudi bave tim poslom.

Kad me Koneli pitao što mislim o Jokiću, rekao sam mu da ima potencijal da bude miks Dirka Novickog i Marka Gasola. Mislili su da sam malo zastranio, ali to je bila moja anticipacija u kojem se smeru može razvijati.

Početak saradnje dvojice zemljaka u Denveru i nije bio baš romantičan. Kao i Jokić, i Stojaković je vrlo temperamentna ličnost.

– Kad je Nikola došao, počeo sam da radim s njim doslovno od prvog dana. Trenirali smo baš jako, to je bilo guranje u određenom pravcu, menjanje nekih navika i sticanje drugih, menjanje načina njegove igre da bude uspešniji, što mu je na početku bilo teško razumeti zašto i kako treba raditi.

Pokušavali smo da mu se igra bazira na njegovom osećaju za loptu, flouterima, s leve noge, s desne noge, s obe noge, dizanje lakta u šutu malo više zato što nije atleta, ali je visok i dugačak, pa da bolje iskoristimo to što ima.

On je fenomenalan dodavač i razume košarku. Kao dodavač moraš vezati odbranu, a da bi to učinio, moraš ubacivati svoje šuteve. Kad vežeš odbranu, onda si na svome i možeš raditi sve što znaš. Mladom igraču teško je shvatiti zašto sve to treba raditi i koliko će mu to pomoći.

Tako smo neke tehnike pokupili od Novickog, neke od Marka Gasola, pa kad se pokazalo da je u tome uspešan, počeli smo dodavati druge stvari, malo Stiva Naeša, koji takođe nije bio atletski najbrži ni najeksplozivniji, a bio je jako uspešan jer je pogađao sve te šuteve iz reketa, s jedne noge, floutere…

Iako je izložio svoje mišljenje, Ognjen Stojaković nije znao da će Denver na draftu 2014. izabrati upravo Nikolu Jokića sa 41. pozicije.

foto:ABA league

– U trenutku kad je bio izabran. Nisam znao da će ga izabrati jer sam u to vreme bio u Beogradu i nisam učestvovao u tim razgovorima. Oni su sakupljali informacije sa svih strana, pa tako pitali i mene za mišljenje.

Naravno da mi je bilo drago, ja sam emotivan i drago mi je uvek kad je izabran neko s naših prostora jer prezentuje našu košarku, mislim na jugoslavensku košarku, generalno. Ko god s naših prostora da je uspešan, to je odlična stvar.

U radu sa Jokićem, najzahtevnije je bilo ubediti da treba da promeni određene navike sa kojima je stigao u Ameriku.

– Došao je mlad, talentovan, još nije znao gde je i zašto došao, šta radi… Ja sam zamislio program što treba da radi i kako da se razvija, menja neke navike i stvara nove, posebno radne, što je u startu bilo najvažnije.

Zato mu na početku nije bilo jasno zašto nešto radi, ja sam gurao u jednom smeru, on je imao neku svoju viziju, pa bi pitao „šta će mi to, nikad to neću morati da koristim“. I tako idemo gore-dole. Ja dođem kući, kukam svojoj ženi, on kuka svojoj…

Ali kako je vreme prolazilo, odnos se sve više razvijao, a pre nekoliko godina smo počeli da se smejemo jedan drugome na tu temu; on priča svoju verziju priče, ja svoju (smijeh). Najlepše je to što je taj odnos narastao do stvaranja poverenja i prelaska u prijateljski, familijarni odnos.

Jokić je u pojedinim stvarima bio vrlo svojeglav. Opirao se da usvoji određene segmente u igri.

– Nije mu bilo jasno zašto će mu trebati flouteri i raneri, šutevi s jedne noge iz pokreta, pa sam mu objašnjavao da mora napraviti distancu između sebe i igrača jer će mu to omogućiti da približi odbranu. Pa to šutiranje s više podignutim laktom, šutiranje s poludistance, sve ono u čemu je danas najbolji, zapravo najbolji na svetu – otkrio je Stojaković.

– Kad je počeo pogađati i razumeti, taj proces stvaranja navika trajao je neke dve godine. Drugi igrači bi završili trening za 20 minuta, a njegov je trajao 30, 40 ili sat vremena. To je gomila ponavljanja, na primer šutevi s poludistance koje pre nije koristio. Nije mu bilo drago što je morao ostajati i kad bi drugi završili, ali sve je to normalni proces stvaranja navika.

Ključnom, u stvaranju svesti da je Jokić dragulj koji Nagetsi treba da izbruse, ispostavila se utakmica sa San Antoniom, u Nikolinoj drugoj sezoni.

– Mislim da je bila utakmica sa San Antoniom koju je odigrao neverovatno. Utakmicu nakon toga je počeo u petorci, jedno je vodilo prema drugome, to je bilo negde krajem druge sezone kad je preuzeo primat. Nakon te sezone trejdovali su Nurkića, što je značilo da su Nikoli ukazali puno poverenje.

Stojaković je deset godina u Nagetsima, međutim, planovi su mu vezani i za trenerski iskorak, u smislu šefa struke.

– Iskreno, bio bih zainteresiran za ulogu glavnog trenera, ali idemo korak po korak. Najvažnije je biti normalan i ostati prizeman u celoj priči. To je velika mašinerija, treba izabrati pravu šansu. Ne očekujem da je sledeći korak da budem glavni trener jer to ne ide baš tako, ali korak po korak. Ako radiš stvari na pravi način, vratće ti se – ubeđen je 41-godišnji srpski stručnjak.

– Ljudi iz Evrope ne znaju baš tačno kako funkcioniše sastav u NBA. Mene su doveli na najnižu, početnu poziciju. Prvu godinu radio sam na terenu i pomagao, radio video, sledeće je bilo manje videa, više terena, a u trećoj ili četvrtoj sam postao direktor za razvoj igrača. Poslednje dve godine imam titulu asistenta, uključen sam više u teren i strategiju. Tako to funkcioniše u našem timu, kod drugih je možda drukčije.

Sa godinama, rad Stojakovića sa Jokićem se promenio.

– Kako je napredovao i dobijao sve više prostora da igra, više nismo mogli imati tako duge dodatne treninge, nego smo ih smanjili da bi bio efektivan kad igra. Sad dodajemo stvari koje vidimo u igri. Na primjer, u plej-ofu ga čuvaju na određeni način, a on nije bio uspešan kao obično, pa smo prilagođavali trening da bude uspešan u tim situacijama.

Prethodne dve sezone, dok su bilipovređeni Marej i Porter, radili smo puno šire jer je izlazio iz puno većeg broja situacija. Ove godine, kad su se oni vratili, smanjili smo treninge jer je te dve godine bio pod velikim opterećenjem i fokusirali se samo na srednji deo terena na kojem je najbolji, te naravno post-up.

To je živ proces. Mi to zovemo Nikolin paket, kombinacija treninga na kojima radi na postu, na nailu, paket tehnike i šuteva koje koristi iz „pick and rolla“, paket koji koristi iz bloka… Kroz godine smo sekli stvari koje ne valjaju i dodavali one koje su mu potrebne. Ove godine smo dodali izolaciju na vrhu reketa, s kojom je bio vrlo uspešan.

Jokić danas Stojakovića smatra kućnim prijateljem.

–  Kad sam se počeo da se bavim ovim poslom, mislio sam da je moje da prenesem znanje na igrače, pa kad neko kao Nikola, ko je došao tu gde je, kaže takve stvari o tebi, naravno da ti bude drago. Preponosan sam, presrećan.

Prijateljstva koja stvaraš kroz sport, emocije koje sport nosi, to što deliš dobro i loše zbližava ljude. Drago mi je imati nekog takvog za prijatelja, izgradili smo taj odnos, pa čak i više od toga, porodični smo prijatelji. Dosta se družimo, i na ovaj razgovor kasnim jer sam bio kod njega.

Foto: Bob Nicolai / Denver Nuggets

I sam Stojaković potvrđuje da su navike Nikole Jokića usko vezane za porodicu.

– Njegove aktivnosti najviše su vezane za porodicu, voli konje, dosta gleda konjske trke, gleda trke svojih konja, igra igrice kao i svi momci iz te generacije. Samo ne voli slavu, svu tu pompu jer je stvarno naporno, pogotovo nekome ko to ne voli. On je najnormalnija osoba na svetu, pogotovo jer je teško ostati normalan uz svu tu slavu i sve što se događa oko njega – naveo je srpski stručnjak, potvrđujući konstataciju činjenicom da će Jokić leto provesti sa prijateljima iz detinjstva.

– Ima svoje prijatelje od detinjstva s kojima se druži i s kojima ne menja odnos. Jako je zdrava osoba, teško je biti zdrav u ovo vreme. Nema nikakvog senzacionalizma, a najgore je to što sad to postaje senzacionalno, da se druži s ljudima s kojima je odrastao. Voli svoj Sombor i ne bi ga menjao ni za što na svetu.

Zbog specifičnih okolnosti, sezone koja je za Nagetse trajala do sredine juna, način pripreme za narednu takmičarsku godinu mogao bi da bude korigovan i prilagođen najboljem igraču današnjice.

-Moraćemo biti pametni u radu s njim, kako da dosegne vrhunac kad je najvažnije, dakle u plej-ofu. Treba mu dati što više odmora, što manje zahteva do nekog pravog trenutka, a za te prave igrače taj trenutak je uglavnom posle ol-star pauze.

Konkretno, kad je prošle godine igrao za reprezentaciju, mi smo ove sezone smanjili i skratili treninge, sve smo smanjili da bi što odmorniji dočekao plej-of. Kad god bi bio umoran u prvom delu sezone, dali bismo mu da samo šutira slobodna bacanja.

Nije to samo fizički, nego i mentalni umor, sve to vuče jedno drugo. Do nekog trenutka ne treba forsirati, treba osetiti igrača, videti kako se oseća, ako treba, dati mu slobodne dane. Sezona je vrlo duga, treba biti pametan.

Naravno, i sam Jokić dođe do momenta u sezoni kada mu proradi ego.

– Ma ima on ego, samo što ga pokazuje na drukčiji način. Kad kažeš ego, ljudi uglavnom misle na negativnu stranu. Svi mi imamo ego, samo ga ispoljavamo na drukčiji način. Zato je taj način komunikacije u jednom periodu ovakav, u drugom onakav, sve ovisi o igraču.

Postoji prostor i za napredak u igri Nikole Jokića, međutim, s obzirom na to da je dostigao igračku zrelost, pitanje je u kojim segmentima bi trebalo da napravi korenite korekcije.

– Ova je godina bila fenomenalna, bez obzira na titulu. Dominirao je igrom kontrolišući ritam, to je poslednji košarkaški stadijum, da znaš kad je pravi trenutak da preuzmeš odgovornost da poentiraš, kad da razigraš saigrače, koje saigrače, da kontrolišeš ritam, da li se igra brža ili sporija košarka, da staneš na loptu…

On je kompletirao svoju igru, komunicira na klupi, pomaže, čak i uzme tablu i ponekad nacrta akciju, u zavisnosti šta oseti da se događa na terenu. Košarkaški se zaokružio, a sad ima 28 godina i fizički dolazi do svog vrhunca, dobija mušku snagu, zrelost, osetio je što je potrebno za pobedu, dobio je nagradu za sve, prepoznaje ga liga… Ovo je samo prva stepenica u karijeri.

Jokić važi za vrlo emotivnu osobu.

– Ma on ne pokazuje emocije, ali je jako emotivan. Čuva emocije u sebi i zato je za njega tako važno da bude okružen prijateljima, zato su mu tako bitni Sombor i porodica, sve je to stres, pritisak, a on to nosi u sebi. Mi sa strane ne vidimo koliko emocija on nosi u sebi.