Tražili smo, dobili ste, slikajmo se: Zašto je srpski fudbal potpuno ogledalo srpskog društva i države?

To bi najkraće ali istovremeno i najduže bio bilans svega „novog“ što se u srpskom loptanju desilo 2023, kao što ste primetili među novim stvarima su i neke koje se „nisu desile“, ali je zato među onim starim buljuk onih koje nam se dešavaju iz godine u godinu.

Srpski fudbal nalazi se, otprilike gde i zemlja Srbija: u drugoj evropskoj ligi, bliže dnu nego vrhu, sa gomilom problema koji stižu i „ničim izazvani“, i „ispod tepiha“, i „sa strane“. Prema nekom „primenjenom“ Marfijevom zakonu sve što se u Srbiji negativno može desiti, desiće se i u fudbalu.

U fudbalu će se, plus, zbiti i ono loše što nismo ni pretpostavili da se može zbiti. Floskula „u interesu fudbala“ ovde je već decenijama i otac i majka svim brljotinama.

Srbija, dakle, nije dobila organizaciju velikih takmičenja koja su pomenuta iz najmanje tri razloga.

Prvi najbizarniji je da se za tako nešto nije ni kandidovala, drugi je da tako nešto nije bilo ni planirano čak ni u glavama onih koji su time populistički mahali na čelu sa predsednikom države već im se (u)činilo da bi masama to moglo da se svidi, i treći, sve i da je za to bilo šanse, šta nam sve to treba.

Nekako u direktnoj vezi sa ovom pričom je i saga o nacionalnom stadionu za koji je „Skadar na Bojani“ tek montažni kontejner za građevinske radnike.

Treba li nam, koliko košta, koliko će tek da košta kad bude završen, čemu će da služi, kojom linijom metroa će da se puni, retorička su pitanja u ovoj dnevnopolitičkoj slagalici koja sa fudbalom po sebi nema nikakve veze.

Kao i svi ovi ostali manji, lepi i funkcionalni za oko i za slikanje, ali malo ili uopšte upotrebljivi u sredinama gde su napravljeni.

Neki i s greškom u udaljenosti tribina od terena što je za UEFA neprihvatljivo, ili „prelaskom ulice“ od svalačionica do terena.

Ako fudbala po sebi u Srbiji uopšte ima.

Običan „ljubitelj fudbala“, ma šta pod tim podrazumevali, navikao je na sve i svašta, svačega se i nagledao, ništa ga ne može baš začuditi, i ne očekuje bogznašta.

Fudbala je sve manje, pa i ljubitelja, ali ljubitelja vlasti u fudbalu nikad ne manjka.

U fudbalu u Srbiji vesti odavno nema, sve se ružno već desilo, ništa se dobro odavno ne dešava.

Dijagnoza je odavno postavljena, država nije u stanju da sprovede terapiju, a sve i da hoće ne može da ga pošalje na lečenje u inostranstvo.

U svoj toj agoniji praćenoj i fatamorganom o nekim „evropskim ambicijama“ klubova, tu i tamo pojavi se neka vest „u vezi“ s fudbalom, usudi se poneko da „progovori“.

Povod je nađen u izborima za upražnjeno mesto predsednika Fudbalskog saveza Srbije, upražnjeno taman toliko dugo da se videlo da i nije baš neophodno.

Jasnije rečeno: državi (čitaj vladajućoj stranci) nije bitno što su tu funkciju učinile operativno nebitnom, ali je bitno ko će na njoj biti da bi je takvom i ostavio.

Ukratko, krajem 2022. izbori su propali jer je negde nekom sinulo da „zvezdaškoj javnosti“ ne treba gurati prst u oko sa Bjekovićem, da se Piksi kao selektor već previše osilio.

Jedan SMS je učinio da članovi Skupštine koji su juče „hteli“ da podrže Bjekovića, danas „ne žele“ ni da dođu u Staru Pazovu.

Usledio je „izlet“ u Katar, taman je toliko trajao ili kao rekreativna nastava, a onda je olistalo.

Posle dve godine čekanja od ostavke Slaviše Kokeze delegati Skupštine FSS u martu su za predsednika izabrali 75-godišnjeg, i u svečanom činu vidljivo nezainteresovanog Dragana Džajića, jer je više od tri decenije mlađi Nemanja Vidić dan pre povukao svoju kandidaturu.

Da ne podsećamo sad na sve što se na Vidića obrušilo od kad je objavio da se kandiduje, kakve su sve bljuvotine izrečene.

Za Džajića je glasalo 78 od 79 delegata, čime je otpočeo njegov četvorogodišnji mandat kao četvrtog predsednika FSS u njegovoj samostalnoj eri.

Od osamostaljenja zemlje 2006. godine, Fudbalski savez Srbije vodili su pre Tomislav Karadžić, Zvezdan Terzić i Slaviša Kokeza.

O Tomislavu Karadžiću se svašta pisalo, bilo je i nekih istraga o poslovanju njegovih firmi, ali je uglavnom pred zakonom ostao čist.

Protiv Zvezdana Terzića godinama se „vodio“ postupak zbog sumnje da je nezakonito prisvajao novac od transfera fudbalera dok je bio na čelu OFK Beograda. „Odlaganja“ su dovela do dva zastarevanja i nedavno jednog oslobađanja.

Slaviša Kokeza, funkcioner vladajuće Srpske napredne stranke, povukao se sa mesta predsednika FSS u martu 2021. godine, nakon što je dovođen u vezu sa kriminalnim navijačkim grupama, i prisluškivanjem šefa države, navodno je viđan kako se oporavlja u Majamiju.

I Dragan Džajić bio je zbog malverzacija u fudbalu 2008. uhapšen pred kamerama zbog sumnji u prisvajanje novca od transfera fudbalera, a aboliran je 2012. po dolasku SNS-a na vlast, odlukom tadašnjeg predsednika Tomislava Nikolića.

On je 2016. godine imenovan u Glavni odbor vladajuće Srpske napredne stranke. Leđa mu čuva Branislav Nedimović, guverner za fudbal Aleksandra Vučića, inače ekspert za poljoprivredu ili makar blatnjave livade.

Treba ovde pomenuti i predsednika UEFA Aleksandra Čeferina, koga odavde potežu taman kad on njih odande poteže, a sve u iste obostrano predizborne svrhe.

Gde se tolerišu i nedozvoljive stvari kao dvogodišnji vakuum na čelu FSS. Slovenac na privremenom radu u Švajcarskoj protokolarno obilazi najpre one saveze koji su ga podržali u predsedničkoj trci, a zatim i sve ostale, nema tu velikih reči, još manje obećanja.

Dve godine obezglavljeni Savez tako je kompletiran za svoju svrhu, selektor Dragan Stojković se sve vreme ponašao da ne zna da mu tamo neko radi o glavi, na jedvite jade dogurao do plasmana na Evropsko prvenstvo 2024, i, za Srbiju potpuno neočekivano, nije izazvao euforiju tako očekivanu nakon dosezanja završnice Eura posle 24 godine.

Jeste da je grupa bila prilično pogodna, jeste da je UEFA broj učesnika podigla na 24, pa i da je bilo pomalo sreće, ali uspehu se u zube ne gleda.

A euforiju su, što suštinski nije loše, ugasili mnogo veći zdavstveni problemi od „stomatoloških“.

Najpre se polemisalo o ugovoru selektora koji je „automatski produžen“, o njegovom pristanku da sve odradi bez dodatnih pregovora, a zatim se došlo na teren gde je uvek klizavo, gde se pada i u ljubavnom zagrljaju, a kamoli u solo deonicama.

Do onoga što se znalo još od proletos, što je sadržaj javnog dokumenta, koliko su Piksi i članovi stručnog štaba prihodovali od plasmana u Katar.

Da je mnogo, mnogo je, u krajnjem slučaju, mi ne znamo ali ima ko treba zna šta piše u ugovorima, šta su bonusi i koliki. Pitanje koje tu mnogo više žulja su premije okolnim činovnicima, v. d. predsednika, generalnog sekretara, direktora. Koji su možda takođe u nekim ugovorima, ali su bili višestruko veći od onih koje su dobili fudbaleri, makar bili „podjednako“ zaslužni.

I nije ni „sve u parama“. Gde ima tu se i prosipa, sigurno je srpska doskočica, ali odgovori na pitanja koja nećemo dobiti su nužno javno dostupni, ako to nisu cifre iz ugovora.

Dakle, novac kojim raspolaže FSS (zarađuje, dobija, oporezuje, globi) nije njegovo vlasništvo, niti može da ga arči kako mu volja.

Zatim, da svaki potrošeni dinar mora biti pod javnom kontrolom, FSS nije državna firma što bi rekao Piksi, ali jeste javna ustanova i budžetski potrošač.

I konačno, „kineski zid“ postavljen između FSS-a i javnosti već ko zna koliko godina, i probiranje i sortitanje informacija „bliskim medijima“ koji se posle vode na mundijale i ekskurzije, čine od te organizacije „sektu“, a ne savez.

Tako da i dalje nećemo mi sa ove strane zida kojima se ne daju ni intervjui, ni odgovori na obična pitanja, dočekati i tog tamošnjeg čudotvornog knjigovođu koji će nam objasniti da je tih skoro 17 miliona evra premija za „stručne štabove“ nešto čega se više niko ne seća.

Kao „vest godine“ lane je navedeno da po prvi put pred Katar niko navodno nije imao primedbe na Piksijev spisak, s aluzijama da je odoleo pritiscima za razliku od svojih prethodnika.

Kao najava godine, već se uveliko priča da će neki igrači dobiti šansu na EP, a evropski samit je na programu tek za pola godine. Tek ćemo se mi o tome nagledati belaja, Piksi na „automatskom ugovoru“ biće, podložniji je pritiscima i kompromisima, posebno jer naredna godina nije planirana kao izborna.

Isti taj savez ima takmičenje u kojem se sudije menjaju pod pritiskom klubova, kazne određuju u zavisnosti ko je i kad u pitanju, za sve iole bitno se čekaju signali odozgo ili sa strane, VAR se zavaruje ili prevaruje.

Liga je neregularna, a nameštanja nema.

Od izbora dva statuta

Fudbal se ovde, izuzimajući intervale i epizode sa reprezentacijom, gleda isključivo kroz Crvenu zvezdu i Partizan. I tu su stvari, od kad je najveći navijač crveno-belih na vlasti, dovedeno na „svoje mesto“. Crveno-beli su u velikoj i dugogodišnjoj dominaciji, ovi drugi, što bi se reklo u Amarkordu „nisu nigde“. I to po sebi, za opštu stvar, nit je štetno, nit je korisno.

Ali je veoma poučno. Crvena zvezda je ove jeseni po prvi put od kad Liga šampiona postoji imala direktan plasman u grupnu fazu i čitavu godinu da se za to priprema, jer „po kući“ nije imala nikakvih problema. Udaranje u talambase trajalo je dugo, doveden je iz Izraela trener Barak Bahar, dželat crveno-belih od prošle godine. A onda se krckao i zvanično potvrđen najveći budžet kluba u istoriji, dovođeni su igrači i „prepodne“, ali i trojica u „minut do 11“. Euforija je dizana iz minuta u minut, direktor kluba Zvezdan Terzić rekao je da u srbiji nema konkurencije, tu i tamo neko iz regiona je blizu, a cilj je Evropa, plasman u drugi krug LŠ, eventualno Lige Evrope. „Sistem“ se brzo raspao, u LŠ je osvojen samo jedan bod, rezultat je bio najlošiji od 32 ekipe, u Superligi Srbije uz tri poraza uz onaj na derbiju, godina je završena na drugom mestu.

S druge strane, Partizan je startovao bez očekivanja, tako i izgledao, a u Evropi se izbrukao. Onda je s koca i konopca sklopljen i stručni štab, i ekipa, složile su se kockice, bilo je i inata, i sreće, i „opuštenosti“ i „arogancije“ večitog rivala, i tu i tamo i sudijske gurke, diskretnije nego što to njima i kompijama obično biva. I onda pobeda u „derbiju“, prvo mesto, i makar još mesec dana uživanja u samozabludi.

Šta je ovde šire od „beogradskih blizanaca“ i boji srpski fudbal. Zvezdan Terzić, kao generalni direktor Crvene zvezde, uzurpirao je svu vlast u klubu od dugogodišnjeg predsednika Svetozara Mijailovića i „sve uspehe pripisao sebi“. S druge strane, Milorad Vučelić koji je 30. avgusta podneo neopozivu ostavku na mesto predsednika, pojavio se četiri meseca kasnije niotkuda kao da se ništa nije desilo.

Po poslednjim poznatim revizijama poslovanja ova dva kluba Crvena zvezda je bila u minusu oko 75 miliona, a Partizan oko 30 miliona evra. O novim poslovnim uspesima bićemo valjda na vreme obavešteni.