Šta dalje sa fudbalskim „izbeglicama“

Međunarodna federacija profesionalnih fudbalera(FIFPro) štitila je i pomagala svoje članove na razne načine za svoga veka, ali ju je rusko-ukrajinski rat stavio pred neke specifične i veoma  osetljive izazove. Počev od evakuacije stranaca sa poprišta oružanog sukoba, mada je ista logistička podrška ponuđena i njihovim ukrajinskim kolegama.

– Nije mi poznata konačna cifra evakuisanih stranaca, ali znam da smo pomogli svakom ko se obratio „centrali“ ili nacionalnim ograncima FIFpro. Naše kolege iz  Rumunije i Poljske povukle su najveći deo tereta i odlično ga iznele, a mi ostali smo pomagali koliko smo umeli i mogli. Do juče su samo na filmovima gledali ratne scene, a sada su bili prinuđeni da beže glavom bez obzira. Na žalost, dvojica Ukrajinaca su poginula na ratištu – počinje priču za Danas, Mirko Poledica, član Evropskog borda FIFpro.

Ukrajina je nekada bila česta destinacija srpskih fudbalera, međutim imigracioni tokovi su se promenili, pa ih u ovom trenutku nema na platnom spisku nijednog od 32 kluba Premijer lige i nižeg ranga takmičenja.

– Obratio nam se samo jedan naš igrač koji tek treba da igra u Ukrajini, da se raspita koliko znamo o trenutnoj situaciji na licu mesta. Na privremenom radu u tom delu istočne Evrope najviše je momaka iz Južne Amerike, Portugala… Ima ih i sa prostora bivše Jugoslavije.

Ppostavlja se pitanje šta dalje sa tim fudbalskim izbeglicama. Ukrajinskim fudbalerima, takođe, s obzirom da su i oni preko noći ostali bez posla, jer je prvenstvo zaustavljeno posle 18 kola. Verovatno i bez prihoda, jer u ovom trenutku niko ne zna do kada će trajati rat ni šta će biti sa ostatkom primanja iz potpisanih ugovora.

– Verujem da će FIFA i UEFA stati uz nas i pomoći nam da u određenoj meri obeštetimo ljude koji nisu svojom krivicom ostali bez klupskih angažmana. O tome intezivno pričamo i smišljamo najrealnija rešenja.

Predsednik Sindikata profesionalnih fudbalera „Nezavisnost“ potvrđuje nam i da  se pojavila ideja o pravnom okviru za eventualno jednostrano raskidanje ugovora fudbalera u Rusiji na štetu tamošnjih poslodavaca.

– Uvek može da se napravi neki lex specijalis i omoguće takva odstupanja od prakse, međutim, pitanje je koliko bi zaista igrača posegnulo za tim. U ovom trenutku nemamo najave ničeg sličnog, jer je Spartak bio jedini ruski učesnik nokaut faze UEFA takmičenja. Sa jedne strane, imaćemo verovatni pad motivacije fudbalera iz drugih zemalja, ako se desi da se sportske sankcije ruskim klubovima protegnu na sledeću sezonu, a sa druge imamo činjenicu da je Rusija najpoželjnije fudbalsko tržište na Istoku. Kinesko krizira zbog posledica pandemije korona virusa, dok je rusko uređenije i bogatije nego pre. Treba videti i kako će UEFA bez novca od  svog velikog sponzora Gasproma. Uopšte gledano, Rusija je bitan faktor međunarodnog fudbala. Nijedna druga zemlja na svetu nije u kratkom periodu bila organizator dva velika takmičenja, 2018. godine sama bila domaćin Mundijala a prošlog leta prihvatila jedan deo Evropskog prvenstva. Da ne pominjem mogućnost žalbe oštećenih Sudu za sportsku arbitražu u Švajcarskoj…

Naš sagovornik bespogovorno se pridružio osudi ruske agresije na Ukrajinu, od strane FIFpro, jer se lično protivi svakoj vrsti nasilja, ali nije srećan zbog opšte politizacije sporta u trenutnim okolnostima.

– Svaki od devet članova Borda ima pravo na svoj stav i izjašnjavanje. Kao neko ko dolazi iz zemlje žrtve teških sankcija 90-ih godina, pokušavam kolegama da skrenem pažnju na sve zamke i svu štetnost preuranjenih poteza i domino efekta koji je zahvatio zapadnu Evropu. Najidealnije bi bilo držati se sportskog domena i problema, bez davanja političke konotacije. Nadam se da će pobediti razum i sve se vratiti u normalne tokove – zaključuje Poledica.

Kampovao sam ispred ambasada04

Planetarno STOP ruskim sportistima evociralo je Poledičine uspomene na višegodišnju getoizaciju državne zajednice Srbije i Crne Gore.

– Svi smo patili… Imao sam dogovoren transfer u inostranstvo, ali je to propalo zbog sankcija. Kada sam konačno dobio priliku da odem morao sam proći pravu viznu torturu. Mesec dana sam „kampovao“ ispred amabasada Mađarske, Slovačke i Poljske, da bih pribavio sve papire za tranzit i ulazak na konačno odredište. Posle toga, klupska administracija Leha morala je specijalno za mene da traži vizu za ulazak u zemlje odakle su nam bili evropski rivali ili uopšte nisam igrao utakmice na strani. Vrlo frustrirajuće iskustvo – priseća se nekadašnji defanzivac.