Šta fudbalski menadžeri mogu i smeju, a čime se sve bave u kupoprodaji igrača

A, tvrdnje italijanskog lista Republika i bivšeg potpredsednika FK Partizan, Vladimira Vuletića, da karijeru „zlatne koke“ Fiorentine, zvezde Serije A i fenomenalnog srpskog reprezentativca Dušana Vlahovića, iza kulisa vodi sin predsednika Srbije, Danilo Vučić, samo aktuelizuju staru problematiku. I ponovo dovode u žižu jednu od najitrigantnijih profesija u ovom unosnom sportu.

„Kada sam ja počinjao, 1997. godine, fudbalski menadžer je morao imati adekvatnu međunarodnu licencu i položiti ne mali depozit u švajcarskim francima, kao vrstu finansijske garancije u slučaju da se u radu ogreši o propise i moralne kodekse. U međuvremenu su se pravila više puta menjala. Prvo su FIFA i UEFA ukinuli licence, usled hiljade i hiljade sporova među agencijama i na relaciji agencije – klubovi, odnosno obaveza u vezi s tim, a posle su Savezi, poput našeg, odustali i od obaveznog polaganja odgovarajućeg ispita i sitne nadoknade u evrima. Dovoljno je potpisati izjavu o profesionalnom i moralnom pristupanju… pri nacionalnom Savezu zemlje gde vam je prebivalište i eto vas uključenog u fudbalsko tržište“, kaže za Danas Ranko Stojić, do pre nekoliko godina ugledni agent, liju su agenciju nasledili njegovi sinovi.

„Taj trend opšte liberalizacije doveo je do toga da u pojedinim zemljama budu širom otvorena vrata neukim ljudima loših namera, čija nedela bacaju ljagu na menažerski posao. Samo, pre ili kasnije, žito se uvek odvoji od kukolja. Prirodnim filtriranjem se izdvoje oni što znaju svoj posao, časno i legalno se bave njime. Oni i njihove kolege po svetu mogu da zarade od 3 do 10 odsto po transferu, a određivanje visine tih procenata dato je Savezima – objašnjava čovek čiji su se menadžerski „pipci“ protezali na 11 zemalja pre nego što je direktan angažman zamenio savetodavnom ulogom.

Još jedan bivši fudbaler, Zoran Stojadinović, ima vrlo dugu kilometražu u drugoj profesiji, s tom razlikom što se on i dalje potpisuje ispod fudbalskih transfera.

„U moje vreme, jedino ozbiljni ljudi su imali petlju i priliku da polože 400.000 ‘švajcaraca’. Zato smo pre nekoliko decenija u Srbiji imali samo četiri-pet fudbalskih agenata sa neophodnim ‘papirima’, a u jednoj Španiji, gde sam duže menadžerisao i živeo, svega 15-ak. Ukidanje međunarodnih licenci, to jest prenošenje ingerencija na Saveze, nisu svuda na isti način uvećali menadžersku bazu. U Španiji je taj porast neznatan, pri čemu su agencije penzionisanih menadžera po običaju preuzimali zaposleni u njima, dok su kod nas cifre drastično porasle. Do pre nekoliko godina si morao da nabubaš neku knjižicu i položiš ispit, uz uplatu 700, 800 evra osiguranja po preporuci FSS, a sada može svako da uđe u Savez i kaže ja sam menadžer tog i tog igrača, ukoliko ga ovaj predstavi kao osobu koja mu vodi karijeru. Ne mora da ima ikakve veze sa fudbalom, kao u Španiji, gde prednost dobijaju bivši igrači, u prvom redu reprezentativci, pa onda ostali. I u Engleskoj su te stvari rigoroznije, Italiji takođe. Poslujem tamo…

Naš sagovornik tvrdi da na Zapadu „nema crnih para“.

„I tamo se nekada poslovalo preko „poreskih rajeva“, na Malti, u Panami, Girbraltaru… Strogim kontrolama se stalo na put takvom mešetarenju. Na primer, Španci neće da mi isplate proviziju ako uz fakturu ne priložim odgovarajući papir poreske službe Srbije, jer sam njen poreski obveznik. U Engleskoj se te komisije, preko Saveza, namiruju tek kada se proveri klupska i menadžerska dokumentacija, utvrdi da li je sve legalno i gde se plaća porez na urađeni posao. Turska, Grčka, i ostale balkanske zemlje… su drugačija priča. Još dok FIFA nije ukinula „treće lice“…“, objašnjava Stojadinović.

On dodaje da su doskora pravo na procente od budućih transfera mogli imati agenti, otac ili majka igrača, prijatelji, neka kompanija…

„Kada bi im zafalilo novca, čak i naši najveći klubovi su igrače prodavali menadžerskim agencijama, a ove na tih 400, 500 hiljada ili koliko već evra masno zarađivali ili dosta gubili, jer nije lako za mladog anonimusa proceniti da li će bti zlatna koka ili propala investicija. Danas, svuda pa i ovde samo igrači su ti koji na konto manjeg ugovora mogu da se „ugrade“ u svoja buduća obeštećenja – navodi Stojadinović, pa komentariše priče o kriminalnoj pozadini srpskog fudbala.

„Mislim da je to više izvikana priča nego surova istina. Eto, ja kao ozbiljan menadžer sa višedecenijskim iskustvom i na desetine vođenih karijera, nisam nikada morao da ‘delim’ nekog igrača sa poznatim ili skrivenim kriminalcima. Još me nije pozvao neki mafijaš ili huligan, da mi saopšti da mi uzima igrača ili da moram s njim podeliti zaradu. Odlazili su mi fudbaleri iz agencije, odlaze i jednom Mendešu i Rajoli, ali niko na silu. Samo svojom voljom – zaključuje čovek čija je agentura bila zamrznuta u vreme direktorovanja u Crvenoj zvezdi, a koji kao i drugi fudbalski menadžeri u Srbiji ne može da naplati više od „zakucanih“ osam odsto po transferu u njegovoj režiji.