Šta je obeležilo sportsku 2018. godinu?

Novak Đoković je posle nešto slabijeg starta sezone i u jednom trenutku plasmana na 22. mestu ATP liste krenuo u pobednički niz, osvojivši Vimbldon i jedini Masters koji mu je nedostajao u prebogatoj kolekciji trofeja – Sinsinati, da bi godinu završio trijumfalno, na prvom mestu.

Crvena zveda se posle 26 godina vratila u sam evropski fudbalski krem, u čuvenu Ligu šampiona, a do tog odavno zacrtanog cilja je došla od prvog kola kvalifikacija, po čemu je postala jedinstvena, jer niko do sada nije prošao četiri kola kvalifikacija da bi došao do najkvalitetnijeg klupskog evropskog takmičenja.

Vaterpolisti su nas standardno učinili srećnim i ponosnim, mladi košarkaši su osvojili zlato na Evropskom prvenstvu, a basketaši se „okitili“ titulom šampiona sveta, baš kao i odbojkašice Srbije koje su na veličanstven način osvojile zlato u Japanu, krajem prošle godine.

Ipak, u 2018. smo doživeli i izvesna sportska razočaranja, a jedno od takvih je plasman fudbalske reprezentacije Srbije na Svetskom prvenstvu.

Mundijal – Krah „Orlova“ u Rusiji

Fudbalska reprezentacija Srbije plasirala se na Mundijal koji je bio održan u Rusiji, a sam plasman pratile su izvesne intrige s obzirom da na njemu zbog smene i nije bilo selektora Slavoljuba Muslina koji je „Orlovima“ omogućio učešće na najvećem fudbalskom takmičenju na svetu.

Ulogu selektora preuzeo je Muslinov dotadašnji zamenik Mladen Krstajić i pokazao da, uprkos izvanrednoj igračkoj karijeri, još nije dorastao tom zadatku.

Voljom žreba, Srbija se našla u grupi E, sa sve samim elitnim fudbalskim protivnicima, Švajcarskom, Kostarikom i Brazilom. Srbija je imala izvesne šanse, ali i ne dobru atmosferu u ekipi, budući da su se koplja „lomila“ oko učešća talentovanog Sergeja Milinković-Savića na Mundijalu. I dok ga je selektor Slavoljub Muslin izostavljao sa spiska reprezentativaca u kvalifikacijama jer mu se „nije uklapao u sistem igre“, što ga je gotovo izvesno i koštalo funkcije, dotle ga je Mladen Krstajić pozvao u tim i time pokazao da je možda i pogrešio.

Nije Sergej Milinković-Savić toliko loše odigrao na Mundijalu koliko se videlo da nema „utakmica u nogama“ u A timu i da prosto sa Dušanom Tadićem i Ademom Ljajićem nije uigran u fazi napada.

Uz to, sama igra „Orlova“ se svodila isključivo na Dušana Tadića, i dok je takva igra i prolazila u prvom meču protiv Kostarike u kom je Srbija trijumfovala minimalnim rezultatom zahvaljujući perfektnom slobodnom udarcu Aleksandra Kolarova, dotle se protiv Švajcarske i Brazila moralo pronaći i neko drugo rešenje, koga nažalost u igri „Orlova“ i nije bilo.

Protiv Švajcarske je selektor Srbije Mladen Krstajić pokazao zašto još uvek nije dorastao ovom zadatku, budući da nije uvideo da se uprkos početnom vođstvu preko Aleksandra Mitrovića, Srbija grčevito brani, što Švajcarci koriste da izjednače rezultat, i umesto da pojača odbranu i sredinu terena i sačuva bod koji u tom trenutku ima, sve karte ipak „baca u napad“ i gubi utakmicu u nadoknadi vremena.

Osim toga ni reakcija igrača prilikom kornera u poslednjem minutu nije bila odgovarajuća, umesto da većina fudbalera Srbije ostane na svojoj polovini terena, svi su otišli u protivnički šesnaesterac. Ubrzo potom usledila je kontra i Švajcarska je preko Đerdana Šaćirija došla do pobede koja joj je praktično obezbedila prolaz u osminu finala takmičenja.

Posle tog poraza, atmosfera u reprezentaciji Srbije se dodatno pogoršala, Mladen Krstajić pružio je u meču protiv Brazila šansu nekim igračima koji nisu imali prilike da do tada igraju na Svetskom prvenstvu, ali i nezavisno od te odluke Srbija je doživela poraz od „Selesaa“ 2:0.

Nakon povratka u domovinu, usledile su prepirke na relaciji selektor – pojedini igrači, a kako je i nakon Mundijala Mladen Krstajić ostao na čelu fudbalske reprezantacije Srbije, tako je bilo jasno da u nacionalniom dresu više nećemo gledati Matiju Nastasića, Luku Milivojevića, Duška Tošića i Branislava Ivanovića.

Novak Đoković – Od očaja do prvog mesta

Najbolji srpski teniser Novak Đoković nije započeo godinu na željenom nivou. Posle nekoliko meseci pauze zbog povrede lakta desne ruke, očekivalo se da će od početka godine zaličiti na onog „starog“ Novaka Đokovića, ali povratak na prvo mesto bio je „posut trnjem“.

Prvi takav neočekivani poraz doživeo je već na Australian Openu kada ga je u osmini finala savladao do tada malo poznati Južnokorejac Hjen Čung sa 3:0 u setovima. Nakon toga usledio je novi šok za simpatizere popularnog „Džokera“.

Srpski teniser odlučio je da ipak probleme sa povredom reši operacijom, a nakon iste vratio se na teren u martu mesecu.

Na prvom Mastersu u godini, i prvom turniru na kome je igrao od operacije, doživeo je poraz od tada 109. igrača na svetu – Japanca Tara Danijela (2:1 u setovima). Na taj način nije uspeo da se plasira u treće kolo Indijan Velsa, a to je značilo i stvarnu brigu svih ljubitelja „belog sporta“ da li će se Novak Đoković ikada vratiti na šampionski kolosek.

Jer, nije samo poraz bio alarm za Đokovićeve fanove.

Igra, kretnja na terenu, i ravnodušnost prema nekim lošim udarcima u toku meča, sve je to bio razlog da se mnogi zapitaju da li će Đoković ikada više podići pehar na nekom Gren slemu.

Na sve to došao je novi Masters u sezoni, Majami, a tamo poraz od Francuza Benoe Pera, već na samom početku takmičenja.

Protivnici ga se više nisu „plašili“, a saradnja se trenerima Andreom Agasijem i Radekom Štjepanekom, nije donosila nikakve rezultate.

I dok su se mnogi pitali na kom će mestu Đoković završiti godinu, a pošto je iz nedelje u nedelju padao na rang listi, niko više od samog Đokovića nije bio uvereniji u povratak na tron, a za takav uspeh mu je bio potreban onaj čovek koji ga je i pre doveo do mesta broj 1 u nekoliko navrata.

Marijan Vajda.

Trener koji je bio uz Novaka od tinejdžerskih dana, vratio se posle godinu dana u stručni štab srpskog igrača, a njegovo angažovanje na mestu glavnog trenera, isplatiće se Đokoviću višestruko kroz samo par nedelja.

Ubrzo je počela i sezona na šljaci, a Novak je u Monte Karlu doživeo poraz od Dominika Tima u trećem kolu.

Ipak, igre u Monte Karlu su obećavale, videlo se već tada da to nije onaj Novak iz Australije ili iz Indijen Velsa.

Usledile su teške nedelje u Španiji, u uvodnim kolima ATP turnira u Barseloni i Madridu doživeo je poraze od Martina Kližana i Kajla Edmunda.

Pa ipak, to nije bio znak za uzbunu, tim pre što su Slovak i Britanac odigrali mečeve karijere upravo tih dana, protiv Novaka.

Tako rana eliminacija sa dva važna turnira donela je Đokoviću najslabiji plasman u poslednjih 12 godina, u tom trenutku se nalazio na 22. mestu na svetu.

Saradnja sa Vajdom donosi rezultate, na Mastersu u Rimu stiže do polufinala gde gubi od Rafaela Nadala, a onda na Rolan Garosu sledi novi šok – poraz od Italijana Marka Čekinata u četvrtfinalu Otvorenog prvenstva Francuske.

Posle tog poraza u Đokovića se uvukla izvesna doza sumnje u sopstvene mogućnosti, pa je tako ozbiljno razmišljao da preskoči sezonu na travi.

Ipak, na njegovu sreću zaigrao je u Londonu i u Kvinsu, turniru na kome nije dugo igrao i turniru koji igračima predstavlja sjajnu pripremu za Vimbldon, doživeo je poraz tek u finalu, od Hrvata Marina Čilića, sa 2:1 u setovima.

Poraz nije obeshrabrio Novaka, nije ni imao razloga kada je imao perfektnu nedelju iza sebe.

Igra, kretnja na terenu, pobede, sve je bilo tu i konačno je srpski igrač zaličio na onog „starog“ Novaka, koga su navijači iščekivali da vide nedeljama i mesecima.

Trenutak istine dogodio se na Vimbldonu, Novak Đoković je podigao najvažniji pehar u svetu tenisa, ponovo.

Posle blistave dve nedelje na Vimbldonu i teško izvojevane pobede u polufinalu protiv Rafaela Nadala, Đoković se vratio na stare staze slave rutinskom pobedom u finalu nad Kevinom Andersonom od 3:0 u setovima.

To je Đokoviću bila 13. Gren slem titula u karijeri, a 14. će doći kroz samo par meseci, u Njujorku, u finalu US Opena i to protiv starog znanca i velikog rivala Huana Martina Del Potra (3:0 u setovima).

Ipak, pre US Opena Đoković je zlatnim slovima ispisao stranice teniske istorije, pošto je krajem avgusta osvojio jedini Masters koji nije imao u svojoj prebogatoj kolekciji – Sinsinati.

Popularni „Zlatni Masters“ osvojio je pobedivši u finalu velikog Rodžera Federera sa 2:0 u setovima. Na taj način objedinio je sve titule iz čuvene Masters 1000 serije, po čemu je postao jedini teniser u „Open eri“.

Više nije bilo dileme, Novak je bio onaj „stari“, šampion svetskog kova koji je harao teniskim terenima kao nekada.

„Zlatne“ odbojkašice, svetske šampionke

Odbojkašice Srbije priredile su jedan od najvećih sportskih uspeha koji su „zapljusnuli“ Srbiji protekle godine: na Svetskom prvenstvu koje je održano u Japanu osvojile su zlato, pobedivši selekciju Italije u velikom finalu sa 3:2 u setovima.

Pobeda je utoliko bila veća ako se zna da su Srpkinje od samog početka bile uvek u setu zaostatka, pa je Italija konstantno vodila, ali je u samom finišu susreta maestralno odigrala Maja Ognjenović, kao i Tijana Bošković koja je na kraju bila možda i najzaslužnija za osvojenu prvu titulu svetskih šampionki u istoriji naše zemlje. Upravo je Tijana Bošković bila proglašena za najbolju igračicu šampionata.

Vaterpolisti Srbije – Zlato im je drugo ime

Vaterpolisti Srbije su i u prošloj godini obradovali naciju! Oni su u finalu Evropskog prvenstva održanog u Barseloni pobedili domaćina turnira, reprezentaciju Španije posle boljeg izvođenja peteraca.

Nakon regularnog dela utakmice bilo je 7:7, a posle penala 12:10 za Srbiju pa su se tako izabranici selektora Dejana Savića „okitili“ novim zlatom i još jednom potvrdili da su najbolji sportski kolektiv u našoj zemlji u ovom veku.

To je bilo ukupno sedmo zlato za Srbiju na evropskim prvenstvima, a četvrto uzastopno, a do njega su došli sigurnom i kvalitetnom igrom u napadu, te brilijantnom odbranom, tokom čitavog turnira. U polufinalu su „Delfini“ savladali reprezentaciju Hrvatske 9:7.

U18 – Za košarku Srbija ne treba da brine

Proteklu godinu u košarci obeležili su igrači do 18 godina koji su na Evropkom prvenstvu u Letoniji savladali u finalu domaćina turnira sa 99:90.

Ekipa predvođena selektorom Aleksandrom Bućanom odigrala je perfektan turnir i pokazala da je Srbija zaista zemlja košarke, kao i to da će u bližoj budućnosti biti igrača koji će moći da u seniorskom „pogonu“ zamene takve legende kao što su Miloš Teodosić, Boban Marjanović i ostali. Zlatom su se okitili: Pavle Kuzmanović, Uroš Trifunović, Filip Petrušev, Altin Islamović, Bogdan Nedeljković, Marko Pecarski, Bogdan Rutešić, Zoran Paunović, Arijan Lakić, Luka Cerovina, Toma Vasiljević i Dalibor Ilić.

U najvažnijoj utakmici na šampionatu, „Orlići“ su briljirali, na poluvremenu su vodili 13 poena razlike, u jednom trenutku su imali i „plus 17“, a na kraju su umalo i „upisali“ stotku, što jasno govori o ofanzivnom potencijalu koji ovi mladići imaju. Marko Pecarski i Filip Petrušev su bili dvocifreni već na poluvremenu, a iako su se Letonci primakli na samo „minus šest“ (92:86) na minut i po pre kraja utakmice, „Orlići“ su rutinski odbili nalet protivnika i sasvim zasluženo se popeli „na krov Evrope“ u svom godištu.

Odbojkaši – Nedostajalo malo sreće za novu medalju Grbićeve čete

Odbojkašima Srbije malo je falilo da osvoje medalju na Svetskom prvenstvu koje je održano u Bugarskoj i Italiji. Iako su iza sebe imali sjajan turnir, na kraju su završili kao četvrti. U borbi za bronzu „Orlovi“ su izgubili od selekcije SAD sa 3:1 u setovima.

Izabranici selektora Nikole Grbića igrali su sjajno na kontinentalnom šampionatu, plasirali su se u završnu i najvažniju fazu takmičenja, popularni „fajnal-siks“, odakle su pobedom protiv Italije obezbedili učešće u polufinalu, ali je tamo od „Orlova“ bila bolja selekcija Poljske, koja je kasnije u finalu pobedila Brazil sa 3:0 u setovima i tako odbranila titulu osvojenu pre četiri godine, kada je upravo bila organizator Svetskog šampionata. U meču za bronzu, „Orlovi“ su izgubili od reprezentacije SAD.

Srpski basketaši – Uvek zlatni

Godinu za nama su na sebi svojstven način obeležili i srpski basketaši koji su na Svetskom prvenstvu u basketu „3×3“ održanom u Manili osvojili zlatnu medalju savladavši u finalu Holandiju sa 21:16.

Osim najboljeg srpskog basketaša Dušana Domović-Buluta, zlatnu ekipu činili su još i Dejan Majstorović, Stefan Stojačić i Marko Savić.

Srpski basketaši su se „okitili“ i titulom prvaka Evrope, pošto su u finalu u Bukureštu savladali selekciju Letonije 19:18.

Ivana Španović – Navikla nas je na medalje

Ivana Španović je i u 2018. zasijala i to onim najznačajnijim odličjem na najvažnijem takmičenju u godini – Svetskom dvoranskom prventsvu u atletici koje je bilo održano u Birmingemu. Ona je do zlata došla skokom od 6,96 metra, ostvarenim u četvrtoj seriji.

Istina, Ivana Španović se prošle godine nije „okitila“ medaljom na Evropskom prvenstvu, ali i to samo zbog jednog jednostvanog razloga, zbog povrede. Nakon kvalifikacija lekarski tim reprezentacije Srbije je doneo odluku da se Ivana Španović pre samog finala povuče sa takmičenja zbog povrede Ahilove tetive desne noge, zadobijene u skoku u dalj u kvalifikacijama. Ivana Španović je u protekloj godini bila najbolja i na Mediteranskim igrama.

Strelci – Medalje su svakodnevna stvar za njih

Srpski strelci su izuzetno uspešni na gotovo svim takmičenjima na kojima učestvuju, a takva situacija je bila i protekle godine kada je Zorana Arunović donela srebro Srbiji sa Svetskog prvenstva u streljaštvu održanom u Južnoj Koreji, te i na taj način postala prvi srpski sportista koji je obezbedio normu za učešće na Olimpijskim igrama koje su na programu u Tokiju naredne godine.

Zorana Arunović je u disciplini vazdušni pištolj imala rezultat 239,8 krugova, a zlato joj je izmaklo za 1,3 kruga i otšlo Grkinji Ani Konaki. Na šampionatu u Čangvonu, Damir Mikec je rezultatom 562,3 kruga u disciplini malokalibarski pištolj na 50 metara osvojio srebro. Njemu je zlato izmaklo za 1,9 kruga i otišlo u ruke Indijca Oma Prakaša Mitarvala. Zorana Arunović i Damir Mikec osvojili su i srebrnu medalju na Svetskom kupu u Minhenu, sa „otpucanih“ 408,8 krugova u takmičenju mikseva vazdušnim pištoljem.

Tekvondo – Srbija je sila u ovom sportu

Ne tako davno Srbija se tek upoznavala sa pravilima u sportu u kojem je danas već sila – tekvondou. Ne prođe godina a da nas tekvondoisti ne obraduju nekom medaljom na najvećih svetskih i evropskih takmičenja, a prošle godine smo sa ponosom pratili Evropsko prvenstvo u ovom sportu s obzirom da je bronzu na istom osvojila Tijana Bogdanović u konkurenciji do 53 kilograma.

Džudo – Srbija je u ovom sportu uspešna godinama

Džudo je jedan od omiljenijih individualnih sportova u Srbiji, a najviše su tome doprineli dvojica izuzetno kvalitetnih „teškaša“ koje naša zemlja ima i koji se konstantno smenjuju na najvišim pobedničkim postoljima.

Prošle godine je Nemanji Majdovu pripalo srebro na Evropskom prvenstvu u Tel Avivu u konkurenciji do 90 kilograma, a u finalu je izgubio od Rusa Mihaila Igolnikova iz Rusije. Na istom takmičenju Aleksandar Kukolj je ispao u drugom kolu od Jahora Verapajeua iz Belorusije. Na Svetskom prvenstvu održanom u Bakuu, srpski džudisti nisu bili blizu borbe za medalje pošto su obojica eliminisani na samom startu takmičenja.

Nemanja Majdov je izgubio od Francuza Aurelinija Dijesa, dok je Aleksandar Kukolj poražen od Nasifa Elijasa. Pored Majdova i Kukolja, Srbija počinje da ima sve zapaženije rezultate i u ženskoj konkurenciji, a na EP u Tel Avivu Milica Nikolić je došla do bronze u kategoriji do 48 kilograma. Uz to, Nemanja Majdov je u 2018. osvojio i srebrnu medalju na Mediteranskim igrama u Taragoni.

Rvanje – Sport koji volimo podjednako kao i džudo

Da smo i u rvanju sila svedoče brojne medalje koje srpski rvači osvajaju proteklih godina. Konkretno 2018., Srbiju je oduševio rvač Stevan Micić koji je osvojio bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu održanom u Rusiji, slobodnim stilom.

To je prva medalja u istoriji rvačkog sporta u ovoj disciplini. Protekle godine srebro je osvojio i Viktor Nemeš i to grčko-rimskim stilom do 77 kilograma. On je u finalu izgubio od Romana Vlasova iz Rusije. U kategoriji do 97 kilograma grčko-riskim stilom srebro je Srbiji sa istog takmičenja doneo Mihail Kadžaja, pošto je u finalu poražen od Jermena Artura Aleksanjana 7:0.

Crvena zvezda – Liga šampiona više nije san

Fudbaleri Crvene zvezde posle dve i po decenije vratili su se u sam „krem“ evropskog fudbala, u Ligu šampiona. Do nje su došli posle četiri kola kvalifikacija, pri čemu su jedini tim na „Starom kontinentu“ kojima je takav podvig pošao za rukom, a do najvećeg uspeha u godini došli su remijem protiv Salcburga u gostima 2:2, posle beogradskih 0:0, pa su zbog više postignutih golova u gostima prošli u najkvalitetnije klupsko evropsko takmičenje.

Zvezda je te večeri u Austriji odigrala izuzetno slabo prvo poluvreme, a već na početku drugog gubila je 2:0. Ipak, spektakularan preokret režiraju Miloš Degenek i El Fardu Ben koji u 120 sekundi postižu dva gola i donose rezultat koji „crveno-bele“ vodi u fudbalski raj.

U poslednjih pola sata Zvezda je igrala organizovano i kvalitetno u fazi odbrane pa je austrijski tim stvorio samo jednu priliku u toj fazi utakmice, ali je na golu stajao fenomenalni Milan Borjan, te je na kraju ostalo nerešeno – 2:2. Na samom žrebu za grupnu fazu takmičenja Zvezda nije imala previše sreće pošto je upala u „grupu smrti“ zajedno sa Napolijem, Liverpulom i PSŽ.

U borbi sa renomirani protivnicima mnogi su Zvezdi prognozirali da će grupu završiti bez osvojenog boda, ali sa takvim mišljenjem se i nisu složili fudbaleri srpskog šampiona koji su uzeli „skalp“ velikom Liverpulu na svom terenu, zahvaljujući dvostrukom strelcu Milanu Pavkovu, dok su sa Napolijem remizirali 0:0. Doduše, na strani je Zvezda doživela tri ubedljiva poraza, ali ta činjenica ni na koji način ne umanjuje uspeh srpskog kluba u Ligi šampiona.