Šta je potrebno Crvenoj zvezdi za plasman u TOP 8 Evrolige?

Pokušali su u Crvenoj zvezdi „prečicama“ i dovođenjem skupih pojačanja, kada je sezona već bila počela, da zamaskiraju velike greške prilikom formiranja ekipe tokom prethodnog leta.

Promenom trenera i potpunim oporavkom Nemanje Nedovića, brzo se zaboravilo na poteze tipa bezrazložnog i neobjašnjivog dovođenja Miroslava Raduljice, kad mu vreme nije; Džona Holanda u 34. godini života, Džejlena Adamsa kao startnog plejmejkera, bez dana evroligaškog staža u 26. godini, hronično povređenog (nažalost) Hasana Martina….

Nisu u Zvezdi želeli da priznaju da su kampanjski i nedovoljno analitički uradili primarni domaći zadatak; čak su i kasnije dovođenje Luke Vildoze svojatali kao klupski podvig, iako je Argentinac došao po „privatnoj liniji“, tačnije na osnovu konekcije bivšeg trenera Vlade Jovanovića i njegove menadžerske agencije.

Sjajnim se Argentinac ispostavio, što nije bilo iznenađenje, za hornične probleme u samoj organizaciji igre Crvene zvezde, ali i egzekuciji.

Sa nekih 12 timskih asistencija u proseku, dolaskom Vildoze, broj asistiranih poena podigao se na 16 kompletiranih dodavanja.

Na osamnaest  evroligaških mečeva, Vildoza je postao najbolji trojkaš ekipe, šutirajući za tri odličnih 41 odsto. Do sada je pogodio 42 hica sa distance, ubedljivo najviše, s obzirom na to da je drugi na klupskoj listi Nemanja Nedović sa 27 trojki ali na mizernih 23,5 odsto.

Argentinski reprezentativac je ubrzao igru, učino da tranzicija bude produktivna i smislena, doveo do toga, zajedno sa Nedovićem, da plasman u TOP 8 u jednom trenutku postane realna opcija.

Istine radi, od osmog kola i duela sa Asvelom u nekadašnjem Pioniru, na kojoj je Duško Ivanović debitovao kao šef struke, u narednih dvanaest utakmica, Zvezda je čak osam odigrala kod kuće.

Bilo je i obećavajućih pobeda na gostovanjima Partizanu, Olimpijakosu, Albi, Valensiji, međutim, sa protokom vremena, kada je trebalo da se stekne jasan uvid u to koliko je ekipa sazrela i na koji način su stečeni mehanizmi u igri, na videlo su izašle manjkavosti koje su bile primetne i dok je ekipu vodio Vlada Jovanović.

Poslednja četiri vezana poraza ogolila su sve defanzivne propuste, loša taktička i kadrovska rešenja, kao i probleme u napadu, koji se kao neman pojavljuju kado god Vildoza i Nedović zataje u izolacijama.

Statistički, Zvezda ima drugi najlošiji napad u Evroiligi sa svega 75 datih poena u proseku. Doduše, među pet je najboljih odbrana (77,6 poena) međutim, za mečeve na gostujućim terenima produktivnost koja je još lošija i pada na ispod 70 poena nikako ne može jedan tim dovesti do zacrtanog cilja.

Ako bismo akcenat stavili na poslednje četiri utakmice, od kojih su tri odigrane izvan hale „Aleksandar Nikolić“, lako bismo uočili da je, osim na meču sa Partizanom, na ostalima Zvezda ubacivala 72 i manje poena, što je katastrofalno loše.

Armaniju je Zvezda ubacila svega četiri trojke na 19 odsto „uspešnosti“; Virtusu šest na 27 odsto, Žalgirisu sedam na 27 odsto realizacije…

Ni na jednom od pomenutih gostovanja, puleni Duška Ivanovića nisu za tri šutirali ni prosečnih 30 odsto i to u fazi sezone kada bi trebalo da već igrači imaju stečenu rutinu i jasne napadačke automatizme.

Da stvar bude gora, od meča sa Žalgirisom, Zvezda je bila, maltene, kompletna, s obzirom na to da je jedino nedostajao povređeni Hasan Martin, dok je Fakundo Kampaco pod zabranom registorvanja do 1. marta.

Raritetno je i to da je na pomenutim mečevima, Zvezda na nekih 68 poena u proseku imala 15 timskih asistencija, što implicira, da su, osim na večitom derbiju, zatajili najbolji igrači Vildoza i Nedović, odnosno da su protivničke odbrane pronašle načina kako da umanje njihov individualni efekat.

Nema sumnje da je kod pomenute dvojice došlo i do zamora materijala, ali je jasno i da protivničke odbrane agresivnim izlascima, neretko udvajanjima, pa i rizikovanjem pasa, umanjuju njihovu produktivnost, teraju ih na veću potrošnju i sve češće na šuteve iz neizgrađenih pozicija.

I sam Duško Ivanović se previše oslonio na navedeni tandem. Dok su njihovi potezi oduševljavali masu, nije porađeno na „alternativnim rešenjima“.

Jedino je Filip Petrušev iskakao napadački, ali je defanzivno bio toliko loš da je i sam šef struke bio primoran da to i javno konstatuje.

Na poslednja tri gostovanja ekipi je falio napadački raspoložen Luka Mitrović. Na „italijanskoj turneji“ je potpuno nestao; gotovo da je ostao bez egzekucije. Milanu je ubacio sedam poena, Virtusu svega dva, ostavši bez asistencije na obe utakmice.

Mitrović je centar sjajnog pregleda igre, odličnog rolinga, pre svega na šort-rolu, izvanrednog pivota i jedan je od najvažnijih za željeni raspored igrača u napadu.

Gotovo da je u Evroligi ostvarivao dve asistencije po utakmici; ubedljivo je najbolji dodavač u centarskoj liniji i bez njegovih pasova, napad crveno-belih najčešće izgleda poprilično haotično.

Na skoru 10-13, Zvezda se posle 23. kola nalazi u vrlo nezavidnoj situaciji. U poslednjih 11 rundi crveno-beli će imati relativno povoljan raspored.

Odigraće sedam mečeva u nekadašnjem Pioniru i četiri u gostima.

Naredna dva sa Makabijem i Albom biće možda i od presudnog značaja; nakon njih isteći će zabrana Fakunda Kampaca, tako da će u preostalih devet ekipu predvoditi sjajni argentinski reprezentativac.

Zvezda će, između ostalog, ugostiti Efes i Olimpijakos, dok bi u gostima mogla da cilja pobede protiv Panatinaikosa i Asvela.

Ako bi za plasman u TOP 8 bilo neophodno minimum 16 pobeda, mada u trenutnoj konstelaciji deluje da će donji prag biti na nekih 17, 18, Zvezda u preostalih 11 kola ne bi smela da izgubi više od četiri utakmice, što je izuzetno težak zadatak, ne i nemoguć.

Iz trenutne perspektive, ulazak u TOP 8 deluje kao kupanje na Jadranu u januaru mesecu – teško ostvarivo i po zdarvlje „rizično“.