Šta smo sve videli na Mundijalu u Kataru osim fudbala

Strah od nepoštovanja ljudskih prava u ustavnoj monarhiji sa emirom na čelu ispostavio se kao neutemeljen, barem u vreme trajanja Mundijala. FIFA je decidno odbila sve pritiske zapadnih zemalja da se u zadnji čas promeni domaćin Svetskog prvenstva, a na kraju se ispostavilo da izgleda ni lideri nekih od najrazvijenijih evropskih zemalja nisu ostali imuni na dolazak u Katar.

Dan posle finala predsednik Francuske Emanuel Makron morao je da se pravda u javnosti kako je navodno samo išao da podrži nacionalni tim, a da je deljenje medalja na terenu posle meča bio samo učtiv gest prema upornim domaćinima.

„Isto smo kao vi, samo konzervativniji“

Kataru je dolazak Makrona svakako bio savršena tačka na bez dileme uspešno organizovan Mundijal, kao ključni dokaz da se mala arapska država ne razlikuje od razvijenih evropskih demokratija. Makron je (ne)svesno postao ključ poruke koju su domaćini sve vreme želeli da pošalju, a koja bi u prenesenom značenju glasila otprilike – isti smo kao vi zapadnjaci, samo smo malo konzervativniji.

A to „malo konzervativniji“ odnosi se na otvorenu zabranu bilo kakvog javnog izražavanja LGBT+ sklonosti, mada je doduše uoči Mundijala i emir lično pozvao gej osobe da dođu u Katar i garantovao im da neće biti kažnjavani zbog svog seksualnog opredeljenja, uz ogradu da se „pristojno ponašanje očekuje od svih“.

FIFA nije želela da iritira domaćine

FIFA je po ovom pitanju odigrala ključnu ulogu u nameri da ne iritira domaćine, pa je tako zabranila kapitenima da nose traku duginih boja, pod pretnjom žutim kartonom pre početka utakmice.

Na ovom primeru se možda najbolje i videla granica spremnosti zapadnih fudbalskih reprezentacija koje su tvrdile da su spremne da u Kataru brane prava LGBT+ osoba, a branile su ih do prvog meča Ekvador – Katar, kada je kapiten latinoameričke reprezentacije skinuo traku duginih boja još u tunelu pre izlaska na teren. Evropske reprezentacije nisu potom ni došle do trenutka da neko makar u svlačionici navuče traku duginih boja, pa da je makar naknadno skine na terenu.

Ivana Knol kao promoterka otvorenosti Katara

Za razliku od promocije LGBT+ prava, golotinja je na tribinama bila više nego dobrodošla i katarske vlasti ne samo da su tolerisale oblačenje hrvatske starlete Ivane Knol, nego su čak i potencirali njene slike u javnosti u cilju pokazivanja navodne otvorenosti i tolerancije te zemlje. Hrvatica je pojavom zasenila čak i svoju koleginicu, paragvajsku glumicu Larisu Rikelme, koja je 2010. u Južnoj Africi bila pionirka navijačkog starletizma.

Makronovo deljenje medalja i ogrtanje Mesija u plašt nakon finala u potpunosti je u drugi plan bacilo i tvrdnje zapadnih medija, prvenstveno Gardijana, da je na gradnji velelpnih stadiona poginulo više od 3.000 radnika, uglavnom migranata koji u arapskoj državi maltene nemaju nikakva radna prava. Fudbal je još jednom pobedio i zasenio sumornu realnost. Sa sličnim problemima susretali su se kao organizatori SP i Rusija i Brazil, ali njima već niko nije spočitavao lekcije o pravima radnika. Glavni argument bio je da ih nije toliko poginulo na gradnji njihovih stadiona. Neko maliciozan bi na to odgovorio da nisu ni toliko stadiona izgradili kao Katar.

Nisu svi zapadnjaci ostali imuni na arapske pare

Zbog „zapadne licemerne histerije“, kako je predsednik FIFA Đani Infatino nazvao navodnu kampanju protiv Katara, domaćini su se u poslednji čas susreli sa otkazivanjima najvećih muzičkih zvezda koje su trebale da pevaju na ceremoniji otvaranja, Šakire i Dua Lipe. Zbog toga je ceremonija skraćena na manje od 30 minuta, odnosno na taman onoliko koliko je bilo prikladno da je „vuče“ holivudski veteran Morgan Frimen koji nije imao nameru da se odrekne „masnog“ honorara, koji je po nezvaničnim navodima američkih medija išao do dva miliona dolara.

Na arapske novce nije imun ostao ni Robi Vilijams koji je uprkos pritisku britanske javnosti odbio da otkaže konert koji je još od ranije zakazao u Dohi za 12. decembar. Time je na kraju simbolično zaokružen legitimitet najveće svetske fudbalske smotre koja je po fudbalu bila vrhunska.

Prvi Mundijal koji je po organizaciji bio nalik Olimpijskim igrama, održan u prečniku manjem od 100 kilometara (svi stadioni bili u Dohi ili neposrednoj okolini), doneo je radost Argentincima, Hrvatima, Maroku… Nažalost, po navici nije doneo radost i srpskim navijačima. Mala uteha može da nam bude što su francuski fudbaleri tugovali posle drugog mesta i čak nisu želeli ni doček u Parizu.