Stefan Mitrović: Ekipa za Kubu i Svetu Goru 1Foto: STARPSORT

Stefan Mitrović nije preko noći prelomio da mu Olimpijske igre u Tokiju budu „labudov ples“ u vaterpolo reprezentaciji Srbije niti je posle obaveštavanja selektora Dejana Savića o svojoj odluci ostavio prostora za dodatno vaganje, pa opet mu je čudna i sama pomisao da je završio sa pripremama, karantinima, takmičenjima… u kapici sa trobojkom.

Kaže za Danas i da se nije još ni sasvim uživeo u ulogu dvostrukog uzastopnog olimpijskog šampiona, iako ga pozivi medija i svakodnevni susreti sa oduševljenim zemljacima iznova podsećaju na nedavni podvig prerano otpisane trofejne generacije „delfina“ na nikada jačem turniru.

– Već neko vreme se spremam za zajednička letovanja sa porodicom, ono za čim žudi svaki vrhunski sportista odan nacionalnom timu, ali, verujem da će mi biti neobično kada budem pakovao kofere za putovanja sa mojim Mitrovićima umesto sportske opreme za pripreme reprezentacije. Ipak sam ja tako živeo poslednjih 20-ak godina, računajući i staž u mlađim selekcijama. Kao malog su me bili željni roditelji, a posle supruga i deca. A, tek ja svih njih… Baš iz tog razloga mi je bilo komplikovano da se vratim u normalu posle velikog emotivnog pražnjenja na Igrama u Rio de Žaneiru, kada smo posle tolikih evropskih i svetskih konačno osvojili i olimpijsko zlato. Trebalo je ponovo naći motiva, ne samo za nastavak karijere u reprezentaciji, već uopšte za bavljenje vaterpolom.  Ko to nije doživeo ne zna o čemu pričam. Još kada su došli korona virus i taj opšti strah i neizvesnost uz tu nesrećnu pandemiju… Međutim, ne bismo moji prijatelji iz bazena i ja bili tu gde jesmo da ne volimo i ne umemo da krećemo iz početka… Odbrana zlata u Tokiju bila nam je ideja vodilja i pokretačka snaga od 2016. godine. I uspeli smo u nameri da odemo u velikom stilu! Lično, svoju misiju nastavljam u mom Partizanu. Kao igrač i član uprave, u oba slučaja sa željom da vratim taj neki pojedinačni dug klubu koji me je stvorio. Već prošle sezone je bilo bolje nego u trenutku kada je nas nekoliko bivših prvotimaca došlo opet na Banjicu, ali treba još vremena i truda da se sanira sva šteta od zatečene katastrofalne situacije – počinje priču za naš list jedan od šestorice „veličanstvenih“ iz Tokija, pošto se Branislav MItrović predomislio i ostao među stativama.

Za čim vam je već sada najžalije? Šta će vam, kada prođe neko vreme, najviše nedostajati od tog života u nacionalnom timu?

– Definitivno, naše druženje. Znam da zvuči kao fraza, ali mi smo zaista bili jedna velika porodica. Odrasli smo jedni uz druge, kao ekipa prošli sve lepe i ružne trenutke na tom dugom „putovanju“. Toliko smo se povezali da imamo puno kolektivnih planova za život posle reprezentacije. Ako se slože sve kockice, već sledećeg leta nameravamo zajedno na Kubu. Ja, kao ljubitelj cigara i pretkapitalističkog života, u kom se ne vrti sve oko njegovog veličanstva novca a ljudi više druže na društvenim mrežama nego uživo, najviše se radujem poseti zemlji, za koju pričaju da već nije ono što je nekada bila. Imam sreću da me moji prijatelji iz bazena prate i žele isto. U istom, šestočlanom sastavu, pošto je Bane ipak prelomio da ostane uz Dekija Savića i mlađi deo ekipe, čeka nas i put na Svetu Goru. To nam je takođe davnašnja želja.

Kako biste objasnili faktor X ove selekcije? Zbog čega ste baš vas sedmorica, Ćuk, Gocić i Nikić osvojili sve što se moglo i to više puta?

– Dobro je da ste pomenuli Ćuka, on je punopravni član ove generacije, iako nije bio sa nama u Tokiju… Dočekao nas je iz Japana, presrećan kao da je i sam stajao na vrhu postolja. Eto, možda, baš u tom „detalju“ leži ključ našeg uspeha. To što smo svi do jednog bili u službi ekipe. Iako smo dolazili iz klubova gde se dosta toga stvari vrtelo oko nas, kao glavnih igrača, u reprezentaciji se nismo gurali u prvi plan. Nisu nas u u nju doveli i zadržali samo vaterpolo kvaliteti nego i ta spremnost da se odreknemo sujete i žrtvujemo za opšte dobro. Ko nas je sastavljao vodio je o svemu računa.

Na koju „foru“ vam je uspevalo da u kontinuitetu i tako dugo „davite“ konkurenciju, kada je među njom bilo dosta starih vaterpolo sila, sa jačim ligama i sistemskim tretmanom vašeg sporta od strane države?

– Rekao sam već da nije uvek lako i jednostavno stalno ići iz jedne u drugu akciju, iz starog u novi ciklus… Ali, moć moje generacije je bio i taj pošten odnos prema sportu. Bivalo je jače i slabije odrađenih treninga, pobeda i poraza, čak i par takmičenja bez medalje… ali svaki put smo hteli da damo sve od sebe. I davali smo koliko je to bilo moguće u datom trenutku. Ni mi u vodi ni oni što su nas vodili nismo se nikada štedeli. Ni kada je to bilo izvodljivo, a pogotovo ne u Tokiju gde je od 12 timova čak devet imalo šanse za medalju. Imali smo sportove, poput košarke, gde se unapred znalo ko će završiti kao šampion, a kod nas…

Da li bismo sada pričali na sve ove lepe teme da pored bazena nije stajao Dejan Savić? U čemu je magija njegovog selektorskog rada?

– Deki definitivno ima drugačiji trenerski pristup od ostalih. S jedne strane vuče neke stvari iz stare jugoslovenske škole vaterpola, a s druge strane joj je sušta suprotnost. Neki od nas smo igrali sa njim i još od tada znamo koliko se daje za kolektiv, da bi nas kao selektor uverio u tu njegovu izuzetnu pedagošku crtu. Neprevaziđen je u kanalisanju pojedinačnih znanja i veština i žongliranju sa različitim karakterima. Malo je tako otvorenih i direktnih stručnjaka u komunikaciji, u isto vreme bliskih i autoritativnih. Uspeo je da napravi posebnu emociju i harmoniju u reprezentaciji, učinivši da svi prijamo jedni drugima. Kod njega se svako upinjao da bude svoja najbolja verzija. Za opštu dobrobit.

Šta vam je govorio kada je najljući na vas, a šta kada ste ga činili najsrećnijim i najponosnijim?

– Debeli je majstor (samo)kontrole. Znali amo kada je ljut, ali kako nije od onih što dolivaju ulje na vatru, uvek je prvo smirivao sebe pa nas. Biranim rečima i postupcima. A, kada bi mu bilo potaman to smo primećivali po drugačijem osmehu. Nije bilo potrebno reč da izgovori, jer se ekspertu za balans sve vidi na licu.

Kapetan Filip Filipović rekao je da mu nije bilo lako sa vama, da je trebalo istrpeti vas… Na šta je tačno mislio?

– Uvek je teže treneru nego igračima, jer misli za još 13 ili 15 glava. Svakojakih. Samo, imao je sreću što je vodio momke nezainteresovane za eksponiranje van sporta. Svi smo ljudi, od krvi i mesa, ali nismo mu pravili bogzna kakve probleme. Najzad, nisu ni on i njegova „ekipa“ cvećke (smeh).

A, od spoljnih faktora… šta bite stavili na listu najjačih „talasa“, koji su pretili da vas odvuku od šampionske obale?

– Nekima, sa boljim suđenjem, verovatno je trebalo manje energije za pobede, medalje, titule… ali mi smo to prihvatili kao neminovnost. Normalno nam je bilo da pružimo više od 100 odsto da bismo stigli do malih ili velikih ciljeva i hvala im na tome, tako smo očvrsli. Veća muka nam je bio pritisak od nas samih. Hvala bogu, pa smo ga uglavnom izdržavali.

Je li bilo trenutaka kada ste, „skupljajući“ poraze od Španije, pomislili da tome nema kraja? Da, prosto, više nemate rešenje za tu reprezentaciju?

– Apsolutno, ne. Ne da nam nije tako nešto padalo na pamet nego smo znali da će nam se „otvoriti“ kada bude najvažnije.  Tako se i desilo, pošto je bolje što smo izgubili četvrtfinale prvenstva Evrope prošle zime nego drugu utakmicu ovog leta u Tokiju. Nismo očajavali ni posle poraza u grupi, svesni da je potrebno „samo“ doterati odbranu da bismo ih prošli u polufinalu.

Grčki vaterpolista Vlahopulos izjavio je da vam se video strah od neuspeha u meču sa njima. Kako to da smo mi pored TV ekrana stekli potpuno drugaliji utisak?

– Kada na jesen počne sezonu u Novom Beogradu imaće prilike da obrazloži tu svoju izjavu našim medijima, ako je se neko bude još sećao tada… Ja ću reći samo da ima pravo tako da misli ako će mu biti lakše da proguta poraz u finalu.

Mislite li da ćete imati čemu da se radujete skupa sa nama običnim navijačima na Igrama 2024. i pre toga? Imamo li pravo da grdimo novu ekipu, ako se bude dešavalo da se ne penje na pobednička postolja?

– Treba biti strpljiv sa novom ekipom, ipak se desio velik odliv  iskusnih i standardnih reprezentativaca. Više od svega će joj biti potrebno razumevanje i podrška. Kao i mojoj generaciji kada je stupala na scenu. Nismo ni mi odmah bili moćni… I baš zato ćemo svim srcem biti uz momke koji su ostali iza nas. I našeg Dekija. Samo fizički smo napustili nacionalni tim.

Spontano „A, sad adio“

A, sad adio je bilo spontano ili isplanirano pevanje? Jeste li znali kakve ćete reakcije izazvati kod vašeg Debelog?

– Radim onako kako se osećam u datom trenutku, a na toj našoj zadnjoj zajedničkoj konferenciji za medije došlo mi je da pesmom pokažem koliko nam je teško što se rastajemo i što se razilaze putevi nas šestorice i Dekija. Nisam imao ništa posebno na umu, ali znao sam da će ga čuveni refren naterati na suze. Prosto, znam koliko nas voli.

Fokus skretao misli

Ovo su bile prve i nadamo se zadnje Olimpijske igre bez publike, sa milion testiranja i ograničenim kretanjem. Kako je  sve to izgledalo iz prve ruke?

– I ja se nadam da nikada više nijedan olimpijac neće osvojiti medalju bez aplauza publike, da neće morati svaki čas da daje krv i prijavljuje kretanje, da će moći slobodno da se „meša“ sa ostalim sportistima u selu… Mučno je sve to bilo, ne i neizdrživo. Kada si mentalno dobro pripremljen na ono što te čeka i fokusiran na to zbog čega si došao onda sve postaje sporedno.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari