Stevan Dika Stojanović: Odbraniš jedan penal i to je to

Crveno-beli su na stadionu „Sveti Nikola“ u Bariju pobedili Olimpik Marselj posle boljeg izvođenja penala – 0:0 (pen: 5:3), a upravo je Dika bio jedan od ključnih igrača kada je već u prvoj seriji odbranio udarac do tada nepromašivog Lorenca Amorosa.

– U tom momentu i danima posle Barija nismo bili svesni koji smo rezultat napravili i šta smo uradili za klub, za Srbiju, za sve nas lično. To je za nas jednostavno bila utakmica na koju smo izašli, odigrali, pobedili i posle nje slavili. Mislim da smo tek posle dve, tri godine, barem je tako bilo u mom slučaju, postali svesni da je to nešto neviđeno i da će teško uskoro moći neko da ponovi – priseća se Dika Stojanović za Danas.

* Evropska sezona je te godine počela remijem protiv Grashopersa (1:1) na „Marakani“ i malo šta je ukazivalo da će se završiti slavljem u Bariju. Kako ste vi gledali na taj slab start?

– Bila je to ekipa koja se pravila četiri godine. Svi smo se dobro znali, ali je u javnosti provejavalo mišljenje da nećemo moći bez Piksija (Dragana Stojkovića) koji je otišao tog leta upravo u Marselj. Imao sam utisak na stadionu posle tih 1:1 da su svi već digli ruke od nas. Međutim, već kad smo ušli u svlačionicu video sam optimizam kod saigrača. Ranijih godina, još od generacije Pižona (Vladimira Petrovića) uvek je bio cilj samo da se napravi neki dobar rezultat kući, a na strani ćemo da vidimo. Tako smo i u godinama pre Barija uvek pravili dobre rezultate kući, a na strani primali gol više. Setite se samo Kelna godinu ranije (Zvezda u Beogradu pobedila 2:0, u gostima izgubila 0:3 – prim. aut.). E, sad je prvi put bilo: „Ma šta ima veze, imamo revanš tamo“. Lično sam već tada video da ćemo moći daleko da doguramo. U Cirihu smo pobedili 4:1 i na terenu se i te kako videla razlika u kvalitetu. Stekli smo sigurnost i rušili redom sve do finala gde nas je sačekao Piksijev Marselj. Ni sada ne znam šta da vam kažem i o njegovom odlasku i svemu tome. Valjda je moralo sve tako da se poklopi i da bez njega uradimo to što smo uradili.

* Da li je meč protiv Glazgov Rendžersa u Škotskoj za vas bio najteži s obzirom na to da ga niste završili zbog potresa mozga?

– U prvom meču u Beogradu smo ih pomeli 3:0. Pred revanš u Glazgovu su dobili informaciju da je naš rezervni golman Milić Jovanović imao operaciju ramena. Zamena je bio i mladi Željko Kaluđerović koji nije branio na mnogo utakmica i praktično nije imao iskustva za takav meč. Pred kraj prvog poluvremena dogodio se centaršut sa moje desne strane, ja sam izašao i boksovao loptu, ali me je Hetli (Mark) udario tako jako da mi je slomio rebro, a istovremeno me je, verovatno rukom, razvalio i po vilici. Doživeo sam klasičan nokdaun, pao sam dole svom težinom. Na teren ulazi sada pokojni doktor Nešović i pita me: „Jesi dobro?“, ja kažem: „Dobro sam“. On će: „Jel možeš?“, a ja: „Ma, mogu“ i to je to. Uopšte se ne sećam kako sam branio još tih nekiliko minuta, a posle sam na snimku video i da sam imao nekoliko sjajnih odbrana. Kako smo ušli u svlačionicu doživeo sam potpuni prekid filma i pao. Odmah su me odvezli u bolnicu gde su mi pored svega konstatovali i potres mozga, a ekipa je sa 1:1 prošla dalje i prezimila u Evropi.

* Koji god navijač da se seti revanša u Beogradu protiv Bajern Minhena ne može da vas ne pita kako ste primili gol od Klausa Augentalera kada je lopta prošla kroz ruke i noge?

– Znao sam de nećete zaobići to pitanje (smeh). Kod golmana svi pamte greške, a kod centarfora golove. Bio je to vlažan dan, rominjala je kiša, lopta je bila skroz klizava. Čekajući taj slobodan udarac jedino sam brinuo da mi lopta ne ode u gol preko živog zida. Kad sam video da ide pravo u mene, napravio sam početničku grešku – opustio sam se. A golmanski je zakon da ne smeš da se opustiš sve dok ne uhvatiš loptu. Lagano sam ušao u intervenciju, sve sam uradio školski i imao je u rukama, ali se provukla kao zmija. Srušio mi se svet u tom momentu. Sekund pre toga je bila neviđena buka i najednom tajac. Prvi put sam životu čuo tišinu „Marakane“. I verujte mi na reč to mi je najteži momenat karijere. Robi (Robert Prosinečki) mi je prvi prišao i potapšo me: „Ma hajde, idemo dalje“. Saigrači su me tešili da je samo 1:1, da još uvek imamo rezultat da idemo dalje. Na kraju bi zaista bila šteta da nismo prošli. U dve utakmice smo u tri poluvremena bili bolji od Bajerna.

* Kakva je bila vaša i reakcija ekipe kada je trener Ljupko Petrović saopštio da ćete u Bariju igrati defanzivno?

– Cele sezone smo igrali ofanzivno, lepo za oko, postigli puno golova. Ljupko nam je kad smo počeli pripreme za taj meč rekao: „Da li želite da igrate kako treba i da osvojimo trofej ili da igramo ofanzivno kao i do sada, pa šta bude…“ Kada je saopštio taktiku, mislim da je Bina (Dragiša Binić) prvi skočio sa pitanjem: „Ali, šefe, pa kako ćemo da damo gol?“. A Ljupko na to samouvereno odgovara: „Pa, ni ne treba da damo gol“. Onda se mislim Robi (Prosinečki) ubacio: „Pa šta, da igramo 0:0, pa na produžetke?“, a Ljupko odgovara: „Ne, nego čekamo penale, Dika odbrani jedan i to je to“. Neverovatno da se sve upravo tako odigralo. Pustio nam je da gledamo njihovo polufinale protiv Spartaka iz Moskve. Rusi napadali ceo meč, Olimpik ih „ubio“ na kontre. Tri šanse tri gola. Tačno im je ležala takva igra koju smo mi do tada forsirali. Imali su Papena i Pelea koji su strašno brzi.

* Koliko ste pre finala analizirali kako ko šutira penale iz Olimpika?

– Ja sam od početka karijere imao svesku u koju sam uvek zapisivao ko gde šutira. Na primer, igraju Milan – Inter i bude penal na utakmici, ja odmah zapišem ko je izvođač i da li šutira desno, levo, gore, dole. Amorosa sam imao samo jednom zapisanog, da šutira dole desno, nisko po zemlji. To znači da sam samo jednom video kako izvodi, a imao sam druge upisane i po 20 puta. Kad sam prišao golu rekao sam sebi: „Čekaj do kraja sve dok ne šutne i onda punom snagom u desnu stranu“. Najbitnije mi je bilo da se koncentrišem i ne mrdam sa sredine gola. Ima igrača koji te vide da si već krenuo vrhom ruke ka jednoj strani, pa promene odluku u trenutku šuta. Imao sam i dodatno samopouzdanje jer je Robi već dao gol i imali smo prednost.

* Prošlo je 29 godina od Barija, a u upravi Zvezde danas nema nikog iz te generacije. Kako gledate na to?

– Ja sam bio u upravi do 2008. godine (sportski direktor – prim. aut.), kada je Dragan Stojković Piksi bio predsednik. Međutim, nije to bila ta atmosfera, a ni situacija u državi nije bila ista. Sve ove sede što sada vidite na meni, tada sam ih dobio. Posedeo sam za to kratko vreme. Trošio sam se za gluposti. Jedno je kada trošiš sebe za igrače, za rezultat, za klub, ali sam se u tom periodu trošio za bukvalno celu državu. Svi ti se javljaju, žele nešto da ti nametnu, ali niko ne želi da preuzme odgovornost, nego da ona ostane na tebi. Vrlo brzo smo i ja i Piksi shvatili da je bolje da se sklonimo jer nismo imali ni državu ni nikog drugog iza sebe. Mislim da su ostali iz generacije Barija shvatili da nema potrebe da ulaze i da troše reputaciju za bilo koga. Piksiju su dolazili razni klinci da mu prete koji nisu ni znali ko je on i kolika je veličina. Druga je bila država do 1991. i više jednostavno nije postojao taj sistem, pa je samim tim i u klubu sve bilo drugačije.

* Uprkos peharu iz Barija i kapitenskoj traci u Zvezdi niste zabeležili nastup u „A“ selekciji Jugoslavije. Šta je razlog?

– Prošao sam sve selekcije u reprezentaciji Jugoslavije od pionira do omladinaca. Jedini sam naš golman koji ima zlatnu medalju sa Zvezdom, srebrnu sa Antverpenom i bronzu sa mladom reprezentativnom selekcijom. Kada je Ivica Osim birao tim za Svetsko prvenstvo 1990, dobio sam informaciju da idemo Tomica Ivković, kao prvi golman, i ja i Dražen Ladić kao rezerve. Međutim, ispalo je da su uz Ivkovića otišli Fahrudin Omerović iz Partizana i Dragoje Leković koji nije ni standardno branio u Budućnosti. Nisam ni posle Barija dobijao poziv u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo 1992. Jako mi je žao zbog toga. Reprezentacija se birala po ključu, po babu i stričevima…

Kad je trener stroži od oca

– Nadimak Dika sam dobio još kao klinac, odmah po dolasku u Zvezdu još 1979. Aleksandar Dika Stojanović je bio prvi golman, a mene su odmah prozvali mali Dika. Godinu dana ranije je Đora (Milovan Đorić) doveo ekipu na pripreme na Rudnik, a pošto se golman omladinaca povredio mene su pozvali da treniram sa njima. Sledeće godine je Šeki (Dragoslav Šekularac) vodio ekipu, a Đora mu je rekao da je na Rudniku video jednog klinca koji strašno brani. Čim me video kako branim odmah rekao: „Hajde ti s nama za Beograd. Imao sam samo 15 godina. Trener ti je tada bio i otac i majka. Teže mi je bilo kada on ide u školu da proveri ocene nego rođeni otac. Danas je vreme drugačije i igračima se dopušta totalno drugačiji život“, priča Stevan Stojanović.

Finale na „Vembliju“ za pamćenje

– Sa Antverpenom sam 1993. igrao finale Kupa pobednika kupova. Izgubili smo na „Vembliju“ od Parme (1:3). Antverpen nije klub veličine Zvezde, ali je grad fenomenalan. To je i danas najveći uspeh u istoriji kluba. Parma je bila opravdano veliki favorit. Trener im je bio Nevio Skala, a u ekipi su imali od prvog golmana Brazila Tafarela, do Benariva u odbrani i Melija i Asprilje u napadu. Do kraja smo se dobro nosili. Dugo je bilo 1:1, ali su sredinom drugog poluvremena dali drugi gol, a posle i treći kad smo se totalno otvorili. Bez obzira na poraz, ponosan sam što sam tada bio deo spektakla na „Vembliju“. Još uvek čuvam i dres sa te utakmice (nalazi se u Dikinom kafiću blizu „Rajka Mitića“ – prim. aut.) i nema tih para za koje bih ga dao – tvrdi Stevan Stojanović.

Put do Barija

Zvezda – Grashopers 1:1, 4:1

Zvezda – Glazgov Rendžers 3:0, 1:1

Zvezda – Dinamo Drezden 3:0, 3:0 (prekid pri rezultatu 2:1)

Bajern Minhen – Zvezda 1:2, 2:2

Zvezda – Olimpik Marselj 0:0 (pen. 5:3)