Strahinja Jovančević: Greh je protraćiti talenat

Već viđenoj šampionki Ivani Španović, iz njene duboke senke, priključio se Strahinja Jovančević i još istog dana svojom bronzanom medaljom, borbenim stavom, ekspresivnim radovanjem i osmehom oko glave kupio zemljake i medije, koji pre tog 3. marta nisu ni znali da postoji.

– Ostao sam isti čovek za moje bližnje, porodicu i prijatelje posle tog dana. Jedino za javnost nisam više anonimus. Ta bronzana medalja napravila je malu zvezdu od mene. Kada to kažem mislim prvenstveno na prisutnost u medijima, pošto me „vuku“ na sve strane od kako sam se vratio sa prvenstva, čemu polako stajem na put. Ne smem ni u čemu da izgubim osećaj za meru, pa ni u tome. Što se tiče stanja stvari u mojoj glavi tu je situacija bolja nego pre, jer sada imam još više samopouzdanja. Mada, kada hoće da se našali na tu temu moje društvo mi ponavlja čuvenu krilaticu trenera naše košarkaške reprezentacije Miroslava Mute Nikolića „Sve je to normalno“.

# Pada li vam teško popularnost, s obzirom da vi iz „malih sportova“ uglavnom živite daleko od svetla velike pozornice?

– Prija mi interakcija s ljudima, takva sam osoba. Ja sam vam od onih atletičara što vole da traže i dobiju pažnju i podršku publike na takmičenjima. Tapšanjem je „teraju“ da, figurativno rečeno, skaču, trče ili bacaju s njima. U tom smislu mi ne smeta ovo što mi se dešava poslednjih dana. Nije to klasična samopromocija, u onom pežorativnom smislu, koliko je skretanje pažnje na atletiku. I sami ste rekli da uglavnom živimo daleko od svetla velike pozornice.

# Kako razmišljate posle Glazgova – gde je prva tu će biti i druga, treća… medalja ili to je to, ako ne uspem da ponovim uspeh barem sam napravio jednu veliku stvar?

– U prvo vreme nisam išao tako daleko u budućnost, samo sam uživao u onome što sam napravio u pretposlednjoj seriji tog 3. marta. Kada je prošlo slavlje došli su novi, ambiciozniji planovi. Digao sam lestvicu očekivanja. I mojih i tuđih. Da, voleo bih da mi ovo bude prva u nizu medalja i potrudiću se da tako ispadne, jer osećam da mogu još mnogo toga da uradim, ali neću biti razočaran u slučaju drugačijeg epiloga. Ipak sam, kako rekoste, napravio makar jednu veliku stvar u karijeri. I svemu dao smisao. Možda će zvučati čudno, ali bronza je obradovala više mog oca, majku i brata nego mene. Samo nas četvoro znamo šta smo sve zajedno pregurali da bih stigao dovde.

# Imate li na umu sudbine sportista, čija je „zvezda“ bljesnula pa nestala?

– I te kako sam svestan zamki slave, mada ne ličim sebi na njenu potencijalnu žrtvu. Nekako, čvrsto verujem u ono što moj kondicioni trener, inače veliki vernik, Slobodan Marković često citira – „Bog svakome daje onoliko tereta koliko je u tom trenutku spreman da izdrži“. Ili smo jaki ili smo slabi da odolimo iskušenjima, a sve u životu može da nas odvede na pogrešnu stranu. Rekao bih da je dobro što su me zrelog „snašli“ uspeh i sve što ide uz to. Odrastao sam u glavi. Uz to, imam sreću da nisam fizički potrošen. Moje telo još nije trpelo najveće napore.

# Je li realno da ispunite normu od 8,17 metara i odete na ovogodišnje Svetsko prvenstvo na otvorenom u Dohi?

– Ne mogu biti siguran u to, a kamoli obećavati na sva zvona, ali mislim da je izvodljivo ispuniti normu. Nije jednostavno tempirati formu više puta u toku sezone, pogotovo kada je dvoransko prvenstvo Evrope u martu a šampionat sveta na otvorenom pred kraj leta, ali dobra stvar takvog kalendara što ću imati dosta vremena za „jurenje“ zadate daljine. Odgovara mi i to što sam bronzom iz Glazgova otvorio sebi vrata jakih mitinga. Drugačije je pomerati granice u takvoj nego u prosečnoj konkurenciji. Pa, još pred tolikom publikom. Videćemo…

# U poređenju s tim takmičenjem, Olimpijske igre sledećeg leta su samo cilj više ili veliki davnašnji san?

– Važno mi je svako veliko takmičenje, ali Olimpijske igre su iznad svih. Svaki atletičar na ovom svetu od malih nogu sanja sebe na OI. Nisam izuzetak. Šta više, Tokio mi je krajnji cilj u ovom nekom periodu, a SP u Dohi stanica na tom zamišljenom putu. Naravno, idealno bi bilo da skačem u oba grada.

# Objasnite atletskim neznalicama da li su vaših 26 godina kasne za katapultiranje na top nivo? Pogotovo u vašoj disciplini?

– Može li opširan odgovor? Može, onda ovako… Prvo, ja sam se dugo nervirao što silne godine treniranja nikako da daju jak rezultat kao što je ovo treće mesto, toliko da sam samog sebe mentalno kočio i blokirao. U jednom trenutku sam shvatio kuda to vodi i našao psihologa. Bilo mi je potrebno da mi neko stručan da drugu dimenziju, stiša me i nauči oslobađanju od tog samonametnutog pritiska. Na svoju ruku, u istu svrhu, počeo sam da pratim predavanja, radionice ili kako se to već zove, čuvenog psihologa DŽordana Petersona na Jutjubu. On je poznat među mladima kao neko čije su smernice i saveti vrlo korisni za prevazilaženje pošasti današnje omladine. Nisam anksiozan i ne patim od besciljnosti, ali i ja se zamislim na nekim njegovim poukama, pojedine prihvatim i primenim. Drugo, ja sam „sačuvan“ sportista. Imam još mnogo lufta za rad u teretani i mnoge druge stvari. Treće, postoje mnogi primeri kasnog „katapultiranja“. Eto, svetski prvak na 100 metara iz 2003. Kim Kolins je svoje najbolje vreme na 60 metara istrčao sa 39 godina. Toliko je imao i skakač u dalj Siniša Ergotić, kada je uzeo evropsko srebro, jedinu medalju tog ranga u karijeri.

# Sada ste na sedmom nebu, a pre samo dve godine ste bili u bolničkoj postelji? Kakva vas je sila (do)vukla na atletsku stazu posle operacije bubrega i nekoliko meseci bolovanja?

– I ja sam se preispitivao, strahovao, pomišljao da odustanem od sporta. To je ljudski, koliko god je čovek jak. Pa, jedan Novak Đoković je imao takvu krizu i dileme posle operacije, a kamoli… Međutim, sve vreme mi je u malom mozgu bilo to da moram da pokušam da nastavim tamo gde sam stao. Zato što još nisam dao sve od sebe. Vodio sam se starom mudrošću da je greh protraćiti talenat. Za šta god.

# Imate li kakav životni moto, strategiju, važnu poštapalicu…?

– Kada me pitaju kako to da nisam podlegao opštem trendu tetoviranja kažem da nemam dovoljno kože za sve tuđe pametne misli i moje doživljaje života, koja bih na taj način voleo da imam pred očima. Pri tom, kako se menjam ja menjaju se i moji pogledi, shvatanja i zaključci.

# Mogu li ljudi biti predodređeni za skok udalj? Šta od performansi moraju / ne smeju da imaju?

– LJudima prvo skočnost padne na pamet. Logično. Međutim, nema ništa bez brzine i snage. Većina nas je počela sa sprinterskim disciplinama. Svi moramo da smo jaki i izdržljivi. Recimo, pri odrazu cevanica odrazne noge trpi višestruku težinu našeg tela. Postoji i genetska predispozicija za ovu disciplinu, koja se utvrđuje prisustvom RR gena. U Americi u ranoj fazi karijera mladih sportista rade skrining mišićnih vlakana da vide ko je za šta rođen, u našem slučaju da li postoji taj miks brzine i snage. Jedna svetska studija pokazala je da su svi testirani olimpijski finalisti u skoku udalj imali taj RR gen. I meni je davno utvrđen od strane jednog našeg bivšeg atletičara, a sada lekara.

# Živite 24 sata sa trenerom. Gde se pokaže dobro, a gde loše što su vam otac i trener isti čovek?

– Velika je prednost imati oca za trenera, posebno čoveka i stručnjaka kao što je moj Milorad. Ne samo zato što me najbolje poznaje i, po definiciji, mi želi najbolje već zbog toga što me je planski čuvao i sačuvao. Nije me opterećivao uspesima u juniorskim danima, jer mu je bio cilj da budem najuspešniji kao senior. To vam se odnosi i na dozirano trošenje u teretani, o čemu sam pričao. Sjajna stvar je i to što ne radi sa drugima, dakle može treninge da prilagođava mojim obavezama na fakultetu. Mana je to što kada mi ne ide nervozu i frustraciju „tovarim“ njemu na leđa. I što tata ima veću tremu od mene kada skačem takmičenjima. U stvari, ja je uopšte nemam. Trebalo bi da je obrnuto.

# Otkrijte nam, za kraj, neku od svojih velikih atletskih maštarija?

– Velika mi je želja da posle dvoranskog oborim i državni rekord na otvorenom. Da preskočim famoznih 8,45 metara velikog sportiste i retkog gospodina Nenada Stekića. Imao sam prilike da ga upoznam i pričam o svemu s njim. Iskreno se obradovao mojoj bronzi na prvenstvu Evrope.

Odbijaju me prevare i politika u fudbalu

# Zažalite li nekada što niste nastavili da se bavite fudbalom?

– Bio sam krilo u mlađim kategorijama Crvene zvezde, brz i baš kočoperan u duelima. Voleo sam te bitke jedan na jedan, naročito sa višima i jačima od sebe. Bila je to fina karijera u najavi, ali izabrao sam atletiku. I ne žalim, osim kada pomislim na astronomsku razliku u zaradama u ova dva sporta. I danas volim tu igru i ponekad pikam loptu za svoju dušu, ali imam odbojnost prema onome u šta se fudbal pretvorio. Previše je prevara i politike u njemu. Novca takođe. Nisu ti momci krivi što ih toliko plaćaju, ali nije mi normalno da jedan fudbaler nedeljno inkasira više nego vrhunski hirurg za celu godinu.

Ne polažem ispite na foru

# Reagujući na vaše evropsko srebro, dekan Ekonomskog fakulteta na beogradskom Univerzitetu Branislav Boričić otkrio je da ste mu pozdrave zajedničkog porodičnog prijatelja preneli tek pošto ste položili matematiku kod njega. Zašto mu se niste „na vreme“ predstavili?

– To je stvar kućnog vaspitanja. Ni moji roditelji i preci nisu varali i na foru dobijali stvari u životu, pa neću ni ja. Studiram, jer su majka i otac, posebno ona koja je gastroenterolog, insistirali na visokom obrazovanju. Ne da bismo se sutra hvalili diplomama nego da bih imao zanimanje i dobru polaznu osnovu za život posle sporta. Upisao sam državni fakultet, jer želim da učim od najboljih. Sve vreme sam na budžetu, jer sam to zaslužio znanjem. Polažem ispite, jer se dobro spremim, a ne zato što sam atletičar ili neko moj poznaje nekoga. Oduševio sam se kada sam video da je profesor Boričić uopšte upamtio da sam njegov student. Toliko nas je prošlo matematiku kod njega.