Stranci hoće samo „maloletne“ fudbalere

Fudbalski menadžeri u razgovoru za Danas ističu da je ta granica odavno snižena i da inostrani klubovi ne žele više formiranog igrača već dete koje će sami da oblikuju u svom sistemu.

– Naša liga je jedna od najslabijih u Evropi i logično je da stranci ne vide interes da ulože u nekoga ako ne igra u prvom timu na primer Vojvodine, koliki god da je on talenat. Po mom mišljenju, igrač do 21. godine mora da ode u Evropu da bi nešto napravio, ali prethodno već mora da od 18. godine igra u prvom timu. Ovo se ne odnosi na Crvenu zvezdu i Partizan koji su druga priča, iz njih može da se ode i kasnije. Kod njih bi taj igrač mogao da igra evropske mečeve dve, tri sezone i to bi značajno uticalo na njegov razvoj do 22. godine. Svaka druga priča da je mlad i perspektivan, ali ne igra u prvom timu Zvezde ili Partizana jer se još uvek formira kao igrač više „ne pije vodu“. To više ne prolazi i sa time ne možemo više nikoga da prevarimo – objašnjava fudbalski menadžer Zoran Stojadinović.

On ističe i da je pogrešno što se uvek razmišlja da igrač treba što pre da se „proda“ u inostranstvo, već da je mnogo bitnije da se radi na njegovom razvoju i sačeka pravi momenat za odlazak.

– Kad stranci kupuju igrača prvo gledaju da li je konstantno igrao šest meseci ili godinu dana u prvom timu Zvezde ili Partizana i onda gledaju druge kvalitete, da li mogu da ga uklope u svoj sistem. Ne gledaju oni da li je on odigrao protiv Liverpula ili Pari Sen Žermena utakmicu, pa dao slučajno gol sa 30 metara. Ako ga posle toga nema nigde – dodaje Stojadinović.

Za odlaske mladih igrača u velike inostrane timove, poput Slobodana Tedića (Čukarički) u Mančester siti ili Filipa Stuparevića (Voždovac) u Votford, ističe da su više koristi imali srpski klubovi nego sami fudbaleri.

– To su odlične priče za te klubove koji su tim transferima dobili finansijsku stabilnost za određeni period, ali za te mlade igrače može biti pogubno. Sa Tedićem i Stuparevićem je slično kao što je napravljeno sa braćom Ilić (Ivan i Luka Ilić pre punoletstva prodati iz Crvene zvezde u Mančester siti za pet miliona evra – prim. aut) i to ne može dobro da ispadne. Prvo, oni nikada ne mogu da dobiju radnu dozvolu u Velikoj Britaniji jer im za to treba da dve godine igraju 75 odsto utakmica u „A“ reprezentaciji Srbije. Drugo, oni na taj način ne mogu da se razviju do kraja kao igrači jer će tavoriti u nižerazrednim klubovima na pozajmici. Ja bih rado pitao te engleske klubove zašto ih kupuju kada se zna da u pet godina ugovora praktično neće moći da zaigraju u Engleskoj.

Stojadinović navodi da je razgovarao sa svojim prijateljem Čiki Begerestijanom (bivši igrač Barselone, a sada sportski direktor Mančester Sitija – prim. aut.) i shvatio da ni on praktično ne zna za sve klince koji potpišu za njegov klub.

– Oni imaju fond za prvi tim, ali imaju i fond za razvoj igrača, za omladinske pogone. Njima je šeik dao recimo 20 miliona evra godišnje da se igraju sa dovođenjem klinaca i oni to moraju da potroše. Oni tu decu dovedu, pa ih posle šalju da igraju po nižim klubovima po Evropi gde ni ne mogu da utiču na njihov razvoj. Kad neki od tih klinaca na primer da 20 golova u dresu Genta, onda ga se se sete da je njihov, ali čak ni tada ne mogu da ga registruju jer igrači van Evropske unije jako teško dobijaju radnu dozvolu. Sada je čak i za te zemlje komplikovano jer je uvedeno novo strože pravilo od početka ove godine pošto je Britanija izašla iz EU. To lepo zvuči kada naš klub kaže da je prodao igrača u Mančester siti, ali je to loša stvar za to dete čiji razvoj može otići u potpuno pogrešnom pravcu- navodi Stojadinović.

Fudbalski agent Ranko Stojić upozorava da je sistem srpskog fudbala u ozbiljnom problemu jer niko više ne želi našeg gotovog igrača.

– Starosna granica se praktično spušta svakih šest meseci i to ne samo za igrače iz Srbije već i iz drugih zemalja koje ne spadaju među sedam, osam najjačih liga u Evropi. Njima je cilj da mladog igrača što pre stave u svoj sistem, pre nego što on završi proces transformacije između 17. i 21. godine. Oni potom tamo uglavnom igraju za njihove mlađe selekcije, gde ih praktično kompletno formiraju kao igrače. To nije kompliment za naše klubove i škole fudbala jer se ovde više ne kupuju gotovi igrači, ali je nažalost takva realnost. Ne tako davno ta starosna granica za odlazak srpskih igrača u inostranstvo bila je oko 21, 22, pa i do 23 godine, ali se sada strašno spustila što je nažalost još samo jedna potvrda da sistem ne valja. Za igrača nije loše kada ode u dobar klub koji ima ozbiljan sistem rada, gde može da dobije odličnog edukatora. Međutim, dešava se da ih klubovi odmah šalju na pozajmice, gde više nemaju uvid u njihov razvoj i nemaju kontrolu nad time da li ide u dobrom smeru. Zbog toga se mnogi naši talenti izgube i nikada ne razviju do kraja – priča Stojić.

Sadašnjem stanju su po njegovim rečima najviše doprineli sami klubovi koji nemaju strpljenje da naprave sistem u kome će se praviti ozbiljni rezultati, već od trenera i sportskog sektora žele „i jare i pare“, odnosno odmah i rezultate i igrače za skupu prodaju.

– Nije dovoljno reći da ćemo samo na primer u četvrtak raditi specifičan trening samo za napadače. Ne, to se sada svuda radi svaki dan, svaki klub ima specifične treninge za određene grupe igrača, pa čak i pojedinačne treninge. Međutim, takav rad traži resurse i obučene trenere, što ovde nije lako sprovesti. Barselona je pre tri decenije ustanovila svoj sistem, a danas imate preko 20 klubova koji imaju svoje sisteme i mnoge druge koji ih oponašaju. U tom sistemu je sportski direktor najbitniji jer brine i o razvoju igrača. Kod nas je sportski direktor zadužen samo za odvođenje i dovođenje igrača, što je potpuno pogrešno, jer klubovi mogu sa menadžerima da sarađuju i bez njih.  Kod nas čim se promeni trener, svaki novi donese svoj novi sistem rada, pa sve ispočetka. Treneru se da šansa tri, četiri utakmice, možda par meseci i odmah se menja ako nema željenog rezultata, a dugoročni ciljevi uglavnom ne postoje- zaključuje Stojić.

Veliki mečevi za plus i minus

– Evropa nije jedino merilo za prodaju igrača i često može kao bumerang da ima obrnuti efekat. Ako igraš protiv Milana i odigraš dobro, naravno da to ima svoju cenu. Ali, ima tu i druga priča, da na primer dođe Milano i postigne četiri gola, i onda dolazi do kontra efekta. Kao kad je Zvezda igrala Ligu šampiona pa primala po četiri, pet komada, onda to svakako ne izgleda dobro koliko god da je neki igrač perspektivan – objašnjava Zoran Stojadinović.