Stranci oterali „našu“ decu

Crveno-beli samo ove sezone u rosteru imaju sedam stranaca (ne računajući Borjana, Degeneka i Marina koji takođe brane boje drugih reprezentacija) od kojih ni jedan nije opravdao poverenje.

Žander nije u stanju da bude ni dostojna zamena ni na levoj ni na desnoj strani, Kanjas bez nekog kvalitetnijeg i bržeg uz sebe postaje potpuno beskoristan, Van la Para i Garsija kao da još uvek traže sami sebe u Milojevićevoj taktici, Tomane nije pokazao da ima kvalitet dostojan igranja u bivšem šampionu Evrope, a Boaći već drugu godinu ne uspeva da uđe u formu u kojoj je bio prve sezone kad je stigao u klub…

Jedini stranac koji je svojim igrama u kontinuitetu opravdao poverenje, El Fardu Ben, nije registrovan u Ligi šampiona i igra samo utakmice domaćeg prvenstva.

Način na koji se stranci dovode u najtrofejniji srpski klub dodatno je sporan. Žander i Van la Para su protekle sezone u svojim klubovima imali tek po nekoliko utakmica u nogama, dok je Tomane, iako napadač, u proseku davao gol na svakoj četvrtoj utakmici.

Dodatni je problem koliko inostrani igrači ozbiljno shvataju igranje u bivšem prvaku Evrope, pošto ih većina dođe potpuno nespremna. Podsetimo, Milojević je za Žandera na početku sezone konstatovao da nije u stanju da izdrži 90 minuta meča Superlige, a kamoli onda utakmice Lige šampiona.

Generalni direktor crveno-belih Zvezdan Terzić je rekao da je u ovaj tim uloženo 30 miliona evra, pa se s pravom otvara pitanje šta bi se dogodilo da je na primer 10 ili 15 miliona uloženo u omladinsku školu umesto u dovođenje stranaca sumnjivog kvaliteta.

Abraham Frimpong, Rašid Sumaila, DŽon Ruiz, Gejlor Kanga, Lorenco Ebisilio – samo su neka od imena legije stranaca koji su prošli kroz klub potpuno nezapaženo. Nije jasno zašto uprava šampiona Srbije i dalje insistira na velikom broju legionara i pored svih ranijih promašaja, kao i zbog čega se Zvezdina deca iz omladinske škole prodaju pre nego što stasaju u ozbiljne igrače.

Marko Grujić, Mihajlo Ristić, Luka Jović, Dejan Joveljić sigurno bi danas u Ligi šampiona pravili razliku na terenu, a samim tim bi mogli da odu za mnogo veći novac nego što su prvobitno naplaćeni. Setimo se da je Zvezda samo za Luku Jovića koji je maloletan prešao u Benfiku inkasirala tek oko 500.000 evra (godinu ranije prodato 70 odsto ugovora APOEL-u za 1,4 miliona).

Možda crveno-beli nisu nikad mogli da ga naplate 60 miliona kao kasnije Ajntraht, ali bi barem deseti deo te brojke bio u najmanju ruku ostvaren da je još koju sezonu i još koji evropski meč odigrao u Zvezdi.

Bivši trener Crvene zvezde i nekadašnji sportski direktor Vojvodine Milorad Kosanović smatra da je najveći problem što u Srbiji, kako kaže, više ne postoje kvalitetne omladinske škole.

– Kada svoju decu prodajete kao maloletnu, onda vam jedino ostaje da dovodite strance. Međutim, za kvalitetne strance nemate para, pa dovodite trećerazredne. Na kraju će i naši klubovi morati da krenu kao ostatak sveta da dovode maloletnu decu iz Afrike, pa da od njih prave selekciju ko može da postane fudbaler – priča Kosanović za Danas.

Bivši sportski direktor Crvene zvezde Zoran Stojadinović ističe da se stranci moraju pažljivo skautirati.

– Ja sam u klubu radio praktično bez para, sa mnogo manjim budžetom od današnjeg, tako da nisam bio u mogućnosti da mnogo biram. Kada sam birao igrača sredine ili napada glavni parametar mi je bio da bude fizički spreman i dobar u igri jedan na jedan. Danas nema mnogo Mesija koji mogu da rade s loptom bilo šta, tako da se fizička pripremljenost uvek nametala kao faktor broj jedan – tvrdi Stojadinović.

Ivan Vukomanović, bivši fudbaler Zvezde, a kasnije fudbalski trener Slovana iz Bratislave i Standarda iz Liježa, upozorava da je uspostavljanje sistema pravljenja igrača glavna stvar zbog koje domaći klubovi ne mogu da pariraju velikima na evropskoj sceni.

– Veliki je jaz između srpskog i evropskog fudbala i ovo je nažalost realnost. Možete da se u kvalifikacijama za evrokupove borite sa nekima, provučete se, ali kada dođete bogu na istinu protiv Totenhema ili Bajerna, onda prođete ovako kao Zvezda. Francuska je 1998. uspostavila sistem pravljenja igrača, Nemačka 2000. godine, pa potom Španija, Belgija, Holandija… Nije ovo bila katastrofa Zvezde, već samo surova realnost. Da sam na mestu rukovodećih ljudi ne samo Zvezde već i Fudbalskog saveza zapitao bih se šta je potrebno, koji je to proces neophodan da bi mogli da se nosimo sa Totenhemom i Bajernom. Srbija najmanje 15 godina zaostaje za Evropom i to se održava i na reprezentaciju. Male zemlje poput Hrvatske i Ukrajine su takođe shvatile svoju poziciju i mogućnosti u evropskom fudbalu i ozbiljno rade godinama. Zato nas Ukrajina onako lagano i otrese kada je u pitanju reprezentacija. Ako se nešto odmah ne preduzme, jaz između srpskih klubova i reprezentacije u odnosu na Evropu biće nažalost još veći – zaključuje Vukomanović.

Mora da pravi razliku

Milorad Kosanović napominje da inostranog igrača ne treba dovoditi ako neće odskočiti u odnosu na ostale u timu.

– Kada toliko mnogo stranaca stalno ulazi i izlazi iz kluba, očigledno je da onda nisu dobro pogađali sa njima. Stranac treba da podigne kvalitet igre, da opravda zašto je dobio prednost u odnosu na domaćeg igrača. U suprotnom se postavlja pitanje zašto je doveden ako je isti ili, što onda tek ne valja, lošiji od domaćeg igrača.

Druga faza nije realna

Ivan Vukomanović navodi i da se ne treba zavaravati da bi Zvezda narednih godina mogla da popravi rezultate u Evropi.

– Za Zvezdu je veliki uspeh sam ulazak u Ligu šampiona i ne treba se zavaravati da je to u ovom trenutku malo. To je veliki uspeh. Priče o Zvezdinom plasmanu u osminu finala su Potemkinovo selo, nisu realnost. Za klub je dobro da se finansijski konsoliduje, ali za igranje sa najvećima treba mnogo veći budžet ukoliko nemate igrače iz svog omladinskog pogona – ističe Vukomanović.