„Gvideti me terao sa treninga, a Tića dovela na ivicu suza“: Maja Ognjenović za Danas o svom odnosu prema odbojci, karijeri i saborcima

Maja Ognjenović zna kako se osvajaju Svetska i Evropska prvenstva, poznat joj je osećaj stajanja na pobedničkom postolju Olimpijskih igara, malo joj na na planeti ima ravnih u nameštanju poena saigračicama, maher je za prebacivanje lopte preko mreže atraktivnim“kuvanjem“ … ali, nema predstavu o tome kako bi glasio idealan naslov eventualnog filma o njoj.

„Volim da, s vremena na vreme, pogledam zanimljive sportske dokumentarce i ispratim sportske podkaste sa kvalitetnim sagovornicima, ali nikada nisam ni pomišljala da bi neko poželeo da snimi film o meni. Pre sedam godina tatin prijatelj, Jovo Vuković, naumio je da napiše knjigu i pitao me za mišljenje, a ja sam mu odgovorila „Joj, ne znam… zašto baš o meni, možda vam je rano za to…“. Knjiga je izašla, ali ostala je nedovršena, jer moja karijera još traje, a svašta sam u međuvremenu doživela i uradila na terenu.

Možda bi u naslovu trebalo da stoje reči kao što su ljubav, upornost, istrajnost… jer, one opisuju moj odnos prema sportu i moj karakter. Nisam do kraja svesna šta sam ja to veliko dala odbojci, kada me, evo na primer, saigračice, treneri i vodeći ljudi Ezačibašija svakodnevno gledaju i komentarišu sa oduševljenjem. Da moram povremeno da im kažem „Hajde, ne preterujte, nisam ja nikakakv vanzemaljac“. Lepi su svi ti komplimenti i nagrade, ali duboko verujem da sam, zapravo, ja dužnik odbojke. Sve mi je dala. Toliko sam joj predana i volim je da imam neku sanjarsku relaciju s njom“, počinje priču za Danas vrsna tehničarka, čiji je povratak u nacionalni tim kapitalno pojačanje za Orlice.

# Koja su bila ključna čvorišta vaše karijere? Za početak, kada ste shvatili da je odbojka vaš životni poziv?

„Bio je to dosta nesiguran put, u smislu strahova, dilema, stresova, žrtava, trauma… s njegovog početka. Mislim na rani odlazak od kuće, iz male sredine u Beograd. Naravno da sam želela da pređem u Crvenu zvezdu, kome ne bi imponovao poziv kluba sa Aleksandrom Boričićem kao tadašnjim predsednikom; imala sam podršku porodice i prepoznavanje pravog trenutka za veliki iskorak od strane mog oca, kao bivšeg odbojkaškog radnika, ali sve mi je to bilo strano.

U mojoj kući je uvek stavljan akcenat na obrazovanje, a onda odjednom gimnazijalka sa društveno-jezičkog smera, s učešćima na raznim takmičenjima, posle drugog razreda, treba da pređe u Sportsku gimnaziju i vanredno je pohađa. Bila sam izgubljena prvih dva meseca. Samo sam trenirala, preispitivala stvari, želela da se vratim kući, plakala za mojima, starom školom, Zrenjaninom… Tu su se roditelji postavili na pravi način. Da je potrajalo ne bi me, naravno, ostavili nesrećnu u „tuđini“, ali nisu učinili ono što bi većina – došli po mene, stavili u kola i odveli.

Bodrili su me i uveravali da će sve proći, dok stvari zaista nisu došle na svoje mesto. Bez njih ne bi bila moguća ta prva prekretnica u mom životu. Drugi ključni momenat je bilo stavljanje mog imena na širi spisak seniorske reprezentacije. Bila sam najmlađa u ekipi, ali je Zoran Terzić, kao glavni i odgovorni, preuzeo sav rizik na sebe, ne obazirući se na osporavanja njegove selektorske odluke. Pojedinci se nerado sećaju svojih tadašnjih reči i teško priznaju da su ih Terza i vreme demantovali.

# Na šta ste najponosniji na tom dugom putu, a da to nisu „samo“ medalje sa reprezentacijom, klupski trofeji i individualna priznanja?

„Svakako da je bitna ta materijalizacija napornog rada i truda, ali ono što uvek izdavajam jeste istrajnost. Nema nas mnogo sportista na planeti, ne mislim tu samo na odbojku, da tako dugo trajemo. Činjenice ne lažu, nisam nikada osvojila Ligu šampiona, ali kada se osvrnem vidim da sam birala prave klubove i, uprkos manjim ili većim padovima, odnosno sitnim pauzama, dosta toga napravila. Imala sam i još imam kontinuitet, što smatram dragocenim postignućem.

# Čega se sećate kao najluđe epiozode u toj još nezavršenoj avanturi?

„Ovo što ću reći nije najluđe, ali jeste najneobičnije, jer nije u mentalitetu sportistkinja mog kalibra i ambicija da se više vode srcem nego glavom. Ne bih da budem pogrešno protumačena, jer se ni zbog čega ne kajem, ali odlazak u Grčku iz privatnih razloga bio je rizik u tom trenutku. Nosim prelepu uspomenu na to doba, bilo mi je divno u Olimpijakosu, koliko god bio drugačiji u odnosu na neke klubove iz drugih liga, a u Atinu sam se toliko zaljubila  da sam htela tamo da živim, međutim ta odluka je mogla negativno da se odrazi na moju karijeru. Hvala bogu nije, otišla sam u Italiju i sve mi se vratilo na najbolji način.

# Kako to da se i dalje niste umorili ili bolje rečeno zasitili utakmica, treninga, menjanja klubova, gradova i država?

„Dok sam odrastala nijedna od starijih igračica nije mi rekla koliko se može uživati u odbojci posle 30 godine, uglavnom sam slušala njihovu kuknjavu o tome kako sve postaje teže, komplikovanije i stresnije. Moja priča je drugačija, jer sam baš tada počela da treniram i igram s lakoćom. Fenomenalna je spoznaja da mogu da uaradim šta hoću, jer sam svesna koliko čega mi treba za nešto. „Našiljila“ sam prst i tako iskusna počela sve više i više da uživam. Istinski. Naravno, telo se brže umara nego u mladosti i sporije oslobađa akumuliranog umora, naročito na kraju dugih sezona, ali ljubav i želja su nebrojeno puta jači.

Istina, pomaže mi specifičnost moje pozicije, pošto ne traži veliko trošenje fizičke snage. Zato nema limita i ne odustajem sve dok budem na ovom nivou, a odbojka mi bude predstavljala izvor zadovoljstva. Na čuđenje mog bivšeg trenera, a sada selektora Gvidetija. Đovani važi za vrlo zahtevnog šefa, čiji su treninzi intezivni, pa, ipak, mi je na početku naše saradnje u Vakifbanci predložio da se ne trošim previše. Kao, „Dođi ujutro, odradi malo teretanu i idi kući. U želji da me poštedi, „terao“ me sa treninga. Dok nije shvatio da sam toliko željna lopte i odbojke da mi ništa nije muka. Prijala mi je njegova pohvala mojoj energiji.

# Opterećujete li se neosvojenim olimpijskim zlatom? Možda ste se baš zbog njega rešili da idete na OI u Parizu?

„Ima i jednog i drugog. Ne mogu da kažem da mi nedostajuće zlato nije ogroman motiv i veliki razlog za povratak, ali neću smatrati neuspehom ako ga ne osvojim. Mrzim frazu da je ta medalja nad medaljama i životni san svakog sportiste, čak umem da polemišem sa mojim Danilom (suprugom Ikodinovićem, prim. aut) na tu temu, jer je sa svojom vaterpolo generacijom ostao bez nje. Ni ja nisam išla na Igre da bih bila druga ili treća, neću ni u Pariz, samo ću se radovati bilo kom od prva tri mesta.

Pre toga me čekaju kvalifikacije, kao i Evropsko prvenstvo, jer bi bilo ineportski, ljudski neispravno i nefer da se priključim ekipi pred OI. Posle 2021. godine sam se malo odmorila i provela više vremena sa porodicom, a određeni privatni problemi naterali su me da shvatim da postoje stvari važnije čak i od odbojke.

# Gvideti reče da će ekipa izabrati kapitena između vas i Tijane Bošković. Možete li da zamnislite da vam neko toliko mlađi bude vođa na terenu? Bez obzora na njenu maestarlnu karijeru, ogroman uticaj na ekipu i lidersku crtu?

„Kod Terze nije bilo te liberalnosti, stara odbojkaška škola ne poznaje ekipno biranje kapitena, dok je Đovani drugačiji. I za moj ukus previše otvoren. Ne pričam to iz ličnih razloga, meni je trebalo vreme da prepoznam kod sebe tu veštinu predvođenja, dok je Terza od početka insistirao da sam lider. Verujem da mi je kapitenska uloga dodeljena s nekim razlogom, a ja sam se posle srodila sa njom. Svesna sam težine i značaja mog prisustva na terenu. Tako je i Tića ne jedna u milion nego jedna i jedina, neuporediva i neponovljiva.

Oduvek toliko lepo mislim i pričam o njoj da više nema prideva dovoljno dobrih da opišu moje divljenje prema njenom karakteru, mentalnoj snazi, vaspitanju… O znanju je suvišno govoriti. I takva me je dovela na ivicu suza posle Svetskog prvenstva, na kom je kao kapiten vodila devojke do titule. Do detalja mi je prepričavala utakmice i život između njih, smeštaj, anegdote… da bi u jednom trenutku izgovorila „Ja sam sada bila kapiten, a ti ćeš opet kada se vratiš“. Užasno sam emotivna, pa me je baš dotaklo da se jedna takva devojka posle jednog takvog uspeha seti da…

Ako bude izabrana za kapitena od strane ostalih igračica to će govoriti o tome kakav je čovek, koliko je poštovana i voljena u reprezentaciji. Koliko nam svima znači. Ako ijedna toliko mlađa devojka treba da mi bude kapiten onda je to baš ona. Samo i jedino Tijana.

# A kako biste u nekoliko rečenica opisali Zorana Terzića, čoveka koga ljudi doživljavaju crno ili belo?

„Volela bih da svoje mišljenje o Terzi mogu spakovati u par rečenica, ali to nije izvodljivo. Bilo bi poštenije da ceo intervju posvetimo samo njemu i našem odnosu. Punom uspona i padova, suglasica i nesuglasica, od ljubavi do „mržnje“ …  Obeležio mi je život kao trener i selektor. Zaslužan je za sve u mojoj karijeri, zahvaljujući njemu sam ovo što sam danas. Ljudi ga vole ili ne vole, ali naša priča je nestvarna.

# Da morate da napišete odbojkaški priručnik za klinke koje se tek upuštaju u vaše vode, šta bi ste im poručili – šta moraju pod obavezno, a šta nikako da rade ako žele da dotaknu visine?

„Uvek se vraćam na svoje početke i na to kako su me roditelji i treneri učili poštovanju drugih. To se promenilo. Takođe, nekada je obrazovanje bilo na prvom mestu i nije trpelo zbog sporta. Danas me bukvalno frustrira kada vidim kako mnogi ljudi guraju svoju decu po svaku cenu, zanemarujući bitnije aspekte života. Poručila bih im i da maštaju, imaju veru i nadu…  Da se bave sportom iz čistih emocija i prave ljubavi, a ne iz potrebe da postanu bogati ili popularni. Nekada sam dočekivala Vanju i Nikolu Grbića posle takmičenja, da im izrazim zahvalnost za pobede i radost, da se slikam s niima… Sada to devojčice rade sa mnom a ja se predivno osećam što pozitivno utičem na njih.

# Zbog čega vam ne pada na pamet da budete trener jednog dan već sebe vidtie u CEV?

„Iskreno, trenerski poziv me nikada nije privlačio, a saradnja sa mnogim stručnjacima uverila me je da je taj posao još teži, kompleksniji i stresniji posao od igračkog. Mada je put od igrača do selektorske klupe prirodan, uverila sam se na tuđim primerima to nije moja „šolja čaja“. Sebe vidim u CEV ili FIVB, kao sponu između igrača, trenera i menadžmenta, a u korist ljudi sa terena. Potrebno je da ih više osluškuju nego danas, da uvažavaju njihove potrebe, ne iznuruju prenatrpanim takmičarskim kalendarima… Potpuno je suludo i nehumano da, ako su reprezentativnog nivoa, imaju samo desetak dana pravog odmora godišnje. Uz to, drastično manje zarađuju nego fudbaleri i košarkaši.

# U čemu je tajna fenomena srpske ženske odbojke, jer teško da se sve svodi na talenat ovdašnjih devojaka?

„Talenat je osnov svega, ali ja bih pre akcentovala mentalitet. Definitivno nas to izdvaja u odnosu na ostale. Igrala sam u tolikm klubovima i ligama u inostranstvu, ali nigde se nisam susretala sa tolikom glađu za uspehom i željom da se bude bolji od ostalih. Možda sam samo u Turskoj viđala naznake sličnog karaktera. Kada padnemo gledamo što pre da se uzdignemo, kao Feniks. Znam po sebi. Kadgod mi je teško i kada se lomim oko nečega, ne odustajem nego biram da zapnem tri puta jače. Mama ume da me pita „Dokle tako, vidiš da radiš loše sebi?“, a ja joj uvek odgovaram „Idem dalje“.

# Ženski sport, generalno, ima drugačiji tretman u odnosu na muški, u smislu uslova, nagrađivanja, insistiranja na fizičkom izgledu… Da li vas to pogađa ili ste oguglali?

„Malo je sada bolje nego nekada, ali ženama se i dalje osporava pravo na bavljenje nekim sportovima, neretko im se pripisuje manje treniranja, slabije su plaćenije od muškaraca… Boli me ta nepravda. Pored toga, izuzetno mi smeta i brine me veća žrtva žena, jer moramo da odlažemo reprodukciju do kraja karijere. Ne tako davno, dešavalo se da se sportistkinje ugovorom obavezuju da neće ostati trudne ili klubovi raskidaju ugovore s njima, ako se utvrdi da čekaju bebu.

# Ušli ste zreli i ostvareni u emotivni odnos sa Danilom Ikodinovićem, takođe vrhunskim sportistom i jednom vrlo posebnom ličnošću…. Ipak, da li je ta zajednica učinila da u nečemu porastete, korigujetese sebe, naučite, promenite….?

„Naša veza i brak desili su se u pravo vreme za oboje, ako takvi trenuci mogu da se biraju. S tim da je Danilo posle naglo prekinute karijere, znamo iz kojih razloga, dobar deo života posvetio meni. Pristajući neretko na ljubav na daljinu. Što je nekaraktersitično za muškarce s ovog podneblja, naročito njegovog imena, karaktera, prezimena i karijere. Na moju sreću, imao je kapacitet da to iznese. S velikim ponosom ističem uzlaznu putanju, kojom idem od trenutka kada mi je ušao u moj život. Vrlo sam emotivna osoba, pa su mi važni njegova podrška i stabilnost, deljenje zajedničkih vrednosti i umeće postvaljanja na pravi način u datom trenutku. Slični paovi retko opstanu, a mi i dalje uspavamo“, objašnjava Maja Ognjenović.