Superligaši, gledajte i crvenite  

… nego na utakmice razne „boranije“, samo što smeću sa uma iskonsku naklonost običnog čoveka ka autsajderima i njegovo ushićenje kada potcenjeni Golijat savlada prepotentnog Davida, ali tu je čudesni Viljareal da ih osvajanjem poslednje Lige Evrope podseti da nije baš sve u parama, kamionima i avionima. Ili, barem, ne uvek.

Da na terenu „igraju“ tradicija, renome, trofeji, budžeti…

Mančester junajted bi iz svlačionice pobedio višestruko jeftiniji španski tim, s čak 17 od 26 prvotimaca bez ijednog pehara u seniorskoj karijeri, ali junak pobede – golman Heronimo Rulji i društvo  iz „polja“ nisu ustuknuli pred „crvenim đavolima“.

Ni za 120 minuta igre ni tokom duge serije penala, nego su hrabro čekali i sačekali trenutak kada će ući u istoriju UEFA takmičenja, kao ekipa iz najmanjeg grada – osvajača nekog trofeja sa prefiksom evropski.

„El Madrigal“ nikada neće biti turistička fudbalska Meka kao slavni „Old Traford“, ali kao da je to važno kada će se dugo prepričavati kako je trofej završio na stadionu na čijim tribinama ima mesta za samo 23.500 ljudi, što je skoro polovina življa (50.600) iz tog dela pokrajine Kasteljon.

A ta neverovatna odiseja počela je onog dana kada je Unai Emeri, bez viška sujete, pristao da trenersku klupu velikog Arsenala zameni komandnom palicom u malom primerašu, procenivši da, godinu dana kasnije, može da napravi ono što nije uspeo sa „tobdžijama“ u finalu LE.

Pošto je imao samo 30.000.000 evra za dovođenje novih igrača (koliko elitaši često izbroje za neke svoje rezerviste), mudro je vagao prošlog leta i izabrao potpise Estupinjana, Kapuea, Kokelana, Pareha i Ruljija, a koliko je imao dobar „njuh“ pokazuje da su mu pretposlednji (asistencijom za gol u regularnom vremenu) i poslednji (golom sa bele tačke) doneli četvrto šampionsko znamenje u LE, čije je osvajanje već doktorirao sa Seviljom 2014, 2015, 2016).

Isplatila mu se i promocija trilinga omladinaca u prvi tim (Jeremi, Ninjo, Baena), a da je i te kako znao šta radi ilustruje i činjenica da su ga na palubi „žute podmornice“ dočekali Baka, Ibora i Moreno, s kojima je već berićetno sarađivao u Sevilji.

Sa Albilom mu se nisu ukrštale staze, međutim to ga nije sprečilo da izvuče maksimum iz osvajača jednog Svetskog i dva Evropska prvenstva sa reprezentacijom Španije.

„Pola čovek, pola Lige Evrope“, kako su ga prekrstili mediji, pronašao je idealnu meru individualnog kvaliteta i timskog duha, ofanzive i defanzive, kreacije i snage, iskustva i mladosti, junaštva i mirnoće… sve to začinio svojim taktičkim znanjem i specijalnom povezanošću sa Ligom Evrope i pretvorio u zlato u nezaboravnoj noći u Gdanjsku.

Za širok osmeh u brk Perezu i krupnom fudbalskom kapitalu, s kojim će mali Viljareal deliti „kolač“ u sledećoj Ligi šampiona.

Bez moćnih sponzora, armije navijača i naklonosti sudija, samo zahvaljujući svom trudu i veri u sebe.

Čudesna plovidba „žute podmornice“

* grupna faza

Viljareal – Sivaspor           5:3

Karabag – Viljareal            1:3

Viljareal – Makabi TA       4:0

Makabi TA – Viljareal       1:1

Sivaspor – Viljareal           0:1

Viljareal – Karabag            3:0

* nokaut runda

Salcburg – Viljareal           0:2

Viljareal – Salcburg           2:1

Dinamo (K) – Viljareal     0:2

Viljareal – Dinamo (K)     2:0

Dinamo (ZG) – Viljareal  0:1

Viljareal – Dinamo (ZG)  2:1

Viljareal – Arsenal             2:1

Arsenal – Viljareal             0:0

Viljareal – Mančester junajted    1:1 (pen. 11:10)